Pages

30.01.2017.

Pokojni Matija Paskal



Na strani sam onih kritičara Luiđija Pirandela koji su njegovom romanu zamerali 'neistinitost', odnosno neubedljivost koja ne bi izdržala proveru svakodnevice koju mi, laskajući joj, nazivamo realnošću.
Radi se, svakako, o datosti, o fizički osvedečenim i utemeljenim pravilima po kojima se naši životi odvijaju, ali nazivati ih realnošću, kada smo svesni koliki se deo našeg mentalnog i duhovnog bića ovim pravilima opire, jeste upravo neistinito.

Ono što zameram Pirandelu se zato nikako ne tiče apsurdnosti ili nemogućnosti u vezi sa događajima kojima se bavi. On je mnogo više od nas koji o njegovom delu polemišemo bio svestan mehanizama na kojima umetnost počiva. Povodom odnosa realno/apsurdno, a kao odgovor na negativnu kritiku njegovog najboljeg romana "Pokojni Matija Paskal" koju je doživeo u Italiji nakon objavljivanja romana, Pirandelo je zapisao sledeće: "Apsurdnosti života ne moraju se činiti verovatnima, jer su istinite. Za razliku od umetničkih koje, da bi se činile istinite, moraju biti istini slične. I tada, jer su verovatne, više nisu apsurdne. Slučaj iz svakodnevnog života može biti apsurdan; umetničko delo, ako je umetničko, ne može."

Pirandelo je potpuno bio svestan zahteva proznog stvaralaštva shvaćenog u klasičnom smislu, i teško da bi se, s obzirom na svrhu koju je pripisivao književnosti, odrekao ovog stanovišta i da je kojim slučajem roman napisao svega par decenija kasnije kada je nadrealizam u evropskoj književnosti već uzeo maha.

Ispostavilo se osim toga da događaj koji je Pirandelo opisao u Matiji, ne samo da nije apsurdan i nemoguć, već se nešto gotovo identično, ako ne još i bizarnije, dogodilo u Americi nekih 20 godina kasnije, o čemu je pisala i tadašnja štampa, a što je Pirandelu poslužilo kao argument protiv kritičara.

Nesklad koji sam spomenula ne čitam u događaju, čitam ga u glavnom liku, u njegovoj dinamici i vidim ga ne kao posledicu greške ili lošeg postupka karakterizacije, već kao posledicu nemogućnosti da kroz prototip malograđanina kakav je Matija, Pirandelo prelomi svoje stavove i da pritom ne naruši utisak duhovne osrednjosti lika.
Kontrast mislioca Pirandela i malograđanina Matije jeste toliki da ne može doći do prelamanja stavova, odnosno ne može doći ni do kakvog razumevanja i saglasja.

Matija oscilira između dokonog seoskog mladića i slobodnog mislioca i usamljenika, da bi se zatim vratio na poziciju poluosvešćenog malograđanina. Svakako da se može polemisati i o intenicji, da je upravo i ovim Pirandelo hteo da dočara nesnađenost čoveka i raspračanost njegove svesti, pre svega.
Ali Matija je nemoguć po svojim intelektualnim transformacijama i stremljenjima, kao i po transformaciji nagona koji su, moguće, samo ekvivalenti intelektualne samosvesti pojedinca. Fundamentalna promena nagona je zapravo još neverovatnija od promene intelektualnih preferencija ili pokretljivosti duha.

Okolnosti, tj. ambijent su takođe u dubokom neskladu sa idejama koje Pirandelo, kao revolucionarni mislilac, ponekad izražava kroz ovaj lik. Takav čovek je u XIX veku prosto nemoguć. Ako ga i ima, ima ga u intelektualno i duhovno najnaprednijim krugovima, pa je i tamo posebnost, kakva je bio Luiđi Pirandelo, ali ga zasigurno nema u seoskoj ili malograđanskoj sredini iz koje Matija Paskal potiče.

07.01.2017.

