Плавуша, кока-кола и кокице - филм "Паразит"

Филм који је одушевио публику и критичаре и до сада освојио Златну палму, Златни глобус и добио невероватних 6 номинација за Оскара ме је разочарао, што је сигурно и у вези са очекивањем од њега, управо због споменутих признања.

Они којима се филм допао, вероватно нема потребе даље да читају, јер, иако ниједна теорија рецепције неће себи дозволити да то тако јасно и просто каже, емотивна реакција је за доживљај пресудна, тако да ће на укус и потребе појединца аргументи тешко утицати.

Највећа вредност овог филма по мени је што је донекле забаван те његов глобални успех не чуди. Овде и нисам потпуно иронична, односно немам, на пример, на уму Адорнов презрив однос према популарној култури и феномену забаве, и не мислим да је забавно по себи лоше, чак ни оно што је забавно већини. Напротив, у чињеници да су људи способни да издвоје теме које их уједињију у некој идеји, па макар и забавне, уколико су оне аформативне у односу на моралне вредности, видим могућност трансформације света, на коју, негде, бледо, површно и неозбиљно позива и овај филм будући да тај и такав свет, наводно, критикује.

Управо ова премиса, о "Паразиту" као критици постојећих односа у свету, овде пре свега економских, је учинила да заузмем нарочито критички однос према њему. Режисер Бонг Џун Хо је у интервјуу за Варајети часопис о својој уметничкој интенцији и ставу рекао следеће:"Ово није документарни или пропагандни филм. Није о томе како да промените свет или како би требало да делујете јер је нешто лоше, већ пре треба да покаже ужасну, експлозивну тежину реалности."

Мени је није показао и то не само због тога што је тежину тешко спојити са забавним. Радња филма (ко није гледао, може да се обавести на Википедији) развија се комичним ефектима, и у поступку овај филм јесте комедија, која због основне премисе филма на крају треба да добије укус горчине, под условом да је гледаоцу након низа надреалних и бизарних ситуација у свести остало још икаквих веза са реалношћу.

Ово је такозвана комедија ситуације, у којој се комични ефекти постижу неспоразумима, траповостима, грешкама, случајем, услед чега ликови почињу да личе на кловнове, а радња на циркус. Особине ликова престају да буду релевантне (за разлику од комедије карактера, на пример), па климакс радње, будући да је покреће случај (неочекивани повратак породице са камповања) постаје поприште низа невероватних и хаотичних дешавања која више нису у границама ниједног лика.

Филм се претвара у цртани филм, вртоглавим смењивањем догађаја (уцењивање видеом, борба, затварање у подрум, тумбање, падање, сакривање у дневној соби када се власници врате, гурање отпадака од хране, стакла и смећа под кревете, итд.). Ликови постају дословно као ликови цртаних филмова који не могу да умру - преживљавају сукцесивне падове низ степнице подземног бункера или, што је најупечатљивије, када Ким Ки-Ву преживи без трајних последица, не један, већ два ударца у главу каменом, иако му је лобања практично смрскана што се у крупном кадру и приказује.

Симболичка функција овог камена је занимљива јер он доноси богатство, али на крају, јунак који богатство жели, од камена страда. Свестан, или несвестан тога, не знамо јер нам филм о томе не говори, иако је кључно, он се камена ослобађа и оставља га у реци. Али како се филм завршава Кимовим сањарењем о богатству, вероватнији закључак је да камен одбацује несвесно, односно да ни до каквог увида главног јунака није дошло.

Филм има квалитеног хумора и хумористичних поступака. То су ситни, кратки потези који сликају живот породице Ким - хватање вај-фај сигнала, обрачун са пијанцем који уринира испред прозор, увежбавање Кимовог наступа, сцена када Ким Ки-ђонг пуши седећи на ве-це шољи након поплаве и слично. Ови потези делују спонтано, аутентично и иако минимални, отварају широк поглед у природу ликова и у њихов живот.

