"Zapisi o stvarnom i nestvarnom" su prva zbirka priča Filipa Davida,
iz koje progovara kao već formiran pisac na tragu najboljih svetskih
pripovedača XX veka. Ti najbolji su, pre svega, Gabrijel G. Markes i Horhe L. Borhes.
Bolje uzore mlad književnik ne može ni imati. Ali ovo je koliko
inspirativno, toliko i opasno za umetnika jer postoji mogućnost da ispod
velike senke ovih književnika nikada ne izađe.
David se hrabro upustio u avanturu, iskreno i posvećeno, i isplivao kao samosvojan književnik.
Prva zbirka se poput prvih Markesovih priča, objavljenih svega nekoliko godina pre objavljivanja "Zapisa o stvarnom i nestvarnom" bavi misterijom smrti i očigledan je pokušaj umetnika da sublimiše ovu večnu temu, da se prema njoj odredi, da smrti nađe mesto u životu i da strah od nje transcendira, da ga učini funkcionalnim motivom.
Zbirku otvara "Priča o Ašeru", možda najnedorečenija u zbirci upravo kao i prva Markesova priča o smrti. Očigledno je da su je oba umetnika uveli na scenu i zatim odabrali drugačije pristupe obrade; Markes je krenuo u pravcu iz kojeg će se roditi magijski realizam, David u pravcu fantastične, gotske priče čime će se približiti Borhesu. U mračnoj, gotskoj fantastici David je premašio Borhesa i stao bliže njegovim uzorima u ovom žanru - Pou i Čestertonu. Fantastičnu priču sa elementima horora koja je u srpskohrvatskoj književnosti tada bila još eksperiment David je razvio u priči "Vreme smrti", a obeležja mračne, fantastične priče ostaće trajno obeležje Davidove proze.
Niz motiva povezivaće Borhesa i Filipa Davida, iako trerba naglasiti da ovi motivi po sebi jesu univerzalni i široko rasprostranjeni, kako u književnosti starog i srednjeg veka, tako i u modernoj književnosti; kako na literarnom istoku, tako i na zapadu. Istina je da su se ovi motivi kao jedinstveni pojavili samo kod nekih književnika, prvenstveno zbog toga jer su ovi uspeli da stvore jedinstven narativni kontekst za ili iz njih.
Misterija knjige, mit o knjizi, o logosu, o svetu koji iz haosa stvara reč je motiv sa kojim David kao poznavalac judaizma i mističnog učenja Kabale duboko rezonuje. Misterija Kabale se kod Davida otkriva upečatljivije nego od Borhesa, naročito u kasnijim pričama, kao u onima iz "Princa vatre". Istina je i da ga ponekad prezastupljenost ovih motiva vodi u senzacionalistički manir u kojem strada inače izuzetna Davidova narativnost.
Borhesovski motiv koji je David takođe obradio, i to maestralno, jeste motiv ogledala. Junak priče "Igra ogledala" je faustovski lik koji po upečatljivosti podseća na Manovog Doktora Faustusa - Adrijana Leverkina. David, međutim, u ovoj priči daje majstorski rasplet koji po svojoj originalnosti premašuje i Manovo ideju adekvatne kazne za greh gordosti.
Veza sa Borhesom je i motiv kataloga, odnosno spiskova kao u priči "Umreti u Madridu", dok fascinacija snom i pitanje realnosti kao i kod Borhesa prožima čitavo Davidovo književno ostvarenje.
Priča iz zbirke koja zasigurno stoji u vrhu književnih ostvarenja moderne srpskohrvatske književnosti i pripovedačkom veštinom i originalnošću može da se meri sa najboljim Borhesovim pričama jeste "Priča o turskom časovničaru". U ovoj priči se David od početka do kraja, ujednačeno, potvrđuje kao vrhunski pripovedač.
U svojoj prvoj zbirci, David i kada je ponekad možda bizaran u slikanju jeze, mračnih i neuhvatljivih delova realnosti i/ili nadrealnosti, nije ekscentričan niti gubi spisateljsku kontrolu nad građom; nikada nije banalan što je neverovatno za mladog pisca; ponekad je preopterećen misterijom kroz koju se teško probija njegov glas; ali je generalno začuđujuće vešt kompozitor nesvakidašnje originalnosti.
David, dobitnik NIN-ove nagrade, je isti onaj David sa samih početaka svoje književne karijere, kada je već prvom zbirkom priča pokazao da je veliki pisac.
Ja sam mu neobično zahvalna što se toliko dugo klonio angažovane književnosti i što je svoju erudiciju, književni talenat i znanje stavio u službu umetnosti.
