20.01.2020.

Muharem Bazdulj - Tranzit, kometa, pomračenje


Beznačajnost ove knjige priča je trebalo da bude zamaskirana prvom pričom o Ruđeru Boškoviću, čija je jedina funkcija da "kupi" čitaočevu pažnju jer će, ako ništa, saznati nešto o životu jedne velike ličnosti. Ali životni događaji i detalji su na kraju, u nestrpljenju, samo pobrojani, kao u Vikipediji.

Ono što je neverovatno je kako Bazdulj, i inače, a naročito u ovim pričama uspeva da nam ništa ne kaže o liku. Njegovi junaci su blede skice koje grabe kroz priču ne ostavljajući nikakvog traga. Pa je tako čak i Ruđer Bošković, ispao uštogljena, dosadna figura o čijem unutrašnjim životu ne saznajemo ništa. On govori u frazama, izveštačenim mudrostima, pisac ga dovodi u kontekst zanimljivih ličnosti i dešavanja, u digresijama, gotovo taksativno navodeći epizode iz njegove biografije, bez ijednog detalja. Ovo nije lik, ovo je, kako rekoh, Vikipedija, prošarana sentimentalizmom.

U drugoj priči pogotovo dolazi do izražaja koliko Bazdulja ne zanima da se bavi autentičnim likovima, a pritom koristi realistički postupak. Zaista je zanimljivo da je neko ko je književno obrazovan, i to vrlo rado naglašava, u stanju da stvori tako linearne, beznačajne likove. Marija Aleksandra je produkt bledih ideja o tome šta bi mogao da bude unutrašnji život adolescentkinje, mi treba da rezonujemo sa piscem o razlozima samoubistva, da slušamo pripovedanje o njoj, umesto da slušamo i gledamo nju. I ona je tu prosto zato što je Bazdulj odlučio da neka priča treba da se odvije. Da li je ta priča bitna i šta je to u njoj, a da nije viđeno već nebrojeno mnogo puta u književnosti (doduše, ne često ovako loše), izgleda nije pitanje koje Bazdulj uopšte očekuje.

Treća, poslednja priča, čiji je predmet sam autor, je u doslovnom smislu reči književna skica, nacrt koji čeka doradu. U pitanju je ad hoc intervencija u inače heterogenom motivskom određenju, koji je trebalo priče da "poveže" prilično zahtevnom idejom o "priči unutar priče". Ovo je očigledno autorovo koketiranje sa cikličnom proznom strukturom, koja, ukoliko nije motivski opravdana, spada u klišee proznog žanra. Nije jasno ni zašto bi priče u zbirci morale biti povezane, jer znamo da postoje izuzetne zbirke čiji autori nisu pokušavali da veštački uspostave tematsko jedinstvo, Bazdulj iz nekog razloga to hoće da učini iako nema čim.

Da ove i ovakve priče zatičemo u nekom piščevom dnevniku, kao zabeleške i zapise ideja, skice sižea, one bi zaista bile zanimljive u smislu da bi angažovale našu maštu u pravcu mogućeg razvijanja motiva i narativnih postupaka. Ovako, predstavljenje kao završene, one su ispod nivoa svakog profesionalnog pisca.

Stil je sladunjavo koketiranje sa velikim idejama i ličnostima, prepun aluzija na velika imena istorije, filozofije i književnosti. Karakteristično je oponašanje andrićevske refleksivnosti, ali bez živaca da se misli razvijaju do kraja, realističko skiciranje koje nema funkciju u naraciji pa ostaje manirizam.
Bazduljevo delo poziva na opravdanje sebe zbog obećanja koja su pohranjena u tome što on odaje utisak da zna šta je dobra književnost, ne može da je stvori, ali mi iz nekog razloga treba da verujemo da je on jedno sa njom.

13.12.2019.

Ka novom manifestu?




 
Transkript dela razgovora između Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera vođeni u proleće 1956. godine. Razgovori su, kako ih opisuje priređivač i prevodilac izdanja ovih razgovora na engleskom jeziku (Rodni Livingston), kao džem sesija dva velika filozofa, slobodno improvizovanje i preispitivanje teorija.

Poznavaocima Adornovog i Horkhajmerovog učenja ovi razgovori će, verovatno, biti uživanje, dok onima koji nisu upoznati sa idejama dvojice frankfurtovaca, pretpostavljam mogu zvučati zbunjujuće i kontradiktorno.



