Demokratizacija kulture

Sintagma o kojoj ne mislim ništa dobro. Idealna manifestacija ovog koncepta demokratizacije kulture jesu socijalne mreže. 

Odnos pojmova je ovde poremećen. Kultura je nadređen pojam i kao takav ne može on biti taj koji će se prilagođavati društvenim procesima. Društveni procesi proishode iz pojma kulture i njemu su podređeni. Kultura je tu da da svrhu i smisao društvenim procesima, a ne da se svodi na meru društva u nekom, svakako apsurdno zamišljenom, svima dostupnom obliku.
Društvo u kom je kultura elitni pojam je primitivno društvo.

Da bi se izbegla elitizacija, pribeglo se demokratizaciji kuture, umesto edukaciji i implementaciji u novonastale društvene okolnosti i procese. I u ovome se ogleda podilaženje konformizmu i inertnosti većine, one većine sa kojom se računa na izborima. 

Na najpraktičnijem nivou, u fenomenu interneta i socijalnih mreža koji u okviru njega postoje, dobijamo situaciju u kojoj često ne mogu a da ne pomislim sledeće: "Tako razgovaraj sa onim ko mora da te sluša. Ja ne moram. A tvoj prostor za slobodu mišljenja/govorenja mene ne mora da se tiče, odnosno neću da zalazi u moj jer si nekulturan, a društveni model, kreiran upravo prema modelu mediokriteta kakav jesi, ti dozvoljava da umišljaš da poseduješ adekvatan kulturni nivo da na ravnoj nozi razgovaraš sa svima." 

Kad isto je pevati i umirati

RADIO DRAMA o Branku Miljkoviću

Ljudi se ne probaju

Petlovi lžovi

Петлови, мори, поје,Морава ѕмни,
пуштај ме, злато моје, да идем.
Ал` тој су, мори, петлови, петлови лжови,
легај ми, злато моје, крај мене.


Juliet: Wilt Thou be gone? It is not yet near day:
It was the nightingale, and not the lark,
that pierced the fearful hollow of Thine ear...
Romeo: It was the lark, the herald of the morn,no nightingale:
look, love, what envious streaksdo lace
the severing clouds in yonder east...
I must be gone and live, or stay and die.



Покушала сам у пракси креирање манипулативне теорије. Нажалост, потврђује ми се да ми Срби заправо веома лоше познајемо историју, иако смо јој наклоњени...емотивно. Успело ми је да убедим неколико људи да су стихови народне песме са југа Србије послужили Шекспиру за мотив растанка у "Ромеу и Јулији", а да је заплет Шекспирове драме заправо мотив о забрани женидбе/удаје која је честа у нашој народној поезији.

Причу сам зачинила мање-више познатом дилемом у вези са Шекспировим животом и питањем ауторства неких његових дела, као и богатом културном српском историјом из доба деспотовине (мање познатом већини Срба), рачунајући са тим да многима није јасан однос ренесансе у Европи и Србији. Ренесансни двор деспота Стефана представила сам као извориште културних утицаја (јер то је и био, али сам искривила правац и јачину). Искористила сам чињеницу да је у питању универзални песнички мотив растанка љубавника у зору, односно да Шекспирови и народни стихови заиста певају о истом, као и бледу представу присутности српске народне књижевности у Европи (у питању је 19. век, али број оних који то знају је мали).

Одушевљење или искрена зачуђеност су углавном били ефекат моје приче и да их нисам зауставила признањем да сам све измислила можда би наставили да се преносе. Нажалост, све ми је јасније како је дошло до тога да међу Србима заживе неке ноторне глупости.

Emotion - Fellini

Tri-dimensional canvas, emotion set in move, without a real beginning or conclusion, without motivation that we are used to read/see in films, almost careless. One step towards that carelessness in constructing a story would make Fellini clumsy, it would create what we are all afraid of – chaos of ideas, impressions and emotions.
He tends to `stretch` reality to the emotional point dangerous to average art consumer.
Fellini like other great artists knew the scary truth – life consists of unexpected things, it is moved, inspired and directed not by some order constructed in linear mind, not by habit and expectations, but by things that are excessive, extraordinary, unusual, hidden in subconscious, sublimed, shadowed and guarded in our "child" mind and early life experiences.
They threat to distort illusionary order we have created because we are afraid to see the nature of life - ever changing and thus incomprehensible, where plain, strong emotion and sexuality drive and govern all.

The only constant and consistent thing about life is our craving for that Emotion, for emotional actualization or liberation.

This craving for emotional and sexual satisfaction existed throughout the time and history, being a basis of all that is seen as universal in art. The means of reaching and fulfilling desires and emotional liberation are what we observe as historical movement and change. The real change, however, never occurs...

Realnost priče

Po modelu realnosti svakako nije isto što i realnost. Tamo gde ogoljena realnost, neprerađena i nesublimisana, koja se ne može svesti na duboki intimni simbol, na situaciju ili stanje koji rezonuju sa nekim kvalitetetom duše ili ga, sa druge strane, provociraju; tamo, dakle, gde takva realnost prodre u tkivo priče, nastaje oštećenje, rasplitanje i rastakanje njenih niti. Pripovedač je ništa do posmatrač koji vreba trenutak i mesto gde će intervenisati u realnom, odnosno na kom mestu, pod kakvim osvetljenjem i uglom će pred realnost postaviti ogledalo. Odraz u ogledalu, koje je pisac sam, jeste izvor priče.