Bog iz sprave

Deus ex...rudimento.

Primamljiva moć eseja kao žanra počiva na njegovoj fleksibilnosti, na nepostojanju stroge forme koja pogoduje, pre svega, originalnoj refleksivnosti. 

Esej kao oblik ima dugu tradiciju (od antičkih vremena), ali može se reći da renesansu posle renesanse doživljava u XX veku, da bi od druge polovine XX veka postao omiljeni način komuniciranja (sa sobom i drugima) podjednako i književnika i naučnika. Gotovo da nema modernog mislioca, pa ni naučnika, koji postavši poznat i široj, nestručnoj publici, ne počinje da piše eseje. Može se, takođe, pretpostaviti i da je upravo esej jedan od načina sticanja te poznatosti. 

Esej kao svojevrsna mešavina publicističkog, naučnog i književnog stila sadrži upravo najbitnije komponente svakoga, te će stoga biti informativan i zanimljiv, intelektualizovan i promišljen, ali i estetski uobličen. On će biti način da se obrazovani čitalac upozna sa idejama iz koje god oblasti znanja ili sfere duha one dolazile. 

Suština eseja jeste ideja, slobodna ideja i slobodno izražavanje i razvijanje te ideje, što ga često čini pravom riznicom ostvarenja ljudskog duha.

Esej je oblik koji će najradije i najuspešnije koristiti erudite, svestrani mislioci, jer će oni u eseju naći uživanje u slobodnim asocijacijama, u kretanju kroz tvorevine ljudskog duha iz kojih u tom kreativnom susretu ne retko nastaju potpuno novi pristupi i pravci u mišljenju. 

Književno, odnosno umetničko je u eseju u drugom planu i refleksivnost eseja je u odnosu na njegovu poetsku komponentu najčešće potpuno dominantna. 

Iako ne mora da stoji u suprotnosti sa akdameskim, često sholastičkim duhom nauke, esej može biti pogodan način da se mimo postulata i metodologije naučnog istraživanja određene teze iz korena preispitaju, kritikuju i modifikuju, naročito u humanističkim naukama. Esej je zato oblik koji inspiriše, provocira, otvara, polemiše, ali ne daje za praksu značajne odgovore.

„Autor i junak u estetskoj aktivnosti“ Mihaila Bahtina je dobar primer za mnogo toga navedenog. Iako od klasičnog eseja Bahtinovi radovi odstupaju naglašenim polemičkim tonom i obimnošću, ponekad i prerečenošću u razvijanju ideje, Bahtinova dela su po svojoj prirodi esejistička. 

Spomenuto delo je jedan od Bahtinovih doprinosa teorijskoj misli o književnosti u kojem, svojstveno eseju, na nekritički način diskvalifikuje postojeće teorije o estetskoj stvarnosti autora/junaka/dela. I ovde se Bahtin, kao i u mnogim drugim svojim delima, bez većih poteškoća kreće od teozofije do osnovnih principa marksizma, polemiše sa kompletnom nemačkom klasičnom filozofijom i uspostavlja teoriju estetike koja počiva na literarnom, pri čemu koristi proizvoljno određene kategorije spoljašnje/unutrašnje – realno/idealno-objektivno/subjektivno. 

Bahtin, iako promišlja na način filozofa, nije filozof. On se ne bavi pitanjem Bića već njegovim refleksijama u sferi rečju ustanovljenog materijalnog univerzuma. Biće ima granice, ali ne znamo šta ili ko je ono. A kako Bahtin odbacujei psihologiju kao relevantnu za pitanja estetike, mi nagađamo, ne bez zainteresovanosti, šta jesu izvori tog estetskog u Bahtinovim relacijama autor/junak, ako nisu, kako nas Bahtin uverava, u spoznajno-doživljajnom psihičkom iskustvu ličnosti. 

Na ovakvim mestima Bahtin poseže za bogom koji tako postaje nedefinisani izvor nedefinisanog bića, ali funkcioniše kao faktor koji niveliše kontradiktornosti i neistražene oblasti Bahtinovog ja/drugi u korelaciji autor/junak. Bog je kod Bahtina često "bog iz sprave" koji razrešava nerazrešivo.

Upravo esejistička priroda Bahtinovih radova čini da se on od strane interpretatora teško svrstava među pripadnike ijednog poznatog naučnog pravca ili ideologije. Bahtin jeste ortiginalan i on uspostavlja moguće temelje u pristupu književnom delu, ali mnoge njegove teze još uvek čekaju potvrde nauke i kritičke misli.