Бранко Миљковић - Поезија и облик (одломак)

Балдасаре Перуци - Парнас (Музе плешу са Аполоном)

Прибегавање строгим песничким облицима је својствено само савршеним уметницима. Слаб песник не сме на себе да узме толику одговорност. Прецизност, потпуно потчињавање речи идеји, и идеје облику песме, ђаволски је посао који захтева "мучење савесних". Истински песник неће одбацити строгу форму још и зато што је она специфична за поезију. А, по моме мишљењу, онај који није спреман да поштује особености уметности којом се бави, још мање ће моћи постићи неке друге особености у тој области стваралаштва.

Замерка, коју су упућивали и коју упућују поезији класичној по форми, јесте да она одузима слободу песнику и онемогућава му да открије ново, као да се, тобоже, ново може открити само у невезаном говору и у лутању кроз речи; као да ново нису открили Маларме, Верлен, Рембо, Валери, Рилке у својим сонетима и строго дотераним песмама у много већој мери него, на пример, Тристан Цара и Бретон који су хтели немогуће: да створе уметност, а полазили су од једне нихилистичке естетике. И, најзад, шта је то ново у поезији? Да ли је то нека оригинална метафора, каквих (уколико је невероватно оригинална) у светској литератури има бар још три, можда у мало промењеном виду? Је ли то дијалог човека и судбине из којег су саткане још античке трагедије? Је ли то проблем сазнања и немогућности сазнања? Да ли је проблем апсурда који срећемо још у старим учењима? Је ли то проблем човековог битисања и егзистенције, који је мучио песнике и филозофе од Сократа па до Сартра? Шта је ново?
Ново је оно што је савршено, и у толико је новије што је савршеније. На тему Едипове несреће написано је око педесет трагедија,  најсавременија је ипак најстарија, Софоклова, јер је најсавршенија. Чак је и у науци тако. Наука се не развија, она се усавршава. Код старих Грка, још, постоји макар по једна реченица, један наговештај свега онога што ми данас знамо и имамо, како каже Енгелс.

Да се вратимо на то да ли везани стих одузима ствараоцу слободу. Тежња ка строгој организацији песничког градива одузима песнику слободу да буде произвољан и неодговоран, али му даје пуну слободу да сам одабере облик организовања песме и начин на који ће да искористи дату форму. Нема велике поезије без строге и одређене форме. На страну то што "слободан стих" великих песника (Верхарен, Клодел, Витмен) је далеко од тога да буде заиста слободан, он је организован по исто тако строгим законима као и друге песме. Пол Клодел, ветеран модерног стиха, каже:

"Песниче, нећеш добро
испевати своју песму
ако је не испеваш
по законима"

Неримовани стихови још не значе слободне стихове. Нико у хрватској поезији није толико пазио на архитектонику, музику песме као два песника који су писали "слободне стихове": Бранко Шимић и Драгутин Тадијановић. А у најсавременијој српској поезији тешко да би се нашле песме тако строго и савесно грађених облика као што су дистиси В. Попе у "Кори". Један наш млади критичар спрема занимљив есеј у коме поставља питање да ли уопште постоје слободни стихови. У литератури они не постоје, али постоје код рђавих песника, и у последње време, часописи су пуни таквих песама.


Из књиге "О песничкој уметности", Сабрана дела Бранка Миљковића, "Градина", Ниш, 1972.