Đokondin osmeh (priča)

Prag, 1910.

Pomerio se u stranu da bi pustio saputnika da izađe i videvši da niko ne seda, raširio je novine koje danas još nije imao prilike da pregleda.  

Pogled mu pade na članak o samoubistvu koje se odigralo pred najčuvenijom slikom Leonarda da Vinčija „Mona Lizom“. Neukusan tekst koji je u melodramatičnom stilu izveštavao o "oltaru čednosti", "magiji očiju" i "tragičnom činu nesrećne ljubavi" ga je razdražio. 

- Čovek je mogao imati i drugih muka osim ljubavnih - pomisli Kafka.

- Niko se ne ubija samo zbog nesrećne ljubavi. Patnja ima sveobuhvatnu prirodu. – nastavljao je svoje misli shvatajući da nikada pre nije temeljno razmišljao o motivima samoubistva.

Zvono tramvaja se oglasi. On pogleda kroz prozor i vide da treba da siđe, ali umesto da sa stanice produži kući, nastavi da šeta jer je odjednom bio previše uzbuđen. 

Prizivao je u sećanje doživljaj svih remek-dela pred kojima je u životu stajao. Bol, neobjašnjiva bol koja se neobično mešala sa ushićenjem su bile najjače impresije koje bi osećao. Znao je da su to stanja iz kojih je bilo moguće učiniti bilo šta ako bi se ona nečim samo malo pojačala. 

Zapitao se pred kojim bi delom on samoubistvo počinio, kada bi se, kojim slučajem, na njega odlučio. Nije znao. Ili nije mogao da odluči. Shvatio je da ono što nedostaje njegovom razmišljanju u ovom slučaju jeste činjenica da on „Mona Lizu“ nije nikada uživo video.  

- Moram obići Luvr. - reče naglas i odmah zatim se trže i posrami od pogleda prolaznika.

Pariz, 1907.

Na stolu i na podu svuda oko njega ležale su razbacane skice i crteži. Činilo mu se da je ovo bio najduži pripremni rad do sad. Stajao je zadubljeno gledajući u platno na kojem su se ocrtavale konture pet nagih ženskih tela. Bio je zadovoljan. 

- Ova slika će biti drugačija od svega što sam do sada uradio. Drugačija od bilo čega što je iko do sad uradio – pomisli. - Zbog ove slike će me mrzeti. – zaključi Pikaso. 

Osmeh zadovoljstva i uzbuđenja pred poslom koji ga je čekao prešao mu je preko lica. 

Pogledao je u dve stautue koje su stajale na postolju pored i koje su poslužile kao modeli. Dve male, iberijske statue iz rimskog perioda stajale su tu blizu i gledale u njega svojim krupnim očima. Mogao je da se zakune da su se osmehivale i one.  

Pariz, jul, 1911.

Au Lapine Agile je i te večeri bio pun. Muzika i glasovi iz kafea mešali su se sa zvucima ulice. Za stolovima su sedele grupe mahom mladih ljudi koje su bučno razgovarale, dobacivale susednim stolovima, svađale se i smejale. Vedra pariska noć izmamila je napolje mnoštvo sveta omamljujući ga mirisima leta, mirisom hrane koja se služila u restoranima, zvucima muzike i razdraganim ljudskim glasovima. 

U bašti kafea za uvučenim stolom iznad kojeg su se širile krošnje, u slabom svetlu lampe, sedeo je jedan čovek. Ispijao je vino i gledao u pravcu stola gde je grupa mladih umetnika gromoglasnim smehom i povicima pratila Apolinera koji je upravo pričao neku svoju zgodu. 

- Pa to je previše čak i od tebe! – grmeo je jedan muški glas nakon što je povratio dah od smejanja.

- Ne, ne, ja te uveravam da je bilo upravo tako. – uzvratio je Apoliner svojim mekanim izgovorom i pritom teatralno ustao kako bi još jednom pokazao i bolje dočarao ono što je bio govorio.

Usamljeni čovek pod drvetom čekao je da graja za stolom utihne i da se strasti govornika i slušalaca stišaju jer je želeo da pozove Apolinera ili mu priđe što u toj gužvi i pozorištu koje Apoliner beše priredio nije bilo moguće. 

