Teologija je osnova nehumanog sveta

http://www.akuzativ.com/teme/658-teologija-humanizam-i-pobuna 

Markes

Hose Palasios ga iznenadi pri pretposlednjoj.
- Umrećemo - reče mu.
General ga odmeri raspoloženo:
- Ionako smo već mrtvi.
(General u svom lavirintu)

Imao je nejasnu predstavu da se u svetu nešto dešava, ali je bio nedostojan trenutka.
(Dan posle subote)

U potrazi za isceljenjem, stigli su i najbeznadežniji bolesnici Kariba: neka jadna žena koja je od najranijeg detinjstva brojala otkucaje svog srca i sad su joj nedostajali brojevi, neki muškarac sa Jamajke koji nije mogao da spava jer mu je smetao šum zvezda, mesečar koji je ustajao noću da bi srušio sve ono što je preko dana napravio, i mnogi drugi, manje teški slučajevi.
(O veoma starom gospodinu ogromnih krila)

Pobegao bih iz ovoga sela kad bih mogao - jecao je u snu.
-Otišao bih u pizdu materinu, samo kad bih imao bar dvadeset pesosa.
(More izgubljenog vremena)

Nove Katarinove ploče postale su tako stare da više niko nije mogao da ih sluša bez suza.
(More izgubljenog vremena)

...jer ovo nije moranje nego savet, i na kraju krajeva, sreća nije ničija obaveza.
(Blakaman, dobri prodavac čuda)

- Najviše mi se kod tebe dopada - rekla je - ozbiljnost sa kojom izmišljaš gluposti.
(Neverovatna i tužna priča o finoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi)

On ga je oduvek smatrao svecem nesvesnim sopstvenog stanja svetlosti.
(Ljubav u doba kolere)

Postmoderna u ogledalu koje Plavuša vešto krije od Elijara

ŠETNJA

U parku jedna doga šetala je svoju vlasnicu
skinuo je šešir i klimnuo glavom
neko je zarežao u znak pozdrava
zdrava, prava, ava, va, a
Nije se okrenuo.
Park je svakako banalno mesto (ne ovo nije roman)
za bitna pitanja.
Presvukao je misli na prvoj klupi,
spakovao zainteresovanost
krajnje zadovoljan metaforičnošću svega,
nedostajala je samo klepsidra ili tako nešto -
prazna klepsidra! u ovom parku,
u ovo vreme oblaka bez horizonta koji nemaju gde da se izliju!
i zaista - šta je isteklo u šta?!
osmehnuo se zadovoljno
ovoga puta vlasnici.


DVOJNIK

Uvo razdraženo tišinom
lenjog popodneva
u vrelom predgrađu Agadira,
gde njegov dvojnik
pogledom prati muvu na stolu
(i on iznerviran mirisom celera, možda origana).
Cika dece u prašini kvari sliku
o lenjom popodnevu Agadira
(ili ne kvari, zapravo ne zna);
Opori miris začinske biljke
odnosi dečije glasove sa ulice,
sve dalje muva mili...u san.
Budi se na vreme
za ručak u Vojvodini.



NAPIŠI BOG TREBA NAM ZA PESMU

Napiši bog treba nam za pesmu
B O G 

Divno rodila se zahvalnost 

Hvala
Sad se pomoli da stvori svet 

Unapred hvala
On hoće neće hoće ipak a ali jer
Ne brini za svest svet sve samo stavi zarez!

Stvaranje zarez, rodio se svet, i mit
Nadahni se mitom
Ali ne neka se mit nadahne Ja
Ovde nešto nije u redu
u pravu si, nebeska deklinacija
To je podla izmišljotina, zmišljotčina ili izmišljončina
Lepa reč za pesmu ne-pesmu
Hvala
Dobro, pusti, pogledaj horizont je slep
Lep?
Slep! Slep je!
To je simbol prazan, odlično 

Stvaranje u tišini
Horizont buć fljas crven bravo!

Kvariš! Dalje?
Nema, gore kao dole
Užas 

Da li je stvorena tačka??

Ovi odrazi u ogledalu uvek radoznale Plavuše, nisu parodije, iako sam se dugo nosila mišlju da ih treba pisati. Oni su pokušaj dočaravanja onoga što je u savremenoj poeziji znak da ona često nije svesna sebe, da ne zna čemu pripada niti šta hoće da postigne. Karikirani su poneki detalji, koji su, krajnje neočekivano za ideju postmoderne, poprimili oblik manira, prepoznatljivog postupka i pristupa. To se nameće kao slabost, možda i poraz ideje, ali i tačka u kojoj je moguće nazreti pravac razvoja, pod uslovom da pesnici uoče da se njihovom pokušaju dosezanja ničim omeđene kreativnosti i ličnog doživljaj nametnulo nešto što, ipak, može da se definiše kao manir i specifičan stilski postupak. On kod loših pesnika ostaje uvek trend, a kod dobrih on može da postane korisni okvir i razvojni pravac.
Izraz radi izraza, u koji se savremena poezija često pretvara, je potpuno degradiranje čak i pukog artizma. Poezija mora početi ponovo da promišlja svoju poetiku.

Conclusion

Ja mislim da u ovoj zemlji više niko nije normalan.
Mi smo ovde svi poremećeni.

Teror pseudointelektualnosti

koja nije dovoljno odvažna da nazove stvari pravim imenom, nije dovoljno neiskompleksirana da pojednostavi kako bi ispunila svoju društvenu ulogu i nije dovoljno moralno nadahnuta da bi postavila standarde. Ona je žrtva svoje ambicije i izopačenih motiva za statusom i slavom i kao takva lako se aktivira i angažuje od strane bilo koje vlasti i njena jedina funkcija danas jeste doprinos imploziji smisla i relativizovanju vrednosti. Cilj toga je otupljivanje kritičkog mišljenja i sprečavanje organizovanja dovoljno velike i jake kritičke mase koja će činiti jedinu pravu opoziciju režimu.