Blumsberi grupa





Blumsberi grupa predstavlja retko uticajan i zanimljiv intelektualni krug nastao u Velikoj Britaniji na razmeđu epoha. 

Prirodu i delovanje ove skupine radikalnih mislilaca i umetnika teško je tačno predstaviti bez uvida u istorijske i društvene promene koje potresaju Brtiansku imperiju u prvoj polovini XX veka. Među najvažnijima jesu raspored ekonomskih snaga koji se iz korena menja jer zemljoposedničko plemstvo gubi bogatstvo. Ono prelazi u ruke krupnih kapitalista. Srednja klasa sa ogromnim brojem činovnika i državnih službenika sve više učestvuje u vlasti, siromašenje nižih slojeva je sve veće, a nezaposlenost je ogromna. Engleska prestaje da gospodari svetskom ekonomijom, imperijalizam, naročito nakon nemira u Irskoj i pobede pristalica nezavisnosti, zapada u krizu

Britansko društvo guši se u ustajalom vazduhu viktorijanske klime. Revolucionarni zahtevi za promenama stižu sa društvenih margina i ispoljavaju se u čestim štrajkovima i protestima radničkih sindikata. Ali tih zahteva za promenama u višim, konzervativnim krugovima nema. 

Osim u delima pojedinih pisaca poput Oskara Vajlda, Čarlsa Dikensa, Herberta Lorensa, Džejmsa Džojsa i još nekolicine, društvena kritika koja bi pokrenula širi intelektualni krug praktično ne postoji. Sa pojavom Blumsberi grupe to se polako menja.

Ko su bili Blumsberijevci? 
Oni su najbolje što je Engleska imala da pruži – mladi, obrazovani potomci uglednih porodica koji su uvideli nužnost otpora onome što je gušilo razvoj engleskog društva, a što je umnogome bila i kriza evro-američkog kapitalističkog sveta. Blumsberi nije bio ni politički niti bilo kakav socijalni pokret i po mnogo čemu, kao što ćemo videti, bio je kontroverzan. Međutim, uticaj grupe na intelektualna, kulturna i politička dešavanja u Engleskoj u prvoj polovini XX veka bio je veliki.

Grupa je nastala spontano prvih godina XX veka u domu spisateljice Virdžinije Vulf. Virdžinija (devojački Stiven), Vanesa, Adrijan i Tobi, deca Ser Leslija Stivena, aristokrate i uticajnog pisca viktorijanske epohe, okupila su oko sebe neke od članova prestižnog studentskog kluba Kembridža, Midnight Society, koji su pomalo mladalački nadobudno, nazivali sebe apostolima. Njihova večernja okupljanja u domu Stivenovih bila su neformalna i na njih niko nije dolazio da bi pokazao toaletu ili uživao u bogatoj trpezi. Posluženja su, kako svedoče dnevnici učesnika, bila skromna, ali su razgovori bili intelektualna raskoš.

Jezgro grupe koja se okupljala i delovala gotovo tri decenije, pored Stivenovih činili su pisac Edvard Morgan Forster, slikari Rodžer Fraj i Dankan Grant, istoričari i ekonomisti Liton Strejči, Džon Mejnard Kejns, Leonard Vulf (budući Virdžinijin muž), Dezmond Mek Karti i kritičar Klajv Bel. Redovan posetilac na početku bio je i T. S. Eliot. Mnogi značajni britanski umetnici i intelektualci bili su periodični članovi Blumsberi grupe. Vrlo brzo grupa je postala poznata kao Kembridž u Londonu.


