Šta je to zbog čega često zazirem od nje i smatram je pogubnom za razvoj književnosti, ako je književnost kojim slučajem još uvek moguća. Zbog čega se osetim poraženo kada vidim da zvučim - savremeno.
I na čemu se ta savremenost u prozi prelama.
Moderni pisac nije posmatrač, to je nenadoknadiv gubitak za umetnost.
Savremena proza pati od angažovane refleksivnosti, koja je suprotna refleksivnosti po sebi kao jednom od osnovnih obeležja pisca. Pisac kao da gura čitaoca da vidi upravo jednu stvar na kojoj se temelji zaključak ili negacija očekivanog zaključka. Otuda arogancija.
Poći od zaključka, a ne od ideje, poći od zaokruženog iskustva ili doživljaja je za prozu generalno fatalna greška. Rezultat je okupiranost banalnim ili marginalnim iskustvima - očigledan dokaz da iskustvo promišljanja iz samog procesa stvaranja nedostaje (nedostaje život - unutrašnji kao i spoljašnji, mi ne znamo kako i zašto je do iskustva došlo niti zašto je, ako jeste, bitno osim kao izraz radi izraza - sebe).
Likovi su neubedljivi. Lik u savremnoj prozi je kao kadar u filmu, a ne nosilac strukture. Filmski postupak je otrgao likove iz tkiva priče. Autor gubi moć da odredi u kojoj meri će i zašto pre svega, lik biti realan ili fiktivan. Motivaciji se ne može utvrditi poreklo jer lik nema perspektivu, on je sveden na skicu ili kroki. On jurca u akciju ili ka zaključku, apsurdnom, iracionalnom, realnom, svejedno. Evidentno se ne snalazi u okviru priče, vapi za krajem (duh vremena?). Ili se gubi u neubedljivoj refleksivnosti.
Sporedni likovi su potpuno proizvoljni, gotovo nebitni.
Čovek savremene proze je nemoguć čovek, on kao takav nigde ne postoji (ovo bi ubilo Dostojevskog).
Savremeni, a dobri pisci, zvuče klasično. Njih je prirodno malo. Savremeni, ne tako dobri, su mučno podnošljivi. To prosto nije umetnost. To je neko razjedinjeno, rascepkano iskustvo umetnosti.
Negiranje kontinuiteta?
Savremeni pisac se postavlja iznad umetnosti?
On ju je "prevazišao"?
Njemu je odvratna ideja žrtve?
P.S. Kafka, verovatno Žid i egzistencijalisti su stvorili nemogućeg čoveka. Ali to je čovek na kojem se prelama život, koji je kompletan u svojoj nemogućnosti, a ne nedovršena postavka.
Džojs, Virdžinija Vulf, Prust su stvorili neverovatno iskustvo čoveka.
Ali nedovršen čovek je nemoguć u književnosti.
I na čemu se ta savremenost u prozi prelama.
Moderni pisac nije posmatrač, to je nenadoknadiv gubitak za umetnost.
Savremena proza pati od angažovane refleksivnosti, koja je suprotna refleksivnosti po sebi kao jednom od osnovnih obeležja pisca. Pisac kao da gura čitaoca da vidi upravo jednu stvar na kojoj se temelji zaključak ili negacija očekivanog zaključka. Otuda arogancija.
Poći od zaključka, a ne od ideje, poći od zaokruženog iskustva ili doživljaja je za prozu generalno fatalna greška. Rezultat je okupiranost banalnim ili marginalnim iskustvima - očigledan dokaz da iskustvo promišljanja iz samog procesa stvaranja nedostaje (nedostaje život - unutrašnji kao i spoljašnji, mi ne znamo kako i zašto je do iskustva došlo niti zašto je, ako jeste, bitno osim kao izraz radi izraza - sebe).
Likovi su neubedljivi. Lik u savremnoj prozi je kao kadar u filmu, a ne nosilac strukture. Filmski postupak je otrgao likove iz tkiva priče. Autor gubi moć da odredi u kojoj meri će i zašto pre svega, lik biti realan ili fiktivan. Motivaciji se ne može utvrditi poreklo jer lik nema perspektivu, on je sveden na skicu ili kroki. On jurca u akciju ili ka zaključku, apsurdnom, iracionalnom, realnom, svejedno. Evidentno se ne snalazi u okviru priče, vapi za krajem (duh vremena?). Ili se gubi u neubedljivoj refleksivnosti.
Sporedni likovi su potpuno proizvoljni, gotovo nebitni.
Čovek savremene proze je nemoguć čovek, on kao takav nigde ne postoji (ovo bi ubilo Dostojevskog).
Savremeni, a dobri pisci, zvuče klasično. Njih je prirodno malo. Savremeni, ne tako dobri, su mučno podnošljivi. To prosto nije umetnost. To je neko razjedinjeno, rascepkano iskustvo umetnosti.
Negiranje kontinuiteta?
Savremeni pisac se postavlja iznad umetnosti?
On ju je "prevazišao"?
Njemu je odvratna ideja žrtve?
P.S. Kafka, verovatno Žid i egzistencijalisti su stvorili nemogućeg čoveka. Ali to je čovek na kojem se prelama život, koji je kompletan u svojoj nemogućnosti, a ne nedovršena postavka.
Džojs, Virdžinija Vulf, Prust su stvorili neverovatno iskustvo čoveka.
Ali nedovršen čovek je nemoguć u književnosti.
Нема коментара:
Постави коментар