Rad, slobodno vreme i sloboda

12. mart, pre podne

HORKHAJMER: Tedi[1] želi da spase koncepte koji čine par – teoriju i praksu. Ovi koncepti su zastareli.
ADORNO: Diskrepancija između ubijanja Jevreja, sahranjivanja njih živih jer nisu vredni drugog metka i teorije od koje se očekuje da promeni svet.
HORKHAJMER: Dva suprotstavljenja verovanja: vera u progres, koju je pozdravljao i marksizam, i stanovišta prema kojem istorija ne može progres da dostigne.
ADORNO: Ali to nije suština neslaganja među nama.
HORKHAJMER: Tvoje viđenje je da mi treba da živimo naš život tako da stvari postanu bolje kroz sto godina. To je, manje-više, isto ono što kaže i pastor (sveštenik).
ADORNO: Naše neslaganje tiče se toga može li istorija uspeti ili ne. Kako da interpretiramo “može”? Sa jedne strane, svet poseduje dovoljno šansi za uspeh. Sa druge strane, sve je omađijano, kao da je pod kletvom. Ako bi bilo moguće prekinuti kletvu, uspeh bi bio moguć. Ako ljudi žele da nas ubede da uslovljenost ljudske prirode postavlja granice utopiji, to prosto nije tačno. Mogućnost potpuno nesputane realnosti ostaje validna. U svetu u kojem je besmislena patnja prestala da postoji, Šopenhauer nije u pravu.
HORKHAJMER: Na duže staze, stvari se ne mogu promeniti. Mogućnost regresije je uvek tu. To znači da moramo odbaciti i marksizam i ontologiju. Ne ostaju ni dobro ni zlo, ali je verovatnije da zlo preživi. Kritički um se mora osloboditi marksizma koji kaže da će sve biti dobro samo ako postaneš socijalista. Ne možemo očekivati ništa više od čovečanstva nego, u manjoj ili većoj meri, istrošenu verziju američkog sistema. Razlika između nas je ta što Tedi još uvek zadržava izvesnu sklonost ka teologiji. Moje misli idu u pravcu tvrdnje da dobri ljudi izumiru. U datim okolnostima, planiranje nudi najveću šansu za uspeh.
ADORNO: Ako bi rezultat planiranja bio takav da učini da prosjaci nestanu, onda bi planiranje samo zbacilo sa sebe rigidnost, i dogodila bi se presudna promena.
HORKHAJMER: Moguće, ali povratak u varvarstvo je ništa manje zamisliv.