Tomas S. Eliot i Virdžinija Vulf

Karakteriše je izrazit antikonformisti
čki stav, a zahtev za slobodom biće jedna od glavnih ideja grupe sve vreme njenog trajanja. Iako su skoro svi članovi pripadali višim društvenim staležima, sense of fun (smisao za šalu), bio je cenjen više nego plemićko poreklo. Na novac i materijalno bogatsvo gledalo se kao na sredstvo koje obezbeđuje intelektualnu slobodu, pre svega. 
Stav ovih mladih ljudi najbolje je u svojim kritičkim osvrtima na književnike prethodne epohe objasnila Virdžinija Vulf: „U XIX veku pisci su još pripadali plemićkoj klasi. Oni potpuno prihvataju predrasude svoje klase i žive od bogatstva svoje porodice, pa ih ne pogađaju duboke promene koje potresaju svet: oni nastavljaju da žive i pišu kao da se ništa ne događa. Ali od 1925., dok se tu učvrstila revolucija, tamo komunizam, onamo opet fašizam, kula od slonove kosti na koju su se oni bili popeli počinje veoma da se naginje na levu ili na desnu stranu. Ako sada više ne mogu da ostanu ravnodušni prema politici, oni žive u najneugodnijoj dilemi: znaju da njihove povlastice počivaju na tiraniji ili nepravdi, ali su još uvek nesposobni da ih odbace...Neka stoga skupe hrabrosti da napuste družinu nakrivljene kule, pa neka počnu da pripremaju umetnost jednog istinskog demokratskog doba.“

Blumsberijevci se nisu plašili da zauzmu stranu. Članovi grupe po svojim stavovima pripadali su političkoj levici. Očekivano, bili su zbog toga napadani od strane konzervativnih krugova kojima su pripadale i njihove porodice.

Kritiku nisu izazivali samo tim. Kao što smo rekli, grupa je bila kontroverzna, u pravom smislu te reči.

Blumsberi nije imao program delovanja, ali su članovi bili ujedninjeni oko ideje proizišle iz filozofije Džordža Edvarda Mura i njegovog dela Principia Ethica: „Daleko najznačajnije od svega što znamo ili bismo mogli znati jesu izvesna stanja svesti koja se, uglavnom, mogu opisati kao zadovoljstvo koje nam pružaju druženja sa raznim ljudima i uživanje u lepim predmetima.“ 

Klajv Bel, član grupe, na svoj način izrazio je šta su intelektualni i duhovni imperativi njenih članova: „Čovek se smatra civilizovanim samo ako je njegovo osećanje vrednosti izoštreno tananim procenjivanjem umetničkog dela.„ Razvijenog čoveka prema Belu odlikuju i „ljubav prema istini i lepoti, trpeljivost i intelektualno poštenje, užasavanje od dosade, smisao za humor i lepo ponašanje, radoznalost, odvratnost prema vulgarnosti, grubosti i pompi, bežanje od sujeverja i preterane čednosti, smelo prihvatanje životnih zadovoljstava, želja za potpunim izražavanjem, težnja za liberalnim vaspitanjem, preziranje utilitarizma i ćiftinskog duha, jednom reči, ljubav prema blagosti i svetlosti (sweetness and light)“.

S leva na desno: Bertrand Rasel, Dž . Mejnards i Liton Strejči

U praksi, međutim, Blumsberijevci nisu bili nimalo slatki ni blagi. Napadali su svojim pronicljivim kritikama, visprenim šalama, ironijom i sarkazmom i često provocirali rigidni, konzervativni britanski duh. Herbert Lorens nazvao ih je „balegarima koji ujedaju kao škorpije“.

Pacifizam, antimilitarizam, feminizam, kritika religije, borba za socijalno obespravljene, seksualna sloboda, neke su od važnijih tema koje su Blumsberijevci predstavljali. Poslednje je naročito izazivalo skandale u londonskim krugovima jer članovi Blumsberija nisu krili svoje homoseksualne i biseksualne sklonosti. Pritom su zastupali ideju o poligamiji, i njihovo razmišljanje i ponašanje u vezi sa partnerstvom, brakom i seksualnošću bili su nepojmljivo slobodni i nekonvencionalni za ono vreme. Čvrsto su se držali ideje da su među najvažnijim ciljevima u životu ljubav, stvaralaštvo, estetsko uživanje i sticanje znanja. 

Zanimljivo je da je grupa negovala harmonične odnose, bez unutrašnjih raskola, trzavica i sukoba koji su očekivani u komplikovanim emotivnim odnosima kakvi su postojali među njenim članovima. Tokom dugog niza godina ostali su bliski i sarađivali su međusobno u stvaralačkom radu.

