Mačka? Biblioteka? Može!

 

Laguna 2025.

Do polovine knjige sam bila ljuta na sebe što čitam dečiju knjigu sa zapletom koji mi nije bio preterano maštovit. Na kraju sam ostala raznežena i zadivljena načinom na koji je Nacukava uspeo da dopre do zakopanog blaga. Nekakvom magijom probudio je više od sećanja. Provalile su slike, zbrkani tok impresija sa samog izvora čini mi se - korice „Robinzona Krusoa“ sa oštećenim ćoškovima, ime izdavača Veselin Masleša čijeg fonta se živo sećam sa prvih stranica, žućkasti papir sa sitnim tačkicama koji miriše na prašinu, desetine slikovnica sa ilustracijama koje čitam sa nepunih pet, prve enciklopedije prelistane stotinu puta zbog slika koje su uzbuđivale maštu, strahopoštovanje prema velikim, debelim knjigama za odrasle, čuđenje što su bez ilustracija, potpuno nestajanje za sve oko mene dok mi u mislima promiču scene neverovatnih priča, pauze u kojima gledam preko ivica knjige u neku daljinu unutar sebe da bih što jasnije predstavila sebi pročitano, uzbuđenje i zavirivanje u naredna poglavlja da vidim kada će već jednom da kaže šta se desilo sa junakom, očekivanje od biblioteka i ubeđenost da ću sa neke police iskopati neviđeno čudo, nešto toliko zanimljivo da će imati moć da promeni sve...

Sa tim impresijama na davna iskustva izviru i punoća, smisao, fokusiranost, duh priče živ od pamtiveka, večno i svuda prisutan, istovremena jedinstvenost i univerzalnost ljudskih iskustava, začuđenost koja inspiriše, jasnoća, brzina uma i duboki, duboki mir.
Čitati rasterećeno, bez posebnog cilja je radost samog bića, a čitanje je od svih ljudskih sposobnosti najbliže duhovnoj vežbi.

Ova bajkovita knjiga, za koju sam prvo bila ubeđena da je greškom uvrštena u knjige za odrasle, delo japanskog autora, je u mnogim svojim aspektima toliko jednostavna da zbog toga može i da odbije. Na kraju me je postidela i podsetila da je japanska kultura poznata po tome da ne troši mnogo reči, ne razmeće se i prezire banalnost.

Naša svakodnevica je postala narcistička kakofonija besmisla. Malo je u njoj prostora za tople, duboke, bajkovite motive. Potrebno je ponovo se izboriti za njih. 

 

Glasovi u tišini

"Verujte mi, gospođice Evelin, manje voliš ljude koje možeš da prevariš."

Malo ribarsko selo na finskom ostrvu okovanom zimom...će verovatno odvratiti današnjeg čitaoca koji želi da pročita nešto značajno, nešto aktuelno, politički obojeno, angažovano ili kontroverzno, nešto idealno da se objavi na društvenoj mreži.

Romanu „Iskrena varalica“ je trebalo 30 godina nakon prevođenja na engleski da stekne priznanje, iako je nesumnjivo vrednija i bolja knjiga od mnogih bestselera na engleskom jeziku. Zapravo ovo je odlična književnost.

Glavni protagonisti su neobični ljudi za koje ne možeš biti sigurna da li su osamljeni, introvertni ili autistični – starija umetnica, mlada žena i njen brat kojeg ona želi materijalno da obezbedi. Dok sneg prekriva njihov svet i usporava kretanje, počinješ da se pitaš:„Kuda vodi ovo?“ Na momente si sigurna da se radi o mračnom skandinavskom trileru i da je neko od njih sigurno ubica, da se mora raditi o nekom zločinu. Ali kako se ritam svakodnevnih misli usporava, počinju da pulsiraju one dublje, skrivene i uspavane.

Polako se iz perspektive likova spuštaš do sebe pitajući se kakva si vrsta varalice ti sama. Tuve Janson te hvata potpuno nespremnu za ovakvu vrstu suptilne psihološke igre koju igraju dve glavne junakinje. Iz pozicije sudije polako se tone u spoznaju da nisi izuzeta iz osude za prevaru. I ti varaš, samu sebe i druge o sebi. I to, za razliku od njih, često bez svesti o razlogu.

