Pages

03.08.2017.

Jedinstveni sajt jedinstvenog ministra

vulin.rs

Sajt je u Srbiji nekako postao - jedinstven fenomen.

Moja dilema ovde jeste da li je autoru teksta jasno šta obuhvata semantičko polje reči - jedinstven, ili je upotrebio `intuitivno`, možda zbog toga što `lepše zvuči`.

Reči u kratkom tekstu uvoda biraju se tako da skrenu pažnju čitaoca, i ovaj je moju zaista odmah osvojio. Moram da se zapitam zašto je sajt - jedinstven?
S obzirom da je u pitanju uvod čija je funkcija  - predstavljanje/namera/svrha postavljanja sajta, ova reč se mora jasno pročitati. Zašto je, dakle, izabrana upečatljiva sintagma - `jedinstveno mesto`, a ne, recimo, sinonimna - `jedino mesto`? Ima li `jedinstveno` (čije značenje može i ne mora da se poklapa sa jedino), neka plus značenjа i šta nam, budući da predstavlja vlasnika sajta, govori o njegovom doživljaju samog sebe i sajta?

Ministar na svom sajtu ne može upotrebiti reč jedino, jer bi bila netačna. Znamo da svi kanali javnog informisanja više nego često obaveštavaju građanstvo o ministrovim aktivnostima, zahtevima, idejama i stavovima. Ne čine to kritički tako da slika ministra u javnosti počiva isključivo na njegovim delima i rečima koje mediji prenose. Ali to ministru, očigledno, nije dovoljno.

Njemu je potrebno - jedinstveno mesto. Šta, zapravo, znači reč jedinstveno? Jedinstveno je ono što se kao jedino kvalifikuje ne zbog potpunog odsustva drugih istih ili veoma sličnih pojava, već zbog svojih, najčešće pozitivnih, osobina. `Jedinstveno` implicira izvanredno, posebno, osebujno, izuzetno, specifično, fenomenalno, nesvakidašnje; `jedinstveno` angažuje očekivanja čitaoca u vezi sa nekim nesvakidašnjim iskustvom. Ova reč, takođe, mobiliše volju da vršimo procenu, što i inače vrlo rado činimo.

Kako vidimo, dosta je razloga koji `jedinstveno` kvalifikuju kao bolji izbor od - jedino. Ja bih je isto upotrebila da, recimo, hoću da skrenem pažnju na ono što radim.

Zanimljivo da je ona ovde atribut uz imenicu sajt, što funkcioniše dvojako - šalje poruku, tj. uverava o kvalitetu samog sajta, ali u isto vreme je odstupnica i zaštita autora od pretencioznosti, uobraženosti, megalomanije i sl. (neumesno je direktno reći da si jedinstven, ali je u svrhu marketinga poželjno to implicirati).

Sajt sa svoje tri stranice - Aktuelno, Video, Foto - prenosi identične informacije koje se mogu čuti, pročitati i videti na gotovo svim info portalima u zemlji: Obeležen Dan avijacije; Računamo na sebe i svoje stanovništvo - govor prilikom proslave koji je, takođe, emitovan na nacionalnim frekvencijama; migovi; stav o NATO...dakle, ništa jedinstveno u sadržaju. Video materijal i fotografije, takođe, preuzeti od medijskih kuća.

Neodmerenost, agresivnost i nediplomatičnost iz članka "Neshvatljiva politika koja finansira ustaškog pevača" jesu Vulinov specifikum, ali nisu jedinstvenost jer se uklapaju u nacionalističku, militantnu, ratno-hušačku politiku koja datira još iz devedestih, dok su njeni epigoni u Vladi, i u državi uopšte, sve samo ne malobrojni i jedinstveni.

Može li se onda, možda, ministrovo delovanje smatrati za jedinstveno? Ne bi trebalo, jer bi ono po definiciji moralo biti u skladu sa širokom platformom, državnom vojnom i spoljno-političkom strategijom, u čemu je uloga pojedinca organizaciona i egzekutivna, nikako samosvojna ili individualna jer bi takva bila katastrofalna za državu. Ukoliko se na to odnosi jedinstvenost ministra Vulina, što se zaista nameće kao mogući zaključak, budući da on očigledno oseća potrebu da svoje delovanje odvoji od delovanja Ministarstva odbrane, možemo sa razlogom biti zabrinuti, prvenstveno za spoljno-političke odnose. U komplikovanim međususedskim odnosima kakvi su ovi na Balkanu, svaka nesmotrenost zvaničnika, lični stavovi i agresivnost mogu izazvati samo negativne replike i biti okidač lančanih reakcija koje već decenijama vode destabilizaciji regiona i njegovom ekonomskom slabljenju.

Jedinstvena je i još jedna činjenica u vezi sa ministrom Vulinom, i on se zbog nje zaista može osećati izuzetno, u smislu izuzeto od osnovnih pravila i očekivanja zajednice u pogledu ustrojstva društvenog i političkog života. Jedinstven je fenomen da osoba koja nema apsolutno nikakvog vojnog iskustva, dobije poziciju ministra vojske!
Ovo je, međutim, primer jedinstvenosti sa negativnim implikacijama, a ne onaj na koji se u uvodnoj reči sajta misli. Zbog te činjenice ministar Vulin zaista može s punim pravom da se oseća jedinstveno.
Mi, već tradicionalno, poniženo, revoltirano i zabrinuto.

