Dnevnik s Galije - Imre Kertes

 

Gályanapló by Imre Kertész
My rating: 2 of 5 stars

Usud srednjeevropskog pisca, nadničara u intelektualnoj koloniji Zapadne Evrope sa kojom polemiše dokazujući joj koliko je dostojan nje, oprašta joj njene grehe, nerazumevanje i potcenjivanje.
Čitanje Kertesovih dnevnika ("Dnevnik sa galije") je mučno iskustvo, korisno kao pogled u sudbinu i krah velikih ideja i opsesija intelektualnosti devetnaestovekovnog evropskog čoveka, kojima je on zatrovao čitavo naredno stoleće i zaglavio se kao kost u grlu čovečanstva obeleživši ga traumom Velikog rata i Holokausta, najboljih dokaza izopačenosti tih njegovih opsesija. U njihovom korenu je umišljena duhovnost, do krajnjih konsekvenci dovedena u nemačkoj idealističkoj filozofiji, u antagonizmima koje je ona porodila, u ratu materijalizma sa njom iz kojeg je objektivacija rata sasvim prirodna posledica, iz niza drugih dualističkih koncepata (dakle, religioznih po poreklu i suštini) potpuno neupotrebljivih u svetu koji je želeo i želi da progovori i glasom onih koji sa Evropom niti žele niti treba da imaju išta zajedničko - narodi i kulture Južna Amerike, Azije, Afrike, većina planete zapravo od koje se očekuje da bespogovorno prihvata kultove i ideale evro-američkog čoveka.
Čitanje je korisno i kao suočavanje sa sopstvenim demonima koji te opsedaju ako si bar u jednom periodu obrazovanja, makar i iz najplemenitijih pobuda, sa nekritičkim prihvatanjem gledao u `svetle visove` evropske intelektualnosti. Koliko je napora, vremena i, na kraju krajeva, hrabrosti potrebno da otreseš od sebe podlost onih koji su oduvek pretpostavljali, ako ne istomišljenike, onda poštovaoce svojih kultova.
Sa kim to Kertes u svojim meditacijama vodi imaginarne dijaloge, na koga referiše tokom više od 30 godina tokom kojih vodi dnevnike, a koji se završavaju početkom devedesetih? Betoven, Vagner, Niče, Frojd, Muzil, Šopenhauer, Sioran, Hegel, Kjerkegor, Kant, Stendal, Prust, Beket, Kami. Uz nekolicinu drugih imena koja mestimično spominje, ovo su inspiracije njegovih refleksija.
Jasno da se one ne mogu ticati nikakvog stvarnog života.
Kertes kao tragalac za istinom, u biti nekonformista i po svemu sudeći marljiv i pošten učenik, tragični je junak dvadesetog veka. Mađar, jevrejskog porekla, preživela je žrtva Aušvica i Buhenvalda, svedok rušenja licemernih evropskih vrednosti koje pokušava pred sobom i u sebi da restaurira. Dnevnici su njegov izlaz iz depresije koja ga muči, oni su neurotični, uporni glas koji ponavlja jedno te isto tražeći izlaz iz osećaja besmisla - prvi unos u dnevnik identičan je onom trideset godina kasnije, ista su pitanja, ista teskoba, iste dileme, isti ton. Apsolutno ništa se u tom unutrašnjem svetu ne dešava niti menja, on je mrtav baš kao što su mrtve ideje sa kojima polemiše i kojima se nadahnjuje. Samo je depresija sve dublja.
Kertes je obuzet idejom transcendentnog, njega opseda duh, jedino on je vredan žrtve. Taj duh ne učestvuje u svetu, on živi u isposničkoj ćeliji, nosi klicu života koja nema gde da padne i zato je umetnik mislilac taj koji je dužan da je odneguje u sebi, hraneći je svojom misli, svojom krvlju, životom. Duh je razlog dovoljan po sebi, njegova vrednost meri se upravo neupotrebljivošću jer neupotrebljivost dokazuje da nema ništa zajedničko sa banalnim, običnim, niskim svetom.
Kertesa ne zanimaju životni detalji, beznačajne stvari svakodnevnog života, ali njega ne zanima ni politika, kao ni društvene promene. On u dnevnicima ostaje slep i nem čak i za pad Berlinskog zida. Krajnje neobično jer i u dnevnicima, kao i u romanima, on postavlja pitanja u vezi sa ličnom slobodom i otporom teroru totaliteta. Njegov egzestencijalizam neodvojiv je od političkog, od ideologije i totalitarizma, ali politikom odbija da se bavi držeći je za oblast nedostojnu duha. Umesto toga pojmove razmatra pseudofilozofski, što znači da se ne bavi tumačenjem pojma već njegovim implikacijama za svest, u čemu uspeva da vidi osnovu za objektivaciju. U tome takođe vidim robovanje autoritetu zapadne filozofije, kao da oseća obavezu da se izražava na način filozofa, iako ne utemeljuje filozofiju niti je kritikuje, on oponaša njen izraz. A sama pretpostavka da neka oblast mišljenja ili stvaranja ima određen, definisan, nepromenljiv izraz je smrt kreativnosti i originalnosti.
Zvučim kivno, iako nisam ljuta na Kertesa, a nisam jer on je imao razloga što pati. Imao je za razliku od mene stvarnog razloga za bes i cinizam. Imao je opravdanja da besni iz svoje isposničke ćelije, da, kada mu već nije bilo dato da sa plemenite visine, netaknut svetom, o njemu kontemplira poput Montenja, onda da ga sablažnjava, da ometa malograđanski red i mir kao divni ludak Diogen. Umesto toga, njegovi dnevnici su mučna borba sa samim sobom, borba da se istraje u pisanju, da se nađe motiv za pisanje i življenje. Inteligentni, ali neinspirativni; kritički raspoloženi, ali nekonzistentni; vođeni idejom lične slobode, ali uštogljeni. Kertes nema snage za mizantropiju veliku i strašnu poput Sioranove, nema dovoljno narcističkog besa da osudi čoveka i boga kao Niče, nema arogancije za prezir poput Šopenhauerovog, teatralnosti i pompeznosti Betovena, genijalnosti Vagnera, upornosti i discipline Hegela, psihotične kreativnosti Beketa, autentične misaonosti Kamija...
U njema ima poštenja i poštovanja za autoritete. Prvo ga je učinilo dobrim piscem, pouzdanim i značajnim svedokom. Drugo mu je oduzelo stvaralačku snagu. Nobelova nagrada za književnost koju je 2002. godine dobio je najmanje što je Evropa mogla da pruži čoveku koji je toliko istrajno i na svoju štetu celim svojim bićem dokazivao svoju evropsku pripadnost.