ADORNO: Povratak u varvarstvo je uvek opcija. Da je svet osmišljen tako da sve što pojedinac čini služi celini društva na transparentan način, i da su besmislene aktivnosti napuštene, rado bih provodio dva sata dnevno radeći kao lift boj.
HORKHAJMER: Takva tvrdnja vodi nas pravo ka reformizmu.
ADORNO: Reforma administracije ne može se sprovesti mirnim putem.
HORKHAJMER: To nije toliko bitno. Nakon revolucije neće biti garancije da se neće vratiti. I marksizam i buržoazski svet dobro vode računa da se osiguraju od toga da se čovek ne vrati na predciviliacijske faze, faze u kojima je čovek utočište od rada tražio povratkom u detinjstvo.
ADORNO: Slobodne aktivnosti.
HORKHAJMER: Čovek vredi nešto samo dok radi. Ovde na scenu stupa koncept slobode.
ADORNO: Slobode od rada.
HORKHAJMER: Sloboda nije sloboda da se akumulira, već činjenica da nemam potrebu da akumuliramo.
ADORNO: To je nešto što ćeš naći kod Marksa. Sa jedne strane, Marks je zamišljao slobodu od rada. Sa druge, društveni rad se sagledava u vrlo pozitivnom svetlu. Ove dve ideje nisu pravilno artikulisane. Marks nije kritikovao ideologiju rada jer mu je bio potreban koncept rada kako bi mogao da izravna račune sa buržoazijom.
HORKHAJMER: Ovde nam je potrebna dijalektika. Ljudi potiskuju svoje haotične impulse koji bi ih mogli udaljiti od rada. Zbog toga osećaju rad kao svetost.
ADORNO: Ideja slobode od rada je zamenjena mogućnošću izbora sopstvenog posla. Samoodređenje znači da u već postojećim podelama rada ja mogu da izaberem sektor koji mi obećava najveće nagrade.
HORKHAJMER: Ideja da je sloboda sadržana u samoodređenju je prilično patetična ako ona znači da je posao koji mi je gazda prethodno odredio da radim identičan poslu koji težim da sprovedem svojom voljom; gospodar koji ne odlučuje o sopstvenim akcijama.
ADORNO: Koncept samoodređenja nema nikakve veze sa slobodom. Prema Kantu, autonomija znači pokoravanje samom sebi.
HORKHAJMER: Feudalističko nerazumevanje.
ADORNO: Nužna greška savesti, ideologija.
HORKHAJMER: Nemački idealizam, buržoaska ideologija: apsolut pozira kao sličnost sa samoodređenjem iz feudalizma sa stanovišta buržoazije.
ADORNO: Transcendentna apercepcija[2]: rad postaje apsolut. Rad koji je propisan odnos unutar društva reinterpretira se tako da označava slobodu.
HORKHAJMER: Varvarske kazne u sovjetskoj zoni za ljude koji ne uspevaju da ispune normu. Ovo je u direktnoj vezi sa ideologijom potrošnje na obe polovine sveta. Suprotnost radu se doživljava samo kao potrošnja.  
ADORNO: Karl Kraus je rekao da čovek nije stvoren kao potrošač ili proizvođač već kao ljudsko biće.
HORKHAJMER: Ljudi danas radije govore o socijalnim partnerima.
ADORNO: Sve antiteze su danas strpane u isti koš.
HORKHAJMER: Dajemo prednost haotičnom, onome što nije uključeno.
ADORNO: Ne možeš zagovarati haotično. Primer je Engelsova zagušljivost.
HORKHAJMER: Još uvek nismo otkrili zašto je oduvek bilo, navodno tako užasno u burožoaskom društvu, još od vremena Rima, čovekova vatrena želja da dodirne žensko telo. U vezi je sa najboljim i najgorim u njima. Odvratnost prema svetu razmene našla je utočište u tome. Neburžoasko navodno sebe treba da očuva u ljubavi.
ADORNO: Pretpostavljam da su buržoaski seksualni tabui u vezi sa jus primae noctis. Žena treba da stekne pravo da raspolaže sopstvenim telom. Ljudska bića postaju sopstveni vlasnici. To je ugroženo seksualnošću i tako se postavlja scena za večni rat polova.
HORKHAJMER: Kantova definicija braka[3]. Ljubav verovatno sadrži lažnu negaciju buržoaskog društva.
ADORNO: Negira ga na impotentan način, održavajući ga putem negacije.
HORKHAJMER: Svetom gospodari jedna duga himna radu, ali ni ovo nije samo negativno. Makijaveli.
ADORNO: Sreća je povezana sa radom.
HORKHAJMER: Najgora stvar je mešati rad i sreću.
ADORNO: Trud je integralni deo seksualne sreće. Prilično je tačno da je rad takođe sreća, ali se to ne sme reći. Ili nalazimo sreću samo u svom radu jer smo i sami buržoazija?
HORKHAJMER: Frojd. Nagon za smrti.



[1] Tedi je nadimak Teodora Adorna
[2] Kod Kanta, ovo je čisto formalna, originalna, konstantno identična samosvest koja izvorno postoji u svim idejama i konceptima, Kritika čistog razuma
[3] Prema Kantu, brak je “životna zajednica dvoje ljudi različitog pola u kojoj dolazi do posedovanja seksualnih atributa onog drugog“, Metafizika morala



Kompletan transkript razgovora u engleskom prevodu ovde

13.11.2019.

Informacija - kontekst - interpretacija. Razumemo li šta treba da razumemo i zašto ne?




U razmišljanju o društvu sklona sam da kao polazište koristim jezik na šta su najviše uticali, pretpostavljam, Vitgenštajn, iako me mnogo više zanimaju konkretna jezička sredstva od njihovih apstrahovanih relacija sa svešću, i Bart. Kao i za Barta i za mene je „tekst sve“ i to na način koji ga je iz filozofije jezika proširio na polje sociologije i psihologije dajući mu konkretizaciju i reakciju jezičkog bića u društvenom kontekstu.
U promišljanju stanja ovog konkretnog, srpskog društva polazim od tzv. kompetencije koda, koja bi se uslovno, za potrebe ovog blog-eseja, mogla prevesti kao jezička veština, kompetentnost da se jezik razume i koristi.
Moja pretpostavka je da veliki, zapravo dominantni deo društva ne poseduje dovoljno visoku kompetenciju koda i to ne samo za kritičko mišljenje već za bazično razumevanje verbalnog sadržaja, gde me najviše zanima sadržaj koji je medijski posredovan, sadržaj koji proističe iz političkog i na političko se odnosi i to samo zato što je on ključan za razumevanje društva.

