Gályanapló by Imre KertészMy rating: 2 of 5 stars
Usud srednjeevropskog pisca, nadničara u intelektualnoj koloniji Zapadne Evrope sa kojom polemiše dokazujući joj koliko je dostojan nje, oprašta joj njene grehe, nerazumevanje i potcenjivanje.
Čitanje Kertesovih dnevnika ("Dnevnik sa galije") je mučno iskustvo, korisno kao pogled u sudbinu i krah velikih ideja i opsesija intelektualnosti devetnaestovekovnog evropskog čoveka, kojima je on zatrovao čitavo naredno stoleće i zaglavio se kao kost u grlu čovečanstva obeleživši ga traumom Velikog rata i Holokausta, najboljih dokaza izopačenosti tih njegovih opsesija. U njihovom korenu je umišljena duhovnost, do krajnjih konsekvenci dovedena u nemačkoj idealističkoj filozofiji, u antagonizmima koje je ona porodila, u ratu materijalizma sa njom iz kojeg je objektivacija rata sasvim prirodna posledica, iz niza drugih dualističkih koncepata (dakle, religioznih po poreklu i suštini) potpuno neupotrebljivih u svetu koji je želeo i želi da progovori i glasom onih koji sa Evropom niti žele niti treba da imaju išta zajedničko - narodi i kulture Južna Amerike, Azije, Afrike, većina planete zapravo od koje se očekuje da bespogovorno prihvata kultove i ideale evro-američkog čoveka.
Čitanje je korisno i kao suočavanje sa sopstvenim demonima koji te opsedaju ako si bar u jednom periodu obrazovanja, makar i iz najplemenitijih pobuda, sa nekritičkim prihvatanjem gledao u `svetle visove` evropske intelektualnosti. Koliko je napora, vremena i, na kraju krajeva, hrabrosti potrebno da otreseš od sebe podlost onih koji su oduvek pretpostavljali, ako ne istomišljenike, onda poštovaoce svojih kultova.
Sa kim to Kertes u svojim meditacijama vodi imaginarne dijaloge, na koga referiše tokom više od 30 godina tokom kojih vodi dnevnike, a koji se završavaju početkom devedesetih? Betoven, Vagner, Niče, Frojd, Muzil, Šopenhauer, Sioran, Hegel, Kjerkegor, Kant, Stendal, Prust, Beket, Kami. Uz nekolicinu drugih imena koja mestimično spominje, ovo su inspiracije njegovih refleksija.
Jasno da se one ne mogu ticati nikakvog stvarnog života.
Kertes kao tragalac za istinom, u biti nekonformista i po svemu sudeći marljiv i pošten učenik, tragični je junak dvadesetog veka. Mađar, jevrejskog porekla, preživela je žrtva Aušvica i Buhenvalda, svedok rušenja licemernih evropskih vrednosti koje pokušava pred sobom i u sebi da restaurira. Dnevnici su njegov izlaz iz depresije koja ga muči, oni su neurotični, uporni glas koji ponavlja jedno te isto tražeći izlaz iz osećaja besmisla - prvi unos u dnevnik identičan je onom trideset godina kasnije, ista su pitanja, ista teskoba, iste dileme, isti ton. Apsolutno ništa se u tom unutrašnjem svetu ne dešava niti menja, on je mrtav baš kao što su mrtve ideje sa kojima polemiše i kojima se nadahnjuje. Samo je depresija sve dublja.
Kertes je obuzet idejom transcendentnog, njega opseda duh, jedino on je vredan žrtve. Taj duh ne učestvuje u svetu, on živi u isposničkoj ćeliji, nosi klicu života koja nema gde da padne i zato je umetnik mislilac taj koji je dužan da je odneguje u sebi, hraneći je svojom misli, svojom krvlju, životom. Duh je razlog dovoljan po sebi, njegova vrednost meri se upravo neupotrebljivošću jer neupotrebljivost dokazuje da nema ništa zajedničko sa banalnim, običnim, niskim svetom.
Kertesa ne zanimaju životni detalji, beznačajne stvari svakodnevnog života, ali njega ne zanima ni politika, kao ni društvene promene. On u dnevnicima ostaje slep i nem čak i za pad Berlinskog zida. Krajnje neobično jer i u dnevnicima, kao i u romanima, on postavlja pitanja u vezi sa ličnom slobodom i otporom teroru totaliteta. Njegov egzestencijalizam neodvojiv je od političkog, od ideologije i totalitarizma, ali politikom odbija da se bavi držeći je za oblast nedostojnu duha. Umesto toga pojmove razmatra pseudofilozofski, što znači da se ne bavi tumačenjem pojma već njegovim implikacijama za svest, u čemu uspeva da vidi osnovu za objektivaciju. U tome takođe vidim robovanje autoritetu zapadne filozofije, kao da oseća obavezu da se izražava na način filozofa, iako ne utemeljuje filozofiju niti je kritikuje, on oponaša njen izraz. A sama pretpostavka da neka oblast mišljenja ili stvaranja ima određen, definisan, nepromenljiv izraz je smrt kreativnosti i originalnosti.
Zvučim kivno, iako nisam ljuta na Kertesa, a nisam jer on je imao razloga što pati. Imao je za razliku od mene stvarnog razloga za bes i cinizam. Imao je opravdanja da besni iz svoje isposničke ćelije, da, kada mu već nije bilo dato da sa plemenite visine, netaknut svetom, o njemu kontemplira poput Montenja, onda da ga sablažnjava, da ometa malograđanski red i mir kao divni ludak Diogen. Umesto toga, njegovi dnevnici su mučna borba sa samim sobom, borba da se istraje u pisanju, da se nađe motiv za pisanje i življenje. Inteligentni, ali neinspirativni; kritički raspoloženi, ali nekonzistentni; vođeni idejom lične slobode, ali uštogljeni. Kertes nema snage za mizantropiju veliku i strašnu poput Sioranove, nema dovoljno narcističkog besa da osudi čoveka i boga kao Niče, nema arogancije za prezir poput Šopenhauerovog, teatralnosti i pompeznosti Betovena, genijalnosti Vagnera, upornosti i discipline Hegela, psihotične kreativnosti Beketa, autentične misaonosti Kamija...
U njema ima poštenja i poštovanja za autoritete. Prvo ga je učinilo dobrim piscem, pouzdanim i značajnim svedokom. Drugo mu je oduzelo stvaralačku snagu. Nobelova nagrada za književnost koju je 2002. godine dobio je najmanje što je Evropa mogla da pruži čoveku koji je toliko istrajno i na svoju štetu celim svojim bićem dokazivao svoju evropsku pripadnost.
View all my reviews
Нема коментара:
Постави коментар