View all my reviews

Reči su varljive, sećanje još više

 

The Words by Jean-Paul Sartre
My rating: 4 of 5 stars

U nameri da se obračuna, ili pre razjasni, sa svojim buržoaskim nasleđem, svojim izvornim literarnim uzorima i idealima, Sartr nikada nije zvučao više buržoaski nego u ovoj autobiografskoj knjizi. Stil ove knjige je zapravo stil najbolje francuske građanske proze. Prerečena, ponekad liči na Šatobrijana (kojem se i podsmeva, ali i gaji prema njemu određenu nežnost i blagonaklonost) i na druge spomenike francuske kulture, prevaziđene, i gotovo zaboravljene, ali sa večnim mestom u bidermajer vitrinama buržoazije.
Ovo je pseudokritika, nepouzdana kakvo je i svako sećanje na detinjstvo ili bilo koje sećanje. Pisana četrdesetak godina kasnije, gotovo je sigurno da Sart u njoj pripisuje Sartru dečaku misli, zapažanja i stanja za koja dete nije sposobno čak i ako je darovito, a pogotovo nije moguće da sačuva sećanja upravo na njih. U najboljem slučaju, detinjstva se sećamo kroz događaje, vrlo jake emocije i čulne impresije. Rekonstrukcija prošlosti je zapravo iznalaženje logičnih i mogućih, ne nužno i verodostojnih i ubedljivih, razloga u detinjstvu.
Ima nešto neopisivo narcističko u ovoj biografiji, i ako na površini Sartr i zvuči kao da osuđuje sebe za dečije grehe gordosti, uobraženosti, idealizma, otuđenosti od stvarnog života, jasno je da on u ovakvom sebi uživa o čemu svedoči minuciozno hvatanje svih posebnosti misaonog i emotivnog sveta, stvaranje univerzuma značenja i asocijacija od svakidašnjih, po sebi ni po čemu značajnih događaja. I pored rasvetljavanja za njega ključnih faktora u detinjstvu, koji jesu mogli da odrede neke stvari u njegovom kasnijem radu i životu, koketiranje sa sopstvenom genijalnošću i samodoživljavanje nisu ostali sakriveni.
Stil se odlikuje literarnošću klasične književnosti koja je zaokupljena tim da zvuči dovoljno visoko i reprezentativno, odnosno da ne zvuči banalno čak i kada govori o banalnim stvarima, kao, na primer, o univerzumu onih čiji luksuz podrazumeva i bavljenje estetikom na način malograđanina i snoba. Ali Sartr je prosto izuzetan mislilac i tu činjenicu ne može da umanji ni ovaj gotovo sentimentalistički stil. On je zanimljiv u dedukcijama, analizama i apstrakcijama čak i kada postoje osnovani razlozi da se sumnja u verodostojnost i realnost građe.