Ova hipoteza je donekle već potvrđena zvaničnim podacima o stepenu nepismenih i funkcionalno nepismenih, a dodatno je potvrđuju zaključci do kojih sam došla u dugogodišnjoj praksi predavača jezika. Ta praksa me je suočila sa činjenicom da je za najveći broj ljudi završetak srednje škole i završetak obrazovanja, a da se taj završetak dešava bez adekvatnog znanja jezika, odnosno bez jezičke kompetentnosti. Devetnaestogodišnjak koji je aktivni učesnik društvenog i političkog života, gde je aktivnost pretpostavljena njegovim/njenim biračkim pravom, nije osposobljen da razume, interpretira i kritički reflektuje verbalne sadržaje sa kojima će se u medijima sretati. U procesu razumevanja on će referisati na one izvore čija je jezička kompetencija slična njegovoj.

Šta ovo konretno znači, odnosno kako je moguće ispitivanjem potvrditi hipotezu (za one koji se poput mene nisu već uverili u njenu istinitost)?
Kada bismo jezički sadržaj koji referiše o određenom aspektu političkog života predstavili u obliku leksičkih jedinica (pojedinačnih, izolovanih reči od kojih je dati jezički sadržaj sačinjen) i tražili od ispitanika da ih definišu ili objasne, pokazalo bi se da poražavajuće visok procenat ne bi bio u stanju da definiše pojmove označene rečima poput – bilans, infrastruktura, bilateralno, fundamentalistički, opstrukcija, devalvacija, doajen, laureat i mnoge, mnoge druge.
Pitanje je kako onda primalac informacije dolazi do značenja ako mu je jezik sam nedovoljno poznat?
On to uspeva zahvaljujući kontekstu, koji je u usvajanju i razumevanju stranog jezika veoma bitan faktor, dok je u maternjem jeziku kontekst marginalan u procesu razumevanja same poruke. Ali ovde imamo situaciju u kojoj kontekst informaciju zapravo čini mogućom.

Da li se onda ovde uopšte radi o informaciji?

I šta je onda informacija, bilo koja, pa onda i ova konkretna koja me najviše zanima – informacija kao medijski posredovani izveštaj o društvenoj zbilji?
Možda neobično, ali najprihvatljiviju distinkciju između informacije i bilo kojeg iskaza, našla sam kod matematičara. Vladimir Tasić u svojoj knjizi „Matematika i koreni postmodernog mišljenja“ informaciju kvalifikuje kao iskaz koji izaziva promenu u sistemu. Tasić se na bavim daljim jezičko-komunikacijskim implikacijama, ali ja upravo promenu vidim kao ključ za razumevanje i proveru autentičnosti informacije i opšte komunikacijskog akta.

Promena može biti, i najčešće jeste minimalna, neka reakcija koja dokazuje restrukturiranje sistema (uverenja, stavova, znanja, emocija i sl.) primaoca i/ili njegovog društvenog okruženja. Bitno je, dakle, sledeće - ako ne dolazi do promene, ne radi se o informaciji, već o simulaciji informisanja. To u ovom slučaju, kada kontekst funkcioniše kao presudan za razumevanje, znači da upravo kontekst od informacije čini simulaciju uskraćujući je za njen potencijal za promenu sistema.

Ovaj zaključak potvrđuju česta zapažanja o tome kako je društvo inertno, kao da je 'oguglalo' na sve što čuje/vidi, da nije spremno da reaguje.
I ja verujem da nije, jer se ne radi o autentičnom pozivu na reakciju, tj. reakcija je onemogućena kontekstom. Taj kontekst u sebi ne sadrži ono što na reakciju može da pozove.

Takođe, ovo nam govori i da je borba za interpretaciju već okončana (o tome da je polje informisanja pretvoreno u polje interpretacije govorio je još Benjamin). Nova tumačenja, van onih postavljenih kontekstom nisu moguća, čini se da je kontekst „zaključao“ i interpretaciju, a da je moguće da se upravo na njoj održava.

