 |
| Pablo Pikaso |
Dobra dečija poezija ne sme da organizuje dečiju maštu, nego odraslom čitaocu pruža mogućnost da otkrije u sebi prvobitna neotuđena poetska iskustva. Čak bih smeo da tvrdim da prava i čista poezija može ponajpre biti poezija za decu, koja ni po koju cenu ne želi da svoju igru zameni životnim stavom, svoju dosetku unapred datom mišlju i svoj antropomorfizirani, osećajni kosmos potčini zakonima gravitacije i slepe ozbiljnosti. Sve ovo ne znači da poezija za decu treba da se svede na puku bezsadržajnu igrariju bez ikakve tenzije i usmerenosti. Naprotiv, poezija za decu nije samo štivo i zabava, već i nauk u najvišem, sasvim nedidaktičkom i neosnovačkom smislu te reči. Uvek kada sam govorio o poeziji za decu, opominjao sam da decu ne treba potcenjivati. Deci možete sa uspehom saopštiti i najveće istine, ako to učinite sa puno srca i mašte. A deca često imaju više mašte i srca negoli neki profesionalni pesnik koji od "viška svog srca" izdržava sebe i svoju porodicu. Stvar je samo u tome da se mladom čitaocu ostavi puna sloboda. Sve što je rečeno u pesmi mora da bude rečeno tako da suviše ne obavezuje mladog čitaoca. Jedini pravi zadatak dečije poezije jeste da podržava dečju radoznalost i stvaralački umetnički instinkt, koji je kod deteta veoma razvijen. Šta da kažemo za malog Vanju koji pita: "Gde ono boravi jučerašnji dan?" (!) Zmaj Jova je pogrešio kada se prema deci odnosio kao "čika", koji ih uči poslušnosti i drugim inferiornim i beznačajnim vrlinama.
Dečiji pesnik ne sme biti na strani roditelja i učitelja. On zna: neposlušnost je najveća vrlina detinjstva. On se prema detetu odnosi kao umetnik prema umetniku, jer svako dete je to. On mu otkriva jednu dečiju mitologiju (bogatiju od svake druge), u kojoj sve živi, diše, govori: i drveće, i potok, i zvezde. Ako pesnik nekad želi da dezantropomorfizira dečji svet mašte, on to opet čini sredstvima negativne personifikacije u kondicionalu:
"Kad bi drveće hodalo,
Ja bih pisao narandži sa juga,
Nek dođe kod mog bolesnog druga"
