O jednom književnom fenomenu

Pošast, naravno, kao što su sve popularne metode i postupci pošast u umetnosti.
Osim dokazivanja literarnosti (shvaćene isključivo na formalnom nivou), vrlo je bitno posegnuti za sledećim - za kurcem i pičkom. Da, baš tako. Literarna zrelost ih zahteva. Oni su više od metoda, oni su inicijacija u svet odraslih. Što, priznaćete, asocira i veliko.

Ovaj, u najvećem broju domaćih književnih ostvarenja, ničim motivisani postupak brutalnog razračunavanja sa seksualnošću, bio je i ostao beleg srpske i balkanske misli o umetničkoj slobodi i veličini. Reći, ne - napisati! - kurac, napisati - moja pička! igrati se, gurati ih gde ti želiš i kako želiš, postaviti ih smelo i drsko kao Alfu i Omegu! pa to zaista zvuči kao krik slobode. On poručuje - evo, i ja sam odrastao, evo i ja smem, evo, i ja sam se odvažila. Jer mene nije briga, jer sam ja spontana, jer ja smem, jer ja, ja nisam malograđanin, ja sam ogoljeni, iskreni stvaralac nesputan stegama vaše primitivnosti. Poslušajte kako su mi puna usta opscenosti, kako mi se nadimaju grudi, kako teče život kroz ove reči koje drsko prosipam pred vama jer znam da je život ništa do raščerečena i rastrzana želja, strast, nagon, znoj, zzz.

Da li se pitamo dok smo silovani ovako šta čuči iza svega? Šok, iskrenost, prezir lažnog morala? Literarni motiv? Postupak, pravac, manifest možda? Ne. Čuči impotencija misli, nerazvijenost literarne obrazovanosti i ukusa. Čuči informisanost, odnosno sluh za popularno, za lako svarljivo, za sve što žudi da konzumira i bude konzumirano, čuči želja i misao o stvaranju, ali ne znanje i ne posvećenost. Čuči glad za slavom, za brzim uspehom, i strah da se ne potone u emotivnu apatiju.

Uporedite samo motiv seksualnosti i erotike osvedočenih majstora i naših savremenika. Poslušajte kako sa stranica ovih drugih vrište histerija i nesnađenost, vrište izveštačenost i bahatost...
Ili nemojte. Ne znam.
Otiđite na FB,Tviter profil najprodavanijih autora.

Artikal: ljubav

Licemerna civilizacija, koja promoviše i podržava "ljubav" - pornografske prikaze izveštačenih poriva i skupih seksualnih stimulansa. Podstiče deerotizovanje čoveka imperativima snage, mladosti i dominacije. Pakuje seksualnost kao proizvod za konzumaciju u ambijentu ekskluzivnog i glamuroznog. Uništava spontanost i slobodu seksualnog doživljaja podmetanjem mitova o omnipotentnom kao simbolu uspeha i sreće u modernom dobu. 

Ona izrabljuje emotivnost koja se u multimedijalnim laboratorijama otuđuje od pojedinca i predstavlja mu se kao poželjan dekor njegovog životnog ambijenta.

Autoritarni sistemi tako stvaraju ideje o poželjnom, jednoobraznom, "normalnom" modelu "ljubavi" dok se, zapravo, njegova normalnost meri isključivo mogućnošću tržišne eksploatacije. Svaka "ljubav" koja donosi novac ili se uklapa u viziju vladajuće grupe biće poželjna "ljubav".

Lica sa naslovnica i reklama koja reklamiraju svoju ljubav ne podstiču je, ubijaju je bivajući moćno oružje u rukama kapitalista koji uvek traže i nalaze proizvod koji će prodati. 

Ljubav i seks više nisu svakom dostupne stvari, one se dovode u vezu sa uspehom, slavom i novcem. Manekeni života nameću se kao model svima nama dok vrše trampu te iste svoje velike "ljubavi" za novac i popularnost. 

