Gistav Moro

Slikar Gistav Moro (1826-1898) je specifična, po mnogo čemu izdvojena slikarska figura svog vremena. Njegova umetnost predstavlja eklektičan izraz nastao pod uticajem akademskog stila, romantizma, umetnosti renesansnih majstora Italije i Holandije kojima je Moro dao lični pečat. 

Tehnikom i motivima Moro se razlikovao od savremenika realista i impresionista. Njegovo slikarstvo inspirisaće pokret simbolizma, u slikarstvu i književnosti, jer će Moro svojim radovima otvoriti vrata mistici, magiji, prelipatanju mitskog i  istorijskog, kao i simboličkim sadržajima nesvesnog uma koji potiču iz snova i vizija. Zbog svega ovoga će ga i nadrealisti smatrati jednim od svojih preteča, a znatan uticaj Moro će ostaviti i na umetnike fovističkog pokreta kao i na apstraktnu umetnost XX veka. 

Prvu fazu Moroovog stvaralaštva obeležiće uticaj slikara romantičara - Teodora Šaserija i Ežena Delakroa, zatim italijanskih slikara od vremena Vizantije do renesanse kao i uticaj Rembranta. 

Autoportret 1850.

Dva moderna konjanika 1852.

Pesma nad pesmama 1853.

Moroova biblijska i mitološka inspiracija doživljava procvat u susretu sa italijanskim renesansnim majstorima tokom njegovog dvogodišnjeg boravka u Italiji (1857-1859). U Italiji se Moro posvećuje kopiranju dela velikih slikara poput Verokija, Ticijana, Mikelanđela, Rafaela, Botičelija i drugih. Moroov stvaralački moto bio je: “Studiraj prirodu i stare majstore, samo oni će ti omogućiti stvaranje.” 

Kopija Rafaelovog anđela 1858.

 

Kopija Botičelijeve slike "Rađanje Venere" 1859.

Pun zamah i sva raskoš Moroovog stila i inspiracije videće se u obradi mitova, kako biblijskih tako i klasičnih, delima kojima će Moro dodati sadržaje iz subjektivnog, simboličkog konteksta sna i vizija. 
Za Moroa, slikarstvo je cosa mentale, on ne teži da ponavlja prirodu na svojim platnima već želi da stvori prostore u kojima se duša afirmiše kroz snove, nežnost, ljubav, entuzijazam, religijsko uzdizanje i inspiraciju. Za umetnost slikarstva Moro kaže: “ To je jezik boga! Jednoga dana počeće se ceniti elokventnost ove neme umetnosti. Izlio sam sve svoje staranje i trud u ovu elokventnost čiji karakter, priroda i duhovna moć još nisu objašnjeni na zadovoljavajući način. Buđenje misli putem linije, arabeske i tehnike – to je moj cilj.”  

Muze napuštaju oca Apolona kako bi donele svetlo svetu 1868. - "Majstor čarolije, plenio je srca svoje epohe, očaravao savremenike, zarazio idealnim ovaj svet skepse i prakticizma." Žam Loren o Morou

Glasovi 1867.

Hesiod i muze 1860. - "On slika svoje sne, ali ne one jednostavne i naivne koje svi sanjamo, već prefinjene, složene i zagonetne, koje ne možemo odmah razumeti." Emil Zola

Orfej 1865. - "Stajali smo ćutke pred slikom, i što smo duže gledali tu glavu s lepim suzama slepca, time nam je postajalo jasnije: sada i mi ovde komuniciramo s duhom samog Gistava Moroa." Marsel Prust

Moro objašnjava šta je osnova njegove poetike na sledeći način: “Ne verujem ni u ono što dodirujem niti u ono što vidim, verujem samo u ono što ne vidim i jedino u ono što osećam.” 