Jedan nedavni, zapravo još uvek aktuelni, socijalni i psihološki fenomen me je učvrstio u pretpostavci. Radi se o reakciji javnosti, većeg njenog dela, na fenomen savremne umetnosti (spomenici) i konceptualne umetnosti (Marina Abramović). O prirodi u funkciji konceptualne umetnosti u kontekstu informacije i komunikcije ću drugom prilikom, za sada je dovoljno reći da se konceptualna umetnost oštro suprotstavlja ravni očekivanja koji proističu iz društvenog konteksta. Ona teži da ukine tradicionalne relacije oznake i označenog i poziva na nove oblike i načine interpretacije.
Pokazalo se da je ovde savremena umetnost izazvala histerične, gotovo panične reakcije javnosti koje se mogu razumeti u potpunosti ako imamo ranije opisani kontekst u vidu. Izašavši iz polja tog konteksta, na šta ga savremena umetnost primorava, prosečni recipijent informacije (umetničko delo je takođe informacija) ostaje uskraćen za jedinu interpretaciju koju mu kontekst dozvoljava.
Suočen sa definitivno drugačijim kontekstom postaje mu jasno jedino da ne razume ništa. Pritom nije osposbljen da do novih značenja dođe niti da stvori sopstvene interpretacije. Ne samo zato što nije obrazovan umetnički već prvenstveno zato što ni ne shvata na šta ga informacija zapravo poziva, ne razume prirodu i svrhu reakcije koju informacija provocira.
U tom smislu mogu lako da shvatim bes čoveka pred vrhunskim ostvarenjem savremene umetnosti, jer jasno je da estetski sud u normalnim slučajevima nije praćen iracionalnom komponentnom predimenzionirane iritiranosti ili besa kao što je to ovde slučaj (ne samo ovde, u pitanju je fenomen konceptualne umetnosti kao takve, ovde je po sredi zapanjujuće visok broj onih koji su osetili ugroženost). Radi se o potrebi da čovek poništi ili uništi ono što ga čini nekompetentnim, što mu oduzima kontekst na koji se somnambulno, godinama i decenijama u svom društvenom životu oslanja.

16.05.2019.

Virdžinija Vulf - Jakovljeva soba






Prvi put mi pada na pamet da bi ovo delo trebalo čitati kao lirsko. Pritom ne mislim na metaforičnost ili melodičnost reči ili i celih rečenica već na krajnji produkt istinske poezije, a to je duboka refleksivnost. Ona nastaje iz procesa koji bih do nedavno nazvala dijalektičkim (ali mi je postao neinspirativan, previše štur) a sada ga vidim kao subjektivan u klasičnom, idealističkom smislu, kao kontrakciju subjekta u sopstvenu emotivnost iz koje se zatim dešava njegova ekspanzija u drugost kroz koju se reflektuje. Ta prividna napetost između subjektove potencije za manifestovanje kroz drugo razrešava se u jeziku koji dokazuje da je sloboda (svesti) moguća samo kroz naviku, dakle, opet ekspanzija kroz kontrakciju. Virdžinija Vulf je svojim opsesivnim pristupom jeziku, njegovim neprestanim usavršavanjem, osluškivanjem na način pesnika, neprestanim literarnim ogledima i posvećenošću pokazala da je (sobodan) tok svesti moguć samo tamo gde da ta svest nije prinuđena da se prekida jer mora da misli o izrazu. Jezik mora biti toliko bogat i fleksibilan da ne ometa kretanje svesti. Ona piše i misli besprekorno. Njena najbolja dela su toliko samosvesna da to može samo da provocira sve nas koji nismo sigurni uvek šta tačno želimo da kažemo niti na koji način treba da govorimo. Kod nje ne postoji dilema i ona se ne pita o značaju teme jer tema je sakrivena u nekom primarnom impulsu svesti da ona, a ne neko drugi za nju, odredi sebi početak i tok trajanja. Pitati zašto ili čemu to, bilo bi isto kao pitati - a zašto uopšte živimo i postojimo. Virdžinijino delo je zapravo filozofski eksperiment o bitku i postojanju. Ne postoji bitnija tema od te, ili ako i postoji, nije primarnija. 

11.02.2019.