Nakon petnaestak minuta društvo se beše utišalo i on pozva Apolinera izgovarajući njegovo ime na italijanskom. Ovaj se iznenađeno okrenu i ugleda čoveka ispod drveta koji je sedeo sam i progunđa nešto pre nego što ustade. 

- O, pa to je moj zemljak Peruđa! Vrsni poznavalac umetnosti, ove koju bih ja da uništim! – povika kad je prepoznao lice na šta se društvo za stolom opet nasmeja. – Od koga se to kriješ! Što ne sedneš sa nama? – upita ga Apoliner dok mu je ovaj odmahivao rukom u znak odbijanja.

Apoliner priđe njegovom stolu.

- Baš sam pričao prijateljima kako nameravam da spalim Luvr. – reče još uvek se više obraćajući svom društvu nego čoveku za stolom i dodade: – A Peruđa je bio čuvar u Luvru i samo ga je proviđenje poslalo večeras. On će mi pomoći da nameru i ostvarim! – povika, a društvo poče da se smeje opet. 

Peruđa je ćutao. Nije mu prijala ova šala.

Pariz, 23. avgust. 1911. 

Bila je skoro ponoć. U Rue Ravignan 12 gorela je lampa od koje je prozor na jednospratnoj zgradi treperio u žutoj svetlosti. Pikaso se spremao na počinak. Spavaća soba bila je još manja od radne i kao i ona bila je pretrpana platnima, crtežima i slikarskim priborom. Krevet, mali kuhinjski sto, ogledalo i dve stolice bili su sav nameštaj u ateljeu.

Uzeo je lampu pod kojom je malopre sortirao skice i krenuo da legne. Trgao ga je glas i lupanje na vratima:

- Pablo! – pozivao je neko pokušavajući da ne bude previše glasan. 

Prepoznao je glas prijatelja. Prišao je prozoru, otvorio ga i pogledao na kapiju. 

- Gijom, poranio si. - reče kroz smeh.

- Otvaraj! – odgovori mu ovaj glasom koji je nagoveštavao da gori od nestrpljenja da uđe. 

Pikaso siđe malim stepenicama noseći lampu u ruci i otključa vrata. Tek što ih je otvorio, Apoliner poče uzbuđeno da govori. 

- Nešto ga je veoma razveselilo. - zaključio je Pikaso dok ga je gledao.

- Da li si čuo? Naravno da si čuo! Svi su čuli! Možeš li da veruješ? Mislio sam da se budala šali! Ali on je stvarno to uradio!

- Ako misliš na sliku, čuo sam. – reče Pikaso smejući se. – Ali koja budala? Moraćeš polako.

- Duga je priča. Ali nimalo dosadna! – reče Apoliner pomerajući platna oslonjena na sto i praveći sebi mesta da sedne. Izvadi odnekud ispod sakoa bocu vina i poče da priča o susretu koji se dogodio pre nekoliko dana. 

- I znači taj Peruđa ima sada „Mona Lizu“. – reče Pikaso kad je saslušao priču. - Šta misliš šta će učiniti s njom? Ne misli valjda da će uspeti da je proda?

Razmišljao je o tome kako neko pokušava da prokrijumčari i proda „Mona Lizu“ i nada se da ostane neuhvaćen. Ta ideja mu je bia toliko apsurdna da ga je zabavljala.

- On želi da je vrati u otadžbinu! – reče Apoliner sad i zasmeja se tako da mu suze potekoše niz lice. – U otadžbinu! Možeš li da veruješ! Kunem se da niko nije veći fanatik od nacionalista. 

To veče Pikaso je legao ne mogavši dugo da zaspi. Čitava priča o bivšem čuvaru u Luvru koji je ukrao „Mona Lizu“ bila mu je smešna i bilo je izvesno da će lopov biti otkriven koliko sutra, ali jedna misao mu nije dala mira, on je želeo da tu sliku drži u rukama i na miru je proučava. Razmišljao je koliko bi bilo nerazumno tražiti od Gijoma da nađe Peruđu pre policije. Gijom bi pokušao, nije sumnjao u to, ali ideja je bila ravna ludosti. Nikada u životu nije osetio takvo iskušenje.