 А управо тај живот, односно контраст живота породице Ким и породице Парк су тема којом се "Паразит" бави. Овај филм жели да нам скрене пажњу на дубоки јаз и несразмеру у односу богатих и сиромашних. И то је једино што је учинио. Констатовао је да тај јаз постоји. Ако постоје људи данас који тог јаза нису свесни, онда филм због њих јесте вредан и на његову популарност ћу гледати благонаклоно јер је за такве људе просветљујући, иако је тешко поверовати да такви људи постоје чак и у ружичастим пределима првог света. Али за било кога ко је о проблему сиромаштва са једне, и ирационалног, несразмерног, ничим контролисаног богаћења са друге стране, икада размишљао, овај филм може бити само изгубљено, или у бољем случају, прекраћено време.

Портретисање сиромашне породице Ким је убедљивије и потпуније те према њеним члановима можемо да заузмемо и критички однос симпатије или антипатије, али у породици Парк не налазимо ниједну особину због које бисмо их одлучно или јако осудили, или са друге стране саосећали са њима. Они нису ни лоши, ни добри, њихове особине су више понашање и ситуационе су природе, него што су одлике карактера, Ни према својим слугама и упосленима Паркови не испољавају моралну девијантност, штавише, пристојни су и љубазни, а њихов грех се своди на претерану забринутост за сигурност породице, на пасивност и неснађеност госпође Парк, која тавори без сврхе у животу играјући традиционалну улогу богате домаћице опсесивно фокусиране на мужа и децу. Њима се замера што задржавају достанцу и њихов однос према сиромашнима је строго у оквиру куртоазије и претпостављене културне супериорности коју у односу на сиромашне имају. Али то није ни отприлике довољно да их дискредитује као потенцијалне носиоце и могућег добра у себи, као што није довољно да проблематизује њихово богатство будући да о природи, начину постизања и циљу не знамо ништа.

Од нас се очекује да их осудимо зато што су богати. А то је, ако говоримо из контекста критике социјалних разлика, лумпенпролетерство. То је одлика неразумевања основе класних разлика, а не њихова критика и чини огромну штету, иако овај филм као квази-критика у хумористичкој форми какву има, тешко да може утицати на било чију свест о друштвеној неправди и неједнакости. А не може јер се не бави вредностима које заступају једни, односно које бране други. Једини квалитет у фокусу једних и других јесте новац и као такав он их разобличава све. Финални закључак филма јесте да су похлепни и на новац усмерени сви те да осим конзервативног приказа породице као вредности, ниједна друга у животу свих протагониста ни не постоји. То заиста шаље поруку да са светом нешто није у реду и да стварност јесте ужасна, како је режисер констатовао, али да разлог томе није што Ким Ки-ђонг никада неће постати богат и живети у прелепој кући како нам филм сугерише, већ је разлог томе онај који филм заправо, очигледно несвесно, показује, а то је тоталитет друштва, људи као такви, који су себични, похлепни и незаинтересовани за друге, који су паразити.

Гест који мотивише Кима на убиство, а који гледаоцу треба да пружи основу за осуду и разумевање, сцена у којој Парк затвара нос због смарада у финалу масакра, осим што је такође невероватна (у паничној реакцији борбе за живот и у ужасу пред доживљеним готово је сигурно да нико неће констатовати мирисе), у стилистичком смислу је проблематична хипербола и симбол. Јасно да Парк никада њих није доживљавао као себи равне, да их он држи за мање вредне, гест је финално потцртавање тога, али проблем је што гест може да се чита и другачије, у зависности управо од класног читања, или објективности посматрача. Јер смрад исто тако симболички може бити последица лагања, превара, бескрупулозности, похлепе породице Ким. Оно што је Парка требало да осуди као самозадовољног чувара неоснованих друштвених привилегија који презире сиротињу и није способан да покаже саосећање према њој постаје моћан симбол којим се класа сиромашних претвара у стереотип, а претвара се јер нико није изузет из неморалног деловања.

Гук Мун и њен заточени муж су заправо са моралног становишта најпозитивнији, али они бирају добровољно подаништво на којем су притом и захвални, те један од закључака филма постаје и то да је бити захвалан господару као на извору своје егзистенције са моралног становишта најпозитивнија позиција. Гук Мун и муж представљају просвећену сиротињу која је научила да поштује материјалну вредност својих пребогатих послодаваца.