Paun se žali Junoni 1881. "Onaj sam koji realnost pretvara u bajku, zato moram umeti da zapalim onu svetu vatru koja je, u suštini, rezultat promišljanja i preživljavanja čitavog mog života." Gistav Moro

Za Moroa svet realnosti i unutrašnji svet duha su odvojeni, vrhunska realnost ostaje realnost umetničkog doživljaja: “Ja nikada nisam tražio san u stvarnosti ili realnost u snovima. Ja sam dozvoljavao svojoj mašti da se slobodno igra i nisam joj dozvolio da me zavede.”  

Utvara 1876. "Ovaj prefinjeni usamljenik stvarao je svoja dela u samoći, potpuno izolovan od životnih bura. Zato su njegovi radovi istinska dela umetnosti i samo umetnosti, a ničeg važnijeg od toga nema i ne može biti." Odilon Redon

Moroov religijski doživljaj je specifičan. Velikim delom inspirisan hrišćanskom religijom i biblijskim legendama, on seže do u daleku, predbiblijsku prošlost i raskriljuje pogled u subjektivne vizije i umetničku interpretaciju mitske građe. Moroova religijska inspiracija je zato slobodan izraz autentičnog stvaraoca i tragaoca za prostorima duha. Ona svedoči o univerzalnoj duhovnosti čoveka izraženoj u simbolima kao arhetipovima. 

 

Mihajlo pobeđuje Satanu 1882.

Moro, simbolizam i drugi pravci 

U svojim delima Moro je u potpunosti izrazio osnovne ideje pokreta simbolizma mnogo pre pojave Manifesta simbolizma koji je 1886. objavio Žan More u Figarou. 
Želja umetnika simbolista bila je da odbace stege racionalnog mišljenja i diktate realizma i naturalizma, da zakorače u predele subjektivnog, psihičkog i duhovnog, upravo onako kako je to učinio Moro u svojim slikama tvrdeći da “divinacija, intuicija o svemu pripada samo umetnicima i pesnicima.”
Moro je sebe definisao kao istorijskog slikara, ali je dozvolio sebi slobodu da istoriju načini samo osnovom koja će mu poslužiti da izrazi unutrašnje bljeske intuicije i imaginacije. Andre Breton je zbog toga smatrao da je Moroov genij to što je udahnuo novi život klasičnim i biblijskim temama, te nije čudno što ga i nadrealisti doživljavaju kao svog preteču. 

Jupiter i Semela 1889

.

  

Na molbu slikara Delanoa, Moro će preuzeti mesto profesora na Akademiji lepih umetnosti 1892. gde će raditi do svoje smrti. Među mnogobrojnim njegovim studentima bili su i Anri Matis, Žorž Ruo, Alber Kame, a među sledbenicima nalazili su se i neki od osnivača Jesenjeg salona. Na izložbi u Jesenjem salonu 1905., okarakterisane od kritičara kao "cage aux fauves" izlagali su i Moroovi učenici koji će ubrzo postati poznati pod nazivom fovisti. Oni su  naročito cenili Moroovo ohrabrivanje njihove slikarske individualnosti što nije bilo uobičajeno za profesore Akademije.

“Sada kada više nemam želju da branim sebe, niti želim išta više da dokažem bilo kome, nalazim se u okrepljujućem stanju ushićene poniznosti prema mojim starim majstorima iz prošlosti i mogu da uživam u jedinstvenom zadovoljstvu izražavanje sebe slobodno, bez ikakvih ograničenjea spolja.” Ove Moroove reči zabeležene pred kraj njegovog života svedoče o emancipaciji za koju se umetnik izborio. Zadržavajući svoj tradicionalni okvir, krenuo je tada u pravcu stila koji će se definisati kao tašizam. Najreprezentativniji primer tog Moroovog otklona ka apstraktnom slikarstvu predstavlja slika Iskušavanje sv. Antonija: 

Iskušavanje sv. Antonija 1890. 

Veliki broj Moroovih skica i slika iz poslednjeg perioda života, koje nisu bile izložene u javnosti dok je Moro bio živ, tumače se danas kao apstraktno slikarstvo.