Čovek bez osobina


The Man Without QualitiesThe Man Without Qualities by Robert Musil
My rating: 3 of 5 stars

Muzil je ostvario u knjizi sve ono što je, sudeći prema dnevnicima, zamislio u nacrtu. Na prvom mestu - "Priča ovog romana svodi se na to, da se priča, koja treba da bude ispričana, ne priča." I ovo je maestralno urađeno.
Bilo bi teško objasniti zašto je sve ovaj ne-roman pobuna. Pobuna u odnosu prema književnosti svodi se na dokaz da epsko i narativno u romanu nisu neizostavni elementi, da je stvarnost rastegljiv pojam i da je zato roman doživljajni diskurs. U Muzilovom slučaju, doživljaj je proizvod refleksija o životu, i zbog toga je ovaj roman verovatno jedan od najintelektualnijih evropskih ostvarenja - on računa sa doživljajem i zadovoljstvom koje mislećem čoveku nose ideje. Moguće da je i ovo pobuna već u vreme kada Muzil piše jer netolerantnost na refleksivnost kod modernog čpveka zapravo počinje u XX veku, a definitivno sa svetskim ratovima. Za razliku od modernog čoveka, koji je zaokupljen progresom, savremeni čovek ima ili rezigniran ili nepoverljiv odnos prema daljem razvoju i pritom ima i histeričan odnos prema misaonosti, potpuno je izgubio njenu svrhu, ona ga provocira, frustrira i pitam se kada će se tačno, i da li, shvatiti da je upravo to (ponovo) kvalifikuje za revolucionarni i angažovani čin.
Pobuna u odnosu na istog tog mislećeg čoveka iskazana je ironijom sa kojom se odnosi prema svim protagonistima-misliocima. Nema razloga da se ne pomisli da je u pitanju i autoironija jer jasno je da Muzil najviše pozajmljuje Ulrihu.
Pobuna prema duhu vremena očituje se u svim glavnim razmatranjima morala gde je dominantno zapažanje da civilizacijski napredak nosi sobom duhovno nazadovanje. Muzilovo delo je britka kritika tradicionalnog i konzervativnog evropskog duha, pre svega, austrijskog i on zaista stoji kao uzor austrijskim piscima druge polovine XX veka koji kritikuju tog istog evropskog čoveka, u suštini nezainteresovanog i nesposobnog da se nadahne idejama koje su od univerzalnog značaja, čija je misaonost malodušna i jalova, a praktičnost i ekonomska efikasnost je moralno nenadahnuta i plitka.
Zašto sam mu zapravo dala tako nisku ocenu...ima mnogo razloga. Nadmenost koju zadržava kao misleći lik i preozbiljno shvatanje misije dela - da ukaže na manjkavost svake ideje i intelektualnog stava. Zatim cerebralnost, jer način na koji razvija ideje je često dosadan, ponekad sholastički, prečesto devetnaestovekovni. Nije možda pravedno zamerati mu ovo jer on jeste čovek kojeg je formirao XIX vek. Ali dok je prikaz stanja i previranja duha na prelomu veka precizan i naznačava nove tendencije, Muzil sam kao mislilac ostaje zarobljen logikom i pitanjima XIX veka. Opsesija su mu duh-priroda, nagon-razum, prirodno-socijalno, itd. dakle, dihotomije sa početaka rađanja modernog.



"Već je nagovešteno da je bio matematičar, i više od toga još nije potrebno da se kaže, jer u svakom pozivu, ako ga čovek ne vrši novca radi nego iz ljubavi, dođe jedan trenutak kad se učini da godine rastući ne vode nikuda. Pošto je ovaj trenutak poduže potrajao, Ulrih se setio da se zavičaju pripisuje tajanstvena sposobnost da razmišljanje ukoreni i prilagodi rodnom tlu, pa se naselio u njemu sa osećanjem putnika pešaka koji za vascelu večnost seda na neku klupu, iako sluti da će smesta ustati i produžiti put."


"Tako je protekla šetnja. Konačan rezultat za sve bila su vlažna stopala, razdražen mozak, kao da su tanke, gole grane, koje su se na drveću presijavale pod zimskim suncem, poput krhotina ostale u mrežnjači, zajednička želja za toplom kafom i osećanje ljudske izgubljenosti."


"Ti si, jednostavno, Austrijanac. Propovedaš austrijsku državnu filozofiju sporog življenja po starom!"


"Ničim se građanska ljubav ne može toliko zapaliti kao laskavim iskustvom da imamo snage da nekog čoveka nagnamo na ushićenje u kojem se on toliko ludački ponaša da bismo prosto morali postati ubice kad bismo na neki drugi način hteli da postanemo uzrok takvih promena."

"...jer sreća je njihove za to stvorene duše odvlačila u takvu svečanu visinu da su onde patila bojeći se da ne čine ružne pokrete, kao što je sasvim prirodno kod ljudi kojima se pod nogama nalazi oblak."