Glavne junakinje su kontrastni likovi samo na površini. Ni jedna ni druga zapravo ne izgovaraju laži, one su varalice na način na koji smo to svi, one prikrivaju prave motive. Jedna vara i manipuliše zbog osećaja obaveze prema bratu, druga zato što ne može da podnese istinu o svetu i bira da se obmanjuje.

Janson gradi priču lagano i nehajno, menjajući perspektive do mere koja govori da je u pitanju svesni umetnički projekat. Mešaju se ravni naracije sa ciljem da se – ona/ti/ja izjednače i dovedu do uvida o tome kako nisi ni slutila da ćeš nazreti i svoje obrise u svom tom snegu sveta o kojem ne znaš ništa, koji sa tvojim na prvi pogled nije imao ništa zajedničko.

Ni po čemu mračan, roman provocira uvid o ljudskoj prirodi i otuda subjektivni utisak težine koji ostavlja. Objektivno, u njemu je sve prozračno, jednostavno, suptilno izrečeno, bez vulgarne psihologizacije, bez usiljene refleksivnosti.

Dok se sneg u pejzažima na kraju knjige topi, otvara se jasan pogled na briljantan umetnički postupak i doživljaj sveta. I kao u svakoj pravoj priči, zaključka nema koliko ga i ima. Kao nešto što je tek proklijalo iz predela nesvesnog, što je probilo ledenu koru na koju je slučajno pao zrak sunca.

"Iskrena varalica", Odiseja 2022.

Tuve Janson (1914-2001), finska književnica za decu i odrasle, autorka stripova, slikarka i ilustratorka.

Krila Samaelova

"Dan u životu Abeda Salame – Anatomija jedne jerusalimske tragedije", Autor: Nejtan Trol; Izdavač: Laguna 2024.

"Nisu isto slep i onaj koji vidi." (Kuran, el-Fatir, 19)

Knjige i filmove ne prepričavam i ne mogu da podnesem kada neko to radi kako bi objasnio čitaocima ili slušaocima zašto bi nešto trebalo ili ne bi trebalo da pogledaju/pročitaju.  
Nekoliko stotina referenci – dokumenata, zvaničnih izveštaja i knjiga, preko stotinu sagovornika – očevidaca i učesnika događaja o kojima knjiga govori, lično iskustvo i svedočanstvo života u Jerusalimu utkani su u knjigu dokumentarne proze Nejtana Trola za koju je, malo je reći zasluženo, dobio Pulicerovu nagradu za 2024. godinu. Nemoguće je imati pribraniji pogled, časnije namere i temeljitiji pristup tako bolnoj i tako užasno kompleksnoj temi.

Sam bog zna

 Viktor Frankl, "Bog podsvesti", Izdavač: Kontrast 2019. 

„Postoji zaista samo jedna istina, ali niko ne može s izvesnošću znati poseduje li je on ili neko drugi.“

 

Sa kakvom „grešnom“ nasladom sam čitala Frankla jer se obrušio na Frojda i Junga, oca i sina rane psihologije čiji autoritet je nekad nepodnošljiv. Problem je što se o radi o intelektualnim gromadama koje su polemisale o sopstvenim i tuđim idejama celog svog života i toliko su mnogo zaključaka i opservacija izneli da je sada potreban život izučavanja kako bi se one sve kritičke preispitale. 

Maču Pikču i ruševine nesvesnog uma

"Celestinsko proročanstvo", Džejms Redfild; Izdavač: Vulkan 2013. 

Kako sam opet došla do ove knjige? Tako što sam se muvala po biblioteci, pogled mi je slučajno pao na nju, neki nesvesni impuls mi je poručio da je uzmem i pročitam. „Celestinsko proročanstvo“ je bio putokaz za nešto mnogo vrednije, o čemu ću u jednom od narednih objava i knjiga.

Zanimljivo je da „Vulkan“ nije obnovio izdanje knjige, o njoj se više od deset godina gotovo nije ni pričalo, a sada odjednom opet isplivava iz kolektivnog nesvesnog. Svi primerci su rasprodati i „Celestinsko proročanstvo“ je teško trenutno naći i među polovnim knjigama. 

`Sve je bilo divlje. I ljudi i prizori.`

 „Duž oštrog noža leti ptica“, Tanja Stupar Trifunović, Izdavač: Laguna 2024. 

Nikada više ljudskog užasa nije stalo u knjigu. Sve je strašno u njoj, kao prizor u kojem ti pred očima izdiše ono zbog čega bi imalo smisla boriti se da ne zgasneš kao ljudsko biće.