Ovoj zlatnoj mladeži kao da ništa što su vaspitanjem usvojali nije bilo sveto. Od većih skandala koje su priredili, zabeležena je tzv. afera „Abisinski car“ kada su uspeli da ubede oficira Kraljevske mornarice da car Etiopije sa svojom pratnjom želi da obiđe njegov brod. Maskirani i našminkani, pojavili su se na brodu „Drednout“ glumeći cara i pratnju. Prevara je otkrivena naknadno i izazvala je burnu reakciju vlasti i štampe. Sigurno je da su nekažnjeno prošli jer su svi poticali iz uglednih porodica koje su, verujemo, svojim ponašanjem dovodili do očaja. 

S leva na desno: Virdžinija Stiven, Dankan Grant, Adrijan Stiven, Antoni Bakston, Gi Ridlej i Horas Koul.


Ćime je zapravo ova skupina razuzdane, moguće i razmažene mladeži, provocirala i kako je postala bitna? Kritičari se nisu libili da ih nazivaju ni najpogrdnijim imenima. Optuživali su ih za nepatriotizam, snobizam, elitizam, raspusnost i bezobrazluk.Međutim, trn u oku svima je bio to što je uz ovo njihovo neprikladno ponašanje i razmišljanje išla i izuzetna obrazovanost, talentovanost i originalnost. 

Za sve članove karakteristično je da su se dosta kasno intelektualno ostvarili i potvrdili. Ali kada su jednom stupili na društvenu scenu, više niko nije mogao da porekne njihov značaj.

To sazrevanje grupe desilo se nakon I svetskog rata koji je za sobom ostavio gorčinu, potvrdio apsurd ratovanja i pogrešan pravac u kom je svet krenuo.
Jakovljeva soba Virdžinije Vulf izlazi 1922. (kada i Džojsov „Uliks“ i Eliotova „Pusta zemlja“ – godina koja označava defintivni kraj starog doba u književnosti) i Blumsberi grupa zahvaljujući Virdžiniji biva uvrštena u svetski značajne literarne i intelektualne pokrete. 

Nakon rata Forster piše „Putovanje u Indiju“, roman koji će bitno izmeniti sliku imperijalizma slikajući njegovu stranu o kojoj se nije ranije pisalo. Forster če se ubrzo uvrstiti i u vrh esejsističke engleske književnosti. Liton Strejči proslavio se svojim delom o viktorijanskom dobu kao i biografijama o Viktoriji i Elizabeti, kojima je izmenio ovaj žanr gotovo iz korena unoseći u njega objektivni, kritički pristup, kao i duhovito predstavljanje događaja. Rodžer Fraj postaće možda najznačajniji umetnički kritičar u Engleskoj. Dankan Grant i Virdžinijina sestra Vanesa predstaviće Engleskoj svojim radom moderne tokove evropskog slikarstva. Leonard Vulf kao izdavač uvešće u književni i intelektualni život moderne, avangardne i nedovoljno poznate, a značajne autore vremena. Kejns postaje jedan od najznačajnihijih ekonomista XX veka. 

Neobična i jedinstvena po tome što je zaista i živela principe koje je zagovarala, Blumsberi grupa inspirisala je potonje umetnike i intelektualce. I pored mnogobrojnih kritika koje joj se upućuju, neosporno je da je postavila veoma visok intelektualni standard. Spontana intelektualna razmena i duh prijateljstva, nasuprot rigidnim pravilima političkih i religioznih organizacija, bili su plodno tle za razvoj. Grupa je negovala polemike i najznačajnija ostvaranja njenih članova prirodno su nastala iz konfrontiranja stavova članova (istinski demokratski duh o kojem je u svojim esejima pisala Virdžinija).

U teoriji idealistička, u praksi radikalna, Blumsberi grupa jedinstven je svetao primer intelektualne angažovanosti i odgovornosti.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...