U fokus srpske javnosti on, međutim, nije mogao da dođe kao velik pisac prosto zato što javnost za umetnost ne haje. Umetnik i humanista nije mogao odabrati bolju temu od holokausta da skrene pažnju javnosti, prvenstveno na temu i njen značaj, a onda, nadam se, i na svoj književni, umetnički doprinos.
David se hrabro upustio u avanturu, iskreno i posvećeno, i isplivao kao samosvojan književnik.
Prva zbirka se poput prvih Markesovih priča, objavljenih svega nekoliko godina pre objavljivanja "Zapisa o stvarnom i nestvarnom" bavi misterijom smrti i očigledan je pokušaj umetnika da sublimiše ovu večnu temu, da se prema njoj odredi, da smrti nađe mesto u životu i da strah od nje transcendira, da ga učini funkcionalnim motivom.
Zbirku otvara "Priča o Ašeru", možda najnedorečenija u zbirci upravo kao i prva Markesova priča o smrti. Očigledno je da su je oba umetnika uveli na scenu i zatim odabrali drugačije pristupe obrade; Markes je krenuo u pravcu iz kojeg će se roditi magijski realizam, David u pravcu fantastične, gotske priče čime će se približiti Borhesu. U mračnoj, gotskoj fantastici David je premašio Borhesa i stao bliže njegovim uzorima u ovom žanru - Pou i Čestertonu. Fantastičnu priču sa elementima horora koja je u srpskohrvatskoj književnosti tada bila još eksperiment David je razvio u priči "Vreme smrti", a obeležja mračne, fantastične priče ostaće trajno obeležje Davidove proze.
Niz motiva povezivaće Borhesa i Filipa Davida, iako trerba naglasiti da ovi motivi po sebi jesu univerzalni i široko rasprostranjeni, kako u književnosti starog i srednjeg veka, tako i u modernoj književnosti; kako na literarnom istoku, tako i na zapadu. Istina je da su se ovi motivi kao jedinstveni pojavili samo kod nekih književnika, prvenstveno zbog toga jer su ovi uspeli da stvore jedinstven narativni kontekst za ili iz njih.
Misterija knjige, mit o knjizi, o logosu, o svetu koji iz haosa stvara reč je motiv sa kojim David kao poznavalac judaizma i mističnog učenja Kabale duboko rezonuje. Misterija Kabale se kod Davida otkriva upečatljivije nego od Borhesa, naročito u kasnijim pričama, kao u onima iz "Princa vatre". Istina je i da ga ponekad prezastupljenost ovih motiva vodi u senzacionalistički manir u kojem strada inače izuzetna Davidova narativnost.
Borhesovski motiv koji je David takođe obradio, i to maestralno, jeste motiv ogledala. Junak priče "Igra ogledala" je faustovski lik koji po upečatljivosti podseća na Manovog Doktora Faustusa - Adrijana Leverkina. David, međutim, u ovoj priči daje majstorski rasplet koji po svojoj originalnosti premašuje i Manovo ideju adekvatne kazne za greh gordosti.
Veza sa Borhesom je i motiv kataloga, odnosno spiskova kao u priči "Umreti u Madridu", dok fascinacija snom i pitanje realnosti kao i kod Borhesa prožima čitavo Davidovo književno ostvarenje.
Priča iz zbirke koja zasigurno stoji u vrhu književnih ostvarenja moderne srpskohrvatske književnosti i pripovedačkom veštinom i originalnošću može da se meri sa najboljim Borhesovim pričama jeste "Priča o turskom časovničaru". U ovoj priči se David od početka do kraja, ujednačeno, potvrđuje kao vrhunski pripovedač.
U svojoj prvoj zbirci, David i kada je ponekad možda bizaran u slikanju jeze, mračnih i neuhvatljivih delova realnosti i/ili nadrealnosti, nije ekscentričan niti gubi spisateljsku kontrolu nad građom; nikada nije banalan što je neverovatno za mladog pisca; ponekad je preopterećen misterijom kroz koju se teško probija njegov glas; ali je generalno začuđujuće vešt kompozitor nesvakidašnje originalnosti.
David, dobitnik NIN-ove nagrade, je isti onaj David sa samih početaka svoje književne karijere, kada je već prvom zbirkom priča pokazao da je veliki pisac.
Ja sam mu neobično zahvalna što se toliko dugo klonio angažovane književnosti i što je svoju erudiciju, književni talenat i znanje stavio u službu umetnosti.
U fokus srpske javnosti on, međutim, nije mogao da dođe kao velik pisac prosto zato što javnost za umetnost ne haje. Umetnik i humanista nije mogao odabrati bolju temu od holokausta da skrene pažnju javnosti, prvenstveno na temu i njen značaj, a onda, nadam se, i na svoj književni, umetnički doprinos.