Prag, avgust, 1911.

Nije bio siguran da mu se dopala ideja. Dok je izlazio iz kancelarije Maksa Broda, Kafka je mislio da je trebalo da ga odbije. Kolebao se kao i obično kada je pisanje bilo u pitanju. Nije imao interesovanja da objavljuje, naročito ne po narudžbini. Jedino zbog čega je prihvatio Maksovu ponudu da zajedno napišu putopis jeste svojevrsna brošura čuvenh muzeja koja bi se tu našla. Osećao je da ga to ne bi pritiskalo i probudilo mu osećaj tegobe. Iako nije bio siguran u ishod zajedničkog pisanja, jer Maks i on su se retko razumeli kada su u pitanju bile literarne namere, pomisao na put mu je prijala. Za mesec dana se nije moglo mnogo obići, ali Francuska i makar Španija, svakako.

    

Pariz, 31. avgust

- Ne razumem baš najbolje zašto ste Vi zapravo ovde? – zapita urednik Pariz žurnala čoveka koji je sedeo u njegovoj kancelariji.

- Zbog ovoga – reče čovek, i stavi na sto jednu statuu.

- Šta je to? – upita urednik pomalo iznerviran ovim očigledno režiranim nastupom. Mogao je da očekuje da će vest o nagradi donosiocu informacije o ukradenoj slici privući mnoge i da će mnogi pokušati informacije da lažiraju.

- To je statua iz Luvra. – odgovori ovaj.

- Iz Luvra?

- Da.

- Otkud statua iz Luvra kod Vas? – upita urednik.

- Ukrao sam je. – reče ovaj i nekako se čudno, samozadovoljno nasmeši zavalivši se u stolicu.

- Kad ste je ukrali?

- Pre pet godina. I to ne jednu. Ovo je jedna od nekoliko ukradenih. Neke sam prodao. Ovu sam zadržao za sebe. 

Urednik je pokušavao da ne izgubi živce. Sve se moglo lako proveriti, ali morao je biti strpljiv. Ovaj čovek pred njim mogao je vrlo lako biti ludak, ali mogao je zaista nešto i znati. Statua je izgledala verodostojno. Ličila je na iberijske statue iz rimskog perioda od kojih je neke već ranije video.

- Pa da li ste Vi ukrali i „Mona Lizu“? – rekao je urednik najprirodnijim tonom koji mu je u tom trenutku bio moguć.

- Ne.
- Onda znate ko jeste?

- Ne znam.

- Ne razumem. Zašto ste onda ovde? – reče smireno urednik sada shvativši da očigledno ima posla sa ludakom.

- Hoću da se zna. Da se zna da krađa slike nije jedina krađa koja se u Luvru desila.

Urednik sakri svoje iznenađenje ovim odgovorom i reče:

- Dobro, recimo da razumem. Ali Vi razumete da ja moram da Vas prijavim policiji ukoliko je to što govorite istina. – upitao ga je urednik.

- Nema potrebe. Sam ću to učiniti. Od Vas želim da objavite ovu priču. Reću ću Vam kad, kako sam ih ukrao i kome sam statue prodao. 

Urednik ga je za trenutak posmatrao bez reči. Pred njim je, ukoliko je bila istinita, stajala priča gotovo podjednako senzacionalna kao krađa slike. Vredelo je rizikovati. Policija i muzej su lako mogli da potvrde da li je priča tačna.

- U redu. Reći ćete mi sve. – reče nakon par trenutaka razmišljanja.

Nakon što je zatvorio vrata svoje kancelarije za čovekom koji se sam iz neobjašnjivih razloga odao nakon pet godina od krađe, urednik Pariz žurnala pomisli koliko je sujeta lopova neverovatna i neshvatljiva pojava.   

Pariz, 22. avgust, 1911.

U iznajmljenoj stanu u predgrađu Pariza na drvenom, rasklimanom stolu ležala je „Mona Liza“ nedodirnuta ovom neobičnom promenom. Na svetlu mesečine bila je još lepša, tako se bar činilo Vićencu Peruđi koji je nepomično sedeo ispitujući više svoje misli koje su se rojile nad slikom nego samu sliku. On je još uvek u bio stanju uzbuđenja. I mada je pomno planirao sve i verovao da ne može omanuti, šok je ipak bio preveliki i njegovo lice je kao odgovor na osmeh Đokonde održavalo divljenje, nevericu i ponos. Jer za Peruđu ova je slika bila nacionalno blago, a on se upravo beše uzdigao do heroja, do viteza koji će Đokondu osloboditi viševekovnog ropstva i vratiti je u domovinu. 