View all my reviews

Pustite zveri, neka spektakl počne

Gledalac rijalitija je voajer koji ne čini nikakav drastičan prekršaj pred zajednicom, a prosečnom gledaocu rijaliti programa ovakav prekršaj ogrešenja o kolektivnu normu je najveći tabu koji podsvesno daje krila svim njegovim intimnim preverzijama. Norma i odbrana norme, strah od ogrešenja i mržnja onih koji se drsko oglušuju o nju, to je ukratko čitav univerzum i prostog čoveka i malograđanina sa kojim deli impotenciju duha i nepostojanje samosvesti, te zato kao i on rado i često nagvažda o moralu. Ovaj gledalac, koji u svojim očima odslikava standard po kojem je skrojeno paradno odelo svakog pristojnog i normalnog čoveka, može biti veoma zahvalan televizijama koje mu omogućavaju da neometano uživa u perverznoj podvojenosti njegovog bića između anksioznosti i brige od osude i slobode da da oduška svojim tričavim i banalnim porivima. Nagrada koju će od televizije dobiti ide čak i dalje od toga i biće ostvarenje najskrivenijeg sna koje je u televiziji ceo život i tražio jer televizija bolje nego iko ume da pomazi želje prosečnog čoveka, naučila je kako da mu šapuće na uvo bestidne laži koje njenog gledaoca prividno ljute što dinamici njihovog odnosa daje ukus grešnosti i uzbuđenja. Izverzirala se u pripremanju zalogaja koji neće dodatno opteretiti njegovo usporeno varenje intelektualnih sadržaja, kao iskusna konkubina podilazi njegovoj površnosti govoreći mu da je u toku sa svim dešavanjima, angažuje, stimuliše, mami, ubeđuje da je posebna samo zahvaljujući njemu i takvima poput njega, da je on taj koji svojim zahtevima, ukusom i kritikom kontroliše nju. On je kao odmazdu za laži prijatne njegovom uvu, kojima nema snage da se odupre, prostački vređa, upoređuje sa drugima, želi da je kazni, ali joj ostaje privržen i izdržava je bez ikakve svesti o tome koliko je njegova naslada duboka dok se simboličkim produžetkom penisa igra menjajući kanale, odnosno koliko joj prija kontrola istog ukoliko je žena.

Gledalac rijalitija je sa stanovišta televizije ciljna grupa koja se suštinski ne razlikuje od ostalih. Njegove želje, budući najbanalnije su samo najmasovnije i njoj zato najisplativije. Ona nije izbirljiva, zna kolika je sujeta onih od kojih živi, zato je nemoralna u njihovo ime, umesto njih. Ona je nemoralna i po sebi, ali za nju se opravdanje može naći. Ne oseća obavezu dušebrižja prema odraslim ljudima što niko ni ne treba da joj zameri, zamerati treba svima koji im se nameću kao tutori. Utemeljena kao bastion najbeskrupoznijih sistema, nema vremena da se bavi infantilnom neobavešćenošću svojih gledalaca o stanju stvari u svetu.

Svog najisplativijeg i najnezahtevnijeg gledaoca televizija posebno nagrađuje i promoviše ga u sudiju drugima. On se iz svoje beznačajnosti postavlja u udobnu poziciju svevidećeg oka u kojoj su se i bogovi sa Olimpa u božanskoj dokolici zanimali posmatrajući i nadgledajući smrtnike, birali one koje će bodriti i pomagati im kao i one na kojima će iskaliti svoj ćudljivi bes zbog uvređene sujete ili prosto iz božanske dosade. Bogovi su bili svesni da njihova očigledna dosada nije nimalo božanstvena zbog čega su možda sa takvom srdžbom često sudili smrtnicima jer su čak i patetični smrtnici zadržavali nad njima preimućstvo borbe sa neizvesnim krajem, napete do krajnjih granica koja je uvek pretila da ih uskrati za sam život te je zbog toga bila neopisivo zanimljiva i bogovi zato nisu mogli da odole da se upliću u ove borbe koje su im jedino i davale svrhu postojanja. Na poprište borbe ljudskih strasti, u kojoj su smrtnici kroz agoniju, patnje i užas dosezali slavu i trijumf ili slom i očaj, bogovi su se krišom spuštali da po sopstvenoj ćudi sapletu ili uzdignu nekog, iz kaprica ga gurnu sa ivice u ambis, navedu ga na zločin ili ga nagrade jer je njihov potomak začet u trenucima božanske pomahnitalosti i razuzdanosti. Ništa od toga nije ometalo bogove da zadrže svoje dostojanstvo i nadmoć baš kao što ni gledaocu rijalitija naslada u tuđoj borbi, poniženju, niskosti i rastrojstvu ne smeta da o sebi sudi kao o boljem od onih koje perverzno posmatra. Televizije kao Mojre daju konačnu reč koliko će ko trajati na pozornici koja simulira život, kao što ga svaki spektakl simulira. Na njihovu konačnu volju o početku, trajanju i kraju ne mogu direktno da utiču čak ni bogovi osim ako se ne odazivaju na ime Profit, a verni gledalac rijalitija biće pred ovim novim bogom uzdignut čak lestvicu više od olimpskih. Bog Profit će primati njihove SMS glasove kao molitve, žrtve i ponude i za uzvrat daće im ponekad milost uticanja na sudbinu učesnika rijalitija. Hitronogi Hermes može samo posramljeno da posmatra sa kakvom brzinom i lakoćom novi bog prima ove poruke o tome koga treba ukloniti sa pozornice jer nije dostojan pažnje gledaoca.

U psihološkoj areni rijalitija, baš kao i nekada u gladijatorskoj, svetina traži