Tupa, večna patnja, njeni vrtlozi u koje propadaju generacije prenoseći s kolena na koleno porodične i ratne traume što onda kao ključala lava izbijaju kada nešto u okruženju namerno ili slučajno ozledi nezaceljenu ranu ili samo podseti na nju.

`Ko ima uši, neka čuje` (Ekart Tol - Moć sadašnjeg trenutka)

"Oko kojim gledam boga je isto ono kojim bog gleda mene.”

Majstor Ekart

 

Verovatno ne bi trebalo ništa više reći o knjizi “Moć sadašnjeg trenutka” od dva citata navedena gore. Sapienti sat.

Oni koji su u potrazi za suštinskim odgovorima, sigurno će čuti nešto u njoj. Oni koji ova pitanja ne postavljaju ili ih smatraju banalnima, ne treba da otvaraju knjigu Ekarta Tola.

Da, svet je oštro podeljen na one koji žele da saznaju nesaznatljivo i na one koji im se zbog toga smeju i drže ih za manje inteligentne. To je ujedno i najveća ironija ili tragedija sveta, u zavisnosti od smisla za humor posmatrača.

Vi ste tako buntovni

 

Zašto čitamo, kako čitamo? Volimo li da čitamo? Šta čitanje razlikuje od drugih intelektualnih aktivnosti? Postoji li kult čitanja? Šta želimo od knjige i čitalačke avanture?
Ni na jedno od tih pitanja nećete naći odgovor u knjizi Pjera Bajara koja se bavi čitanjem.
„Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali“  se obraća snobovima. U svojoj suštini, ona je intelektualna poza koja se prividno obraća svima i poziva sve na neposluh, na blasfemiju nečitanja, na pobunu, podsmeh u lice autoritetu Knjige za kojeg Bajar, kao i svaki snob, misli da je predmet fascinacije mnogih, blaženo nesvestan da je čitanje, da je vreme potrebno za čitanje, luksuz koji sigurno većina čovečanstva ne može sebi da priušti te logično ne oseća potrebu ni da se od njega oslobađa.

Bajar, koji je univerzitetski profesor književnosti i psihoanalitičar, je sudeći po uspehu knjige na zapadu izrekao nešto što je kontroverzno i veoma primamljivo zapadnom čoveku.

Kretanje religiozne ideje kod Tomasa S. Eliota

Zadatak pred kojim su se književnici na početku XX veka našli, bio je nešto što je zahtevalo korenske izmene u čitavom kulturnom nasleđu. Smrt Boga i Istine o svetu i u njemu, inicirala je talas nihilizma koji se iz Ničeove filozofije raširio kao dominatni uticaj na rane moderniste.

Mladi Tomas Eliot će u potpunosti pripadati ovom nihilističkom obliku ateizma, ali će njegov jezik, kao i jezik ostalih modernih pesnika ostati pod uticajem religiozne misli i teleologije. Modernisti će u svojoj dekonstrukciji realnosti i uspostavljanju aposlutnog ateizma morati sačekati Vitgenštajnove oglede o jeziku i njegovu misao o tome da su realnost i iskustvo upisani u jeziku, i da menjati svet i svest znači menjati i jezik. Ovo će poći za rukom veoma malom broju književnika i Virdžinija Vulf biće možda jedini književnik koji je u svojim delima izvela do kraja ovu ideju “apsolutnog nihilizma”, kako na nivou ideja, tako i na nivou jezika i kompozicije. 

Mogu biti sve. Ostavi me u tami.

Dok su mlaki pevušili, ja sam na zalascima zapalio svoj glas

Kao strašni sud, H. L. Borhes

Gde je i šta je izvor vatre, svetla i boja u kojima se prelivaju stihovi pesama Horhea Luisa Borhesa? Ko obasjava te predele duha? I kakva je to senka koja se natkriljuje nad njima?
Zašto su ti stihovi satkani od jutra, zore, sutona, mesečine, zvezda, sunca, sene, mraka, boja, preliva, senki? I kakvu slutnju nose?

Slutnju jer se motiv slepog čoveka i igra svetla, senke i tame javljaju mnogo pre nego je Borhes oslepeo (u zbirkama poezije iz 1923., 1925. i 1929. godine), u vreme kada nije bilo nikakvih nagoveštaja gubitka vida.
Do gubitka vida je došlo usled povrede glave zadobijene u nesreći 1938. godine, dakle, deceniju kasnije.