30.05.2017.

Vitgenštajnov sinovac






Ministar, koji je u sali za audijenciju u ministarstvu održao takozvanu laudaciju posvećenu meni, nije u ovoj laudaciji izrekao ništa drugo izuzev besmislica, jer bijaše s nekakvog lista pročitao samo ono što mu bijaše zapisao jedan od njegovih službenika zaduženih za literaturu, na primjer da sam napisao jedan roman o Južnom moru, što naravno nisam nikad uradio. Iako sam oduvijek bio Austrijanac, tvrdio je ministar da sam Holanđanin. Iako o tome nisam imao nikakvog pojma, tvrdio je da sam s p e c i j a l i z i r a n  za avanturističke romane. Više puta ustvrdio je u svom govoru da sam u Austriji kao gost. Mene, međutim, nisu uopće uzbuđivale besmislice koje ministar bijaše s lista pročitao, jer pouzdano sam znao da glupi čovjek iz Štajerske, koji prije nego što je postao ministar, tamo bijaše sekretar poljoprivredne komore, a prije svega zadužen za uzgoj stoke, nije kriv. Ministru je, naravno, ova glupost, kao i bez izuzetka svim drugim ministrima, bila ispisana na licu, to bijaše odbojno, ali ne uzbuđujuće, te dopustih sebi da ovaj ministarski laudacij bez daljnjega podnesem.

Nakon što sam zatim, tako reći kao zahvalu nagradi, pročitao nekoliko rečenica koje bijah zapisao tek kratko prije dodjele nagrade u najvećoj žurbi i s najvećom nevoljnošću na jedan list papira, jedan mali filozofski ekskurz takoreći, u kojem ništa drugo nisam imao da kažem, već da je čovjek jadan i da mu je smrt sigurna, sve u svemu nije moje predavanje potrajalo duže od tri minute, skoči ministar, koji uopće ne bijaše razumio što rekoh, zapanjen sa svog sjedišta i zavitla mi stisnutom pesnicom u lice. Dahćući od gnjeva nazove me pred svim prisutnima p s o m i napusti salu a da pritom nije propustio da staklena vrata zalupi takvom silinom da su se rasula u hiljade komadića. Svi u sali za audijenciju bijahu skočili i zapanjeno su buljili za ministrom koji se sjurio napolje. Za trenutak zavladao je, kako se kaže, p o t p u n i  m i r. Tada se desi ono čudno: čitavo društvo, koje mogu da označim samo kao oportunističku gomilu, potrčalo je za ministrom a da prije toga nije propustilo da mi uputi psovke i pripreti stisnutim pesnicama. Tačno se sjećam stisnutih pjesnica kojima je predsjednik Senata za umjetnost, gospodin Henc, vitlao za mnom, kao i svih drugih p o č a s n i h  o z n a k a koje u ovom trenutku bijahu uputili meni. Čitavo društvo, nekoliko stotina rentijera umjetnosti, prevashodno međutim pisaca, dakle kolega, kako se to kaže, i njihova pratnja, potrčali su za ministrom. Ustežem se da nabrojim sva ta imena koja bijahu potrčala za ministrom kroz staklena vrata što ih je on razlupao, jer nemam volje da zbog jedne takve smijurije stignem pred sud, ali to bijahu ona najpoznatija i najčuvenija i najuglednija što se iz sale za audijencije sručiše niz stepenice napolje za ministrom, a mene i mog čoveka života ostaviše same. Kao gubavce. Niko ne bijaše ostao pored mene i mog čovjeka života, svi se bijahu sručili napolje za ministrom, pored bifea koji je za njih bio postavljen, osim Paula. On bijaše jedini koji se zaustavio pored mene i moje životne saputnice, moga čovjeka života, zaprepašten i zabavljen istovremeno ovim ispadom. Kasnije, kada više nije moglo da bude opasno, usudiše se još neki drugi ušuljati u salu za audijencije, nakon što najprije bijahu iščezli, mala gomilica koja se konačno posavjetovala kuda da se krene da bi se čitav smiješni ispad progutao s nekim jelom. Godinama nakon toga Paul i ja smo nabrajali imena onih koji su u svojoj beskrupuloznoj državno-ministarskoj potčinjenosti trčali za onim tupim ministrom iz Štajerske i za svakog smo znali zašto.  Slijedećeg dana je u austrijskim novinama bilo riječi o Bernhardu koji prlja vlastito gnijezdo, koji je naprasno napao ministra, dok je, međutim, bilo upravo obrnuto, ministar Pifl-Perčevič je naprasno napao pisca Bernharda. Ali u inostranstvu, gdje čovjek nije orijantiran na austrijska ministarstva i njihove subvencionističke zavrzlame, prokomentiralo se događaj onako kako to spada. Prihvatiti nagradu već je perverzija – govorio mi je moj prijatelj Paul tada – ali najveća je prihvatiti Državnu nagradu.