P.S. Zanimljivo mi je da je ljubav kod njih uvek sve jača iz dana u dan (konstrukcija koje sam se naslušala od klinaca u osnovnoj i srednjoj školi...dilema - ko je od koga usvojio?). Sa takvim eksponencijalnom rastom, jasno je zašto ljubav ogromne većine poznatih ličnosti traje kratko - vrlo brzo doseže bezgraničnost, te zato više ne mogu da je podnesu jer su, ipak, smrtnici. ;)

 

Religije

Religija kao fenomen ume da bude toliko ljupko primitivna. Da probudi osećaj naklonosti zbog infantilnosti i neskrivene uobraženosti. Kao dete kod kojeg još nije došlo do internalizacije iskustava, potpuno bajkovitih. Sama po sebi religija nije problem, problem su religiozni ljudi - "odrasli" religiozni ljudi, koji favorizuju određene bajke proglašavajući ih univerzalnom istinom.

Tim Barton - Alisa u Zemlji Čuda

Da li je „Alisa u Zemlji Čuda“ knjiga za decu? Pitanje je zapravo i koji je aspekt ovog književnog ostvarenja na ekranizaciju inspirisao tvorca mračne `gotske` atmosfere i ljubitelja groteske kakav je Barton koji se mahom bavi borbom dobra i zla?

Knjiga „Alisa u Zemlji čuda“ jeste čudesna onoliko koliko je to unutrašnji svet svakog pojedinca. Ali kod Luisa Kerola je mitski ključ interpretacije gotovo neprimenjiv. Kerol kao da je načinio maštoviti udžbenik logike (kojom se u životu i bavio) poručujući nam sledeće – život je sve samo ne logičan. Alisine „avanture“ osim što se neverovatne (čudesne) jesu i bizarne, haotične i nepredvidljive, odnosno – negacija su formalne logike. Simbolika Alisinog podsvesnog (neverbalizovanog) iskustva stoga nije univerzalna.

Da li je Barton osetio nedostatak univerzalnog motiva u izvornoj priči ili se razrešenje romana kroz Alisino buđenje pokazalo kao nedovoljno efektno za poentiranje u filmu, ne možemo biti sigurni. Ali ono što je sigurno je da je Barton od romana „Alisa u Zemlji Čuda“ načinio bajku i time je priču o Alisi zapravo približio deci.

Tri elementa čine osnovno obeležje svake bajke – nanošenje štete (odnosno remećenje poretka stvari koje stvara krizu), sukob dobra i zla i pobeda dobrog (onoga što bajka afirmiše) koje vraća željeni poredak.  Bartonova Alisa jeste tipični junak bajke što se za Kerolovu Alisu nikako ne može reći. Barton Alisu ne samo da stavlja u ulogu spasioca, već joj i osmišljava specifično `bajkovsku` inicijaciju – ona će proći iskušenja koja će testirati njenu motivaciju i istrajnost, a ova iskušenja za cilj imaju uspostavljanje visokih, plemenitih moralnih načela. Alisa će čak i biti smeštena u milje bajkovitog u kojem će finalnu borbu protiv zla voditi boreći se mačem protiv zmaja (tipičnog negativnog junka bajki). 

U Bartonovom filmu je primetna ideja koja je obeležila niz filmskih ostvarenja s početka novog milenijuma – raslojavanje, dezintegrisanje kategorija vremena i prostora. Težnja da se očima vidljiva, opipljiva realnost kakvu poznajemo proglasi zapravo nerealnom (težnja koja je kulminaciju doživela u „Matriksu“) kod Bartona je ostvarena idejom paralelnog postojanja. Alisa živi i odrasta i u realnosti i u snu.

Krećući se kroz Zemlju Čuda Alisa pokušava da dođe do sećanja na prošlost sna, na činjenicu da je ona ta koja je izabrana. Sa prisećanjem i prihvatanjem ove ideje na planu sna, dešava se i obuhvatanja i prihvatanje sopstvene prirode i ličnosti na realnom planu – Alisa odbija da se uda i vodi život kakav se od nje očekuje. U vezi sa ovim treba naglasiti da će bunt i osuda društvene hipokrizije svakako promaći deci, odnosno deca teško da mogu dokučiti smisao dugačkog uvoda filma npr. i on deci zapravo može biti nedovoljno zanimljiv. Srećom, Barton je našao načina da ovde očuva vezu sa Kerolovom pričom – Alisina „priviđenja“ i Beli Zec, koji uvek nekako prati Alisu, dovoljna su da sačuvaju dečiju zainteresovanost.