Pariz, 1. septembar, 1911.

- Moraš ih se rešiti – reče Apoliner gledajući statue koje je Pikaso držao.

Bila je kasna noć. Pikaso je gledao u Senu ne govoreći ništa. Pogledao je zatim u statue koje beše držao u rukama. Njihove oči su bile jedino što se na mesečini jasno videlo i on se sada zagleda u njih. 

- Ne. – odgovori. - Ne mogu da ih bacim. Zašto da ih bacim? Nisam ih ukrao! 

Apoliner se nasmeja.

-Nisi. Ali smo znali da su ukradene. To nas čini saučesnicima. U najboljem slučaju, bićemo deportovani.

Na te reči Pikaso se trže.

-Ali kako mogu da dokažu da sam znao! – pokuša da se odbrani od neprijatne slike koja mu beše izašla pred oči.

- Ne znam. – reče Apoliner rezignirano. Bilo mu je jasno da malo sada može da se učini. Nekadašnji prijatelj od kojeg je bio poručio statue za Pikasa prijavio je policiji sve. Čak su i novine spominjale njihovo ime. Bilo je malo izgleda da iz ovoga mogu da se izvuku bez posledica. Krađa slike je očigledno pokrenula neku lavinu i Apoliner se plašio da bi mogla da ga zatrpa. Najradije bi se bio sakrio negde.

- Uradi kako želiš. – reče Pikasu. – Ostaviću te. Ja idem, mada ne znam kuda, policija me je već tražila. 

Pikaso ostade sam na obali Sene. Stajao je zadubljeno gledajući u statue. Opipavao ih je dugo i osećao pod prstima pregibe i fino isklesane ivice kamena koji je bio neobično topao. Od pulsiranja jagodica na njegovim prstima činilo mu se da kroz statue struji skriveni život.

-Ne! – pomisli uzbuđeno. To bi bio veći zločin od bilo kakve krađe! 

Pikaso položi statue pažljivo nazad u torbu i vrati se u grad nad kojim su se rojile zvezde.

Pariz, 1. septembar, 1911.  

Mesto na kojem je do pre deset dana stajala „Mona Liza“ bilo je prazno. Muzej se suočavao sa nečim neverovatnim. Više je ljudi sada dolazilo da vidi ili se uveri da je slika nestala, nego što je pre dolazilo da sliku, dok je bila tu, vidi. O slici se pisalo, govorilo, ispredala su se priče, svaka neverovatnija od prethodne. Žena sa tajnstvenim osmehom nikada nije bila voljenija. 

Na razdaljini dva metra od praznog zida stajao je Kafka. Stajao je dugo, i nimalo svojstveno njemu, nije se obazirao na gužvu posetilaca. Bio je nesvestan ljudi oko sebe. Pokušavao je da shvati kakvo je značenje svega ovoga za njega samog. Imao je osećaj da nešto važno promiče tik pored njega i poigrava se sa njim. 

Put na koji je, možda, najviše i bio krenuo zbog slike, koje više nije bilo, počeo je razočaranjem. Palo mu je na pamet da je ovo poruka da od poduhvata treba da odustane kako je od početka i osećao. 

Ali sve su to bile površne, krajnje racionalizovane misli. Ispod njih počivalo je nešto dublje, neka slutnja pravog objašnjenja činjenice da je skoro četiristo godina slika bila tu, da je preživela ratove, revolucije, uspone i padove zemalja i dinastija, i da je sada, kada je napokon odlučio da je vidi i pokuša da je doživi, ona bila ukradena. Kao da je osećao nečiju volju koja se poigravala njegovom. 

Dok je gledao u prazno mesto na zidu, Kafka se napokon suočio sa mišlju koja se budila i pojavljivala iz dubina njegove svesti. 

Osetio je da je priznao pobedu apsurda nad životom.