Tomas Bernhard, Vitgenštajnov sinovac, odlomak

18.05.2017.

Oktavio Paz - Poezija i pesma




Poezija je upoznavanje, spasenje, moć, prepuštanje. Poduhvat koji je u stanju da promeni svet, pesnička aktivnost revolucionarna je po samoj svojoj prirodi; duhovna vežba; metod unutrašnjeg oslobađanja. Poezija otkriva ovaj svet; stvara drugi. Ona je hleb odabranih; ukleta hrana. Ona izoluje; spava. Poziv je na putovanje; povratak u zavičaj. Inspiracija, respiracija, vežba mišića. Molitva ništavilu, dijalog sa odsutnošću: dosada, zebnja i beznađe su joj hrana. Molitva, litanija, bogojavljenje, prisustvo. Isterivanje đavola, vradžbina, mađija. Sublimacija, kompenzacija, kondenzacija nesvesnog. Istorijski izraz rase, nacija, klasa. Poriče istoriju, u njenom krilu se razrešavaju svi objektivni konflikti i čovek konačno postaje svestan da je nešto više od prolaznog. Iskustvo, osećanje, emocija, intuicija, nedirigovana misao. Kćerka slučaja; plod računice. Veština govorenja u višem obliku; prvobitni jezik. Pokoravanje pravilima, stvaranje drugih. Imitiranje starijih, kopija stvarnog, kopija kopije misli. Ludilo, ekstaza, logos. Povratak detinjstvu, koitus, nostalgija za rajem, paklom, oreolom. Igra, posao, asketska delatnost. Ispovest. Urođeno iskustvo. Vizija, muzika, simbol. Analogija: pesma je puževa školjka u kojoj odjekuje muzika sveta, a metri i rime su samo jednakost, odjeci univerzalne harmonije. Nauk, pouka, primer, igra, dijalog, monolog, glas naroda, govor odabranih, reč usamljenika. Čista i nečista, sveta i prokleta, narodna i manjinska, zajednička i lična, naga i obučena, izgovorena, naslikana, pokazuje sva lica, ali ima ih koji tvrde da nema nijedno: pesma je sredstvo za prikrivanje praznine, lep primer suvišne veličine svakog ljudskog dela!

Kako da ne prepoznamo u svakoj od ovih formula pesnika koji ih opravdava i ovaploćujući ih daje im život? Izrazi nečeg što je proživljeno i prepaćeno, nemamo drugih izlaza sem da ih prigrlimo – osuđeni da napustimo prvu zbog druge, a ovu zbog sledeće. Sama njihova autentičnost pokazuje da ih iskustvo, koje opravdava svaku od ovih postavki, takođe i prevazilazi. Treba, dakle, upitati direktna svedočanstva poetskog iskustva. Jedinstvo poezije ne može se shvatiti osim kroz neposredni kontakt s pesmom.

Ali, kad pitamo pesmu za biće poezije, zar samovoljno ne brkamo poeziju i pesmu? Još je Aristotel govorio da između Homera i Empedokla nema ničeg zajedničkog osim metrike; i zato s pravom prvog nazivamo pesnikom, a drugog fiziologom“. I upravo je tako: ne sadrži svaka pesma ili, tačnije, svako delo sačinjeno prema zakonima metrike – poeziju. Međutim, da li su ta dela istinske pesme ili su umetničke, didaktičke, odnosno retorske tvorevine? Sonet nije pesma, nego književni oblik, osim u slučaju kad je taj retorski mehanizam – strofe, metre i rimu – dodirnula poezija. Ima mašina za rimovanje, ali ne i za poetizovanje. S druge strane, postoji poezija bez pesama; predeli, osobe i događaji ponekad bivaju poetični: poezija su iako nisu pesme. Prema tome, kada se poezija pojavi kao kondenzacija slučaja ili predstavlja kristalizaciju moži ili okolnosti tuđih stvaralačkoj volji pesnika, susrećemo se s poetskim. Kada je pesnik – pasivan ili aktivan, bunovan ili polusanjiv – provodnik i transformator poetske struje, onda smo pred nečim sasvim drugim: jednim delom. Pesma je delo. Poezija se polarizuje, skuplja i izoluje u jedan ljudski proizvod: sliku, pesmu, tragediju. Poetsko je poezija u amorfnom stanju; pesma je stvaranje, uspravna poezija. Poezija se samo u pesmi izdvaja i u potpunosti otkriva. Ako pesmu shvatamo kao formu koja se može ispuniti bilo kakvim sadržajem, onda je dozvoljeno da od nje tražimo i odgovor na pitanje šta je bit poezije. Pesma nije književni oblik, nego mesto gde se susreću poezija i čovek. Pesma je verbalni organizam koji sadrži, podstiče i zrači poeziju. Forma i sadržina su isto.


Zbirka eseja "Luk i lira" (1967), odlomak iz poglavlja "Poezija i pesma"
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...