Uloga jednog od najpoznatijih likova „Alise u Zemlji Čuda“ – Ludog Šeširdžije poverena je Džoniju Depu koji mu je dodao komponentu tragičnog. Šeširdžija je u romanu bizaran, iako veoma upečatljiv  lik koji ipak ne budi nikakvu težinu kod čitaoca. U filmu, Šeširdžiji je poverena mnogo složenija uloga – on ima prošlost sa kojom bivamo upoznati, predstavljen nam je njegov gubitak, iza maske ludila krije se patnja i on se u filmu bori da ostane dovoljno snažan. Čini se ipak da je glumačka snaga Džonija Depa načinila otklon od Šeširdžije kakvog očekujemo i kakvog želimo. Srastao sa ulogama autsajdera, odbačenih, emotivno preosetljivih i često mentalno labilnih likova, Džoni Dep je upravo te dimenzije dao i Šeširdžiji zbog čega se dramska težina filma neočekivano prelama upravo na ovom liku. 

Dok su psihološka i sociološka motivacija u knjizi samo nagoveštene i zapravo zatamnjene, kod Bartona se konkretizuju – sa jedne strane prikazivanjem i jasnim pogledom u društvo na početku filma, sa druge strane uvođenjem sukoba dobrog i zla. Upravo ovaj nivo, rat Crvene i Bele Kraljice, odnosno dobra i zla, jeste jedini nivo na kojem deca kao gledaoci mogu da iščitaju i shvate motivaciju likova koja u knjizi ostaje nejasna. 

Ali šta iz svega shvataju ili osećaju odrasli.

Apokrifno detinjstvo

Nijedno sećanje, naročito na rano detinjstvo, nije verodostojno. Ono je mislim uvek podvrgnuto prepravkama jer, odrastajući, čovek počinje da teži da uspostavi jednu logičnu nit života, da poveže lične mitove i sve životne događaje u celinu koja odgovara nekom intimnom doživljaju sebe. Nije mi poznato kako se, recimo, terapeuti odnose prema ovom materijalu, a koji ja nazivam građom uma od kojeg on tka mnogobrojne priče i zaplete tokom čitavog života.

Kada ovakvim pričama oduzmem intervencije logike i svesnog, odraslog uma, i svedem ih samo na motive i simbole, oni se raskriljuju u novom svetlu, gotovo očigledno fantastičnom, predimenzioniranom, koji je umnogome nalik na mitove i legende. Nažalost, najređe je nalik bajkama, jer izgleda da naš racio, kako odrastamo, prvo ukloni element bajke koji nalaže srećan ishod. Mnogo češće i mnogo lakše zadržava element mita u kojem postoji samožrtvovanje, idolopokloništvo (autoritet), relacija sa zajednicom, svrha koja nije određena prirodom pojedinca već potrebama sveta koji je u nastanku i u kojem smo se zatekli.

Nije mi jasno otkuda tako jak uticaj mita, budući da su upravo bajke zastupljenije u detinjstvu većine ljudi. Verovatno zbog toga što mit kao tvorevina ima mnogo bitniju funkciju za zajednicu i da je zapravo i temelj naciona, a da osoba odrastajući i socijalizujući se, fantastičnu potku bajke, pod uticajem sredine, zamenjuje mitom.

Nisam još videla da je neko uočio i naglasio ovu razliku između mita i bajke i njihovog različitog uticaja na psihu, moguće zato što su kao literarni žanrovi zahtevni za analizu. Često se stavljaju u istu liniju kao fantastične tvorevine, iako im je struktura i funkcija potpuno drugačija. Izgleda da to mora uraditi svako za sebe...

Seme vrednosnih sudova i duhovnog ustrojstva sveta pojedinca nalazi se u upravo u simbolima koje on u svojoj priči o detinjstvu nije u stanju da shvati. Meni je zanimljivo da posmatram kako u ovom kazivanju o sebi osoba koristi obike literarnog izražavanja: naraciju, deskripciju, dijalog i monolog. U priči o sebi dinamički motivi, koji grade naraciju, su sumnjivi, previše statičnih motiva (koji su osnova deskripcije) takođe. Postoji neka mera koja kazivanje, upravo kao i u knjieževnosti, čini ubedljivim, autentičnim i skladnim što je potvrda da dolazi iz autentičnog dela ličnosti.