Занимљиво да за најбоље у себи овај филм није номинован, није номинован за глуму на коју једино немам замерке  


После ових, и низа других ствари које просто не могу да стигнем да напишем, размислићу ипак о Адорновом упозорењу. Јер опет, по ко зна који пут, и након критичког разматрања филма "Паразит", чини се да нешто може бити или критика или забава, или уметност или популарност, или политичка порука или тренд.
 
Мало ме брине чињеница да толико много људи у овом филму види некакву значајну друштвену критику, јер ако је то домет критике данас, онда више нисам нимало оптимистична у погледу могућности трансформације света. Треба га оставити да се седира, забавља и ублажи бол.

Muharem Bazdulj - Tranzit, kometa, pomračenje

Beznačajnost ove knjige priča je trebalo da bude zamaskirana prvom pričom o Ruđeru Boškoviću, čija je jedina funkcija da "kupi" čitaočevu pažnju jer će, ako ništa, saznati nešto o životu jedne velike ličnosti. Ali životni događaji i detalji su na kraju, u nestrpljenju, samo pobrojani, kao u Vikipediji.

Ono što je neverovatno je kako Bazdulj, i inače, a naročito u ovim pričama uspeva da nam ništa ne kaže o liku. Njegovi junaci su blede skice koje grabe kroz priču ne ostavljajući nikakvog traga. Pa je tako čak i Ruđer Bošković, ispao uštogljena, dosadna figura o čijem unutrašnjim životu ne saznajemo ništa. On govori u frazama, izveštačenim mudrostima, pisac ga dovodi u kontekst zanimljivih ličnosti i dešavanja, u digresijama, gotovo taksativno navodeći epizode iz njegove biografije, bez ijednog detalja. Ovo nije lik, ovo je, kako rekoh, Vikipedija, prošarana sentimentalizmom.

U drugoj priči pogotovo dolazi do izražaja koliko Bazdulja ne zanima da se bavi autentičnim likovima, a pritom koristi realistički postupak. Zaista je zanimljivo da je neko ko je književno obrazovan, i to vrlo rado naglašava, u stanju da stvori tako linearne, beznačajne likove. Marija Aleksandra je produkt bledih ideja o tome šta bi mogao da bude unutrašnji život adolescentkinje, mi treba da rezonujemo sa piscem o razlozima samoubistva, da slušamo pripovedanje o njoj, umesto da slušamo i gledamo nju. I ona je tu prosto zato što je Bazdulj odlučio da neka priča treba da se odvije. Da li je ta priča bitna i šta je to u njoj, a da nije viđeno već nebrojeno mnogo puta u književnosti (doduše, ne često ovako loše), izgleda nije pitanje koje Bazdulj uopšte očekuje.

Treća, poslednja priča, čiji je predmet sam autor, je u doslovnom smislu reči književna skica, nacrt koji čeka doradu. U pitanju je ad hoc intervencija u inače heterogenom motivskom određenju, koji je trebalo priče da "poveže" prilično zahtevnom idejom o "priči unutar priče". Ovo je očigledno autorovo koketiranje sa cikličnom proznom strukturom, koja, ukoliko nije motivski opravdana, spada u klišee proznog žanra. Nije jasno ni zašto bi priče u zbirci morale biti povezane, jer znamo da postoje izuzetne zbirke čiji autori nisu pokušavali da veštački uspostave tematsko jedinstvo, Bazdulj iz nekog razloga to hoće da učini iako nema čim.

Da ove i ovakve priče zatičemo u nekom piščevom dnevniku, kao zabeleške i zapise ideja, skice sižea, one bi zaista bile zanimljive u smislu da bi angažovale našu maštu u pravcu mogućeg razvijanja motiva i narativnih postupaka. Ovako, predstavljenje kao završene, one su ispod nivoa svakog profesionalnog pisca.

Stil je sladunjavo koketiranje sa velikim idejama i ličnostima, prepun aluzija na velika imena istorije, filozofije i književnosti. Karakteristično je oponašanje andrićevske refleksivnosti, ali bez živaca da se misli razvijaju do kraja, realističko skiciranje koje nema funkciju u naraciji pa ostaje manirizam.
Bazduljevo delo poziva na opravdanje sebe zbog obećanja koja su pohranjena u tome što on odaje utisak da zna šta je dobra književnost, ne može da je stvori, ali mi iz nekog razloga treba da verujemo da je on jedno sa njom.