"Ali ako nije znao ime, dozivao bi baštovana, jer onda bi ovaj starac kazao neko nepoznato ime i sve bi opet bilo dovedeno u red, a drevna vradžbina prema kojoj posedovanje prave reči pruža zaštitu od neukroćene divljine stvari pokazala bi svoju smirujuću moć kao i pre deset hiljada godina."


"Ostanimo pri tome da se upravo u ljubavi ljudi ne saglašavaju. Ali u običnom životu, koji je zacelo pre sve drugo samo ne pun ljubavi, ipak svi mogući ljudi, to ćeš priznati . imaju ista ubeđenja, i to onde igra veliku ulogu!"

View all my reviews

25.08.2018.

UNA VITA SCRIVE


Mimikrijine mimikrije mimikrija Aleksandra Gatalice
 

Alfred Berger ukrcao se na prvi jutarnji voz iz Pešte ka Beču bez velike nade. Viševekovno potucanje, kao žig koji su mu utisnule generacije ahasvera, njegovih predaka, naučilo ga je da su svi putevi samo kratka iluzija slobode i nade koja je uvek vrebala da čoveka baci u blato zemnih očekivanja.
Kako literatura, srećom, nije istorija, preskočićemo detalje iz života našeg junaka koji nam je zaokupio pažnju, i pustićemo ga da govori za sebe dok ga posmatramo u kupeu voza, koji je tog tmurnog, novembraskog jutra proste 1921. godine kretao na put kroz opustela polja mađarske ravnice, tj. kroz Karpatski basen, u kojem nekada, Alfred nije sumnjao u to, počivaše more, i to mnogo pre no što su se ga preplavile horde surovih konjanika sa Urala a mnogo kasnije I duše tragalaca za večnom istinom.  
U kupeu voza nije bila gužve. Jedna sredovečna gospođa, praznog pogleda kojim ga je odmerila na vratima kupea da bi ih zatim spustila ponovo na neki jeftini, ženski žurnal i gospodin u poznim godinama života. On je već bio zadremao te Alfred pomisli kako će ga hrkanje starog gospodina ometati u mislima koje su uvek bile njegove najprijatnije i najšarmantnije saputnice. Ali šta je mogao naš Alfred. Još ga je veliki profesor Nojbauer na časovima poduke Tore kao dete naučio da je na ovom svetu društvo plemenitih umova najteže naći.
-         Jó napot – pozdravi saputnike kada je stupio u kupe i krenuo da smesti svoj prtljag iznad mesta do prozora. Onaj drugi, teži prtljag, misli i dilema koje su mučile njegovu dušu, nije mogao da odloži ovde.
-        Jó napot – uzvratila je saputnica glasom napuklim kao stara vaza u kojoj je cveće odavno usahlo.
Iz susednog kupea čuo se glasan ženski smeh od kojeg se Alfred i ne znajući zašto namrštio.
Zauzeo je mesto do prozora taman kada se voz, kao čelična neman, protegao i ispustio zvuk koji je rasparao nevinu tišinu jutra.
- Zašto li je uopšte krenuo na ovaj put? – pitao se dok su pred njegovim očima promicali avetni obrisi peštanskog predgrađa naseljeni samo bedom, jadom i dušama onih koji su u večnoj potrazi za svetlom ostajali uvek nadomak njega, jer kao i milioni drugih na ovoj zemlji nisu imali svest o tome šta je jedini i pravi njegov izvor. Alfred je znao koliko je blagosloven bio. I kada bi ga život pritisnuo nedaćama, naročito onima koje su svojom banalnošću mučile njegov duh, on bi se utešio u činjenici da je, ako ništa, njemu data izvesnost, a ne samo nada kao drugima.
Ritam njegovih misli i jednolično kloparanje voza po šinama, umirivali su ga. Prisećao se pojedinosti susreta sa Krausom Hermanom, u restoranu hotela Gellért prošle sedmice. Pitao se nije li Kraus bio glasnik kojeg je već tako dugo čekao.
-        Mein lieber, vi ste osoba koju upravo tražim!
Iz susednog kupea zaorio se smeh koji je Alfredu prekinuo sećanje na taj moguće sudbonosni susret. Ovoga puta on je bio udružen sa smehom muškarca koji je očito bio u društvu ženske osobe. Alfred se namrštio od čega je njegovo lice dobilo naročito plemenit izraz. Ljutnja je pristajala tom visokom čelu jer je nagoveštavala silinu bure koja se u njegovim mislima filozofa krila.
-        U Beču živi i stvara jedan genijalni gospodin koji je ustalasao duhove cele Evrope svojim otkrićima o ljudskoj prirodi, I vi ga, natürlich, morate upoznati – rekao mu je Kraus tom prilikom uveravajući da će mu preko svoje široke mreže poznanika u Beču prirediti susret sa tim gospodinom.
-        Cele Evrope? – začudio se Alfred i zamišljeno dodao – Das ist sehr interessant.
Ponovo je bio osetio uzbuđenje onog trenutka koji je probudio neutaživu glad i vatrenu želju za saznanjem, ali ga je iz misli opet trgao ženski smeh. On je bio toliko drzak i zarazan da je krajičkom oka video suvu gospođu preko puta kao se takođe osmehuje, a gospodin koji do sad beše spavao, otvorio je oči začuđeno i zbunjeno gledao oko sebe, potvrđujući zapažanja o tome kako je duh staraca sličan detinjem.
Alfred se rezignirano okrenuo ka prozoru pokušavajući da se seti Krausovih reči o tom gospodinu Frojdu sa kojim je trebalo da se sretne u Beču i, navodno, dobije od njega odgovore na pitanja koja su dugo mučila njegov duh, na prvom mestu – vara li nas duša (jer ona je svakako bila predmet proučavanja gospodina Frojda) namerno tvoreći nam opsene iz kojih želi da shvatimo prirodu njene neograničene stvaralačke moći, koju nadahnuti pojedinci samo oponašaju, ili, pak, opsenu čine elementi koji su od duše otuđeni i prognani te prianjaju samo na naša čula kao oruđa kojim materija mori duh čovekov?
Smeh iz susednog kupea zaorio se ponovo i prekinuo ga u ovim bitnim pitanjima. Ovoga puta mu se učinilo da je čuo i delove razgovora:
-        Vladimir…ne ne ne…ali ovo…Biljana... Bile su to reči i, moguće, imena koji su mu zvučali previše strano.
-        Možda su Rusi. – pomislio je namrštivši se.
Primetio je da je gospođa preko puta spustila svoj žurnal i napregnuto slušala glasove iz susednog kupea, kao i tek probuđeni gospodin. Ponovo je potražio utočište u mislima:
-        Da li je za Frojda duša postulirana kao Ding an Sich, čemu se nadao, jer....
Misli mu je na njegov užas prekinuo glasan smeh neprijatne gospođe preko puta, koja se odjednom razuzdano i krajnje prostački smejala udružena sa nepodnošljivim osobama iz kupea pored. Za trenutak Alfred je pomislio da ustane i ode do njih te da odlučno protestuje, ali nije mogao da smisli zbog čega tačno. Na vratima se, srećom, pojavio kondukter. Smeh njegove saputnice je utihnuo, iako se iz susednog kupea još uvek čuo. Izvukao je kartu iz unutrašnjeg džepa sakoa i kada je pružao kondukteru, nije mogao da suzbije opravdani revolt i upita ga:
Entschuldigen, da li možda znate ko su ljudi u susednom kupeu i šta im, molim vas, daje za pravo da budu tako bučni?
Kondukter ga je ravnodušno odmerio i odgovorio:
-        To su vaši čitaoci.
-        Kakvi čitaoci? – iznervirano je upitao Alfred.
-        Sudeći po reakcijama, nečim vrlo zabavljeni. – odgovori kondukter.
-        Gde sam ovo ja? – gotovo povika Alfed.
-        U svojoj kompoziciji, naravno. – jedva dočeka jedino pravo pitanje kondukter.
-        Ništa ne razumem. – uznemireno i više za sebe reče Alfred.
-        Verujem, zamislite kako je tek nama. – reče kondukter.
-        Ali ko ste vi i zašto mi se obraćate tako drsko?!
-        Gospodine, pa ja sam motiv! – iznervirano odgovori sada kondukter. – Vaš motiv koji se smrtno dosađuje pa je odlučio da preuzme ulogu sveznajućeg pripovedača. – reče kondukter, nasmeši se gospođi i starom gospodinu ostavivši Alfreda da i dalje zuri u prazno.

Muharem Bazdulj - Tranzit, kometa, pomračenje

Beznačajnost ove knjige priča je trebalo da bude zamaskirana prvom pričom o Ruđeru Boškoviću, čija je jedina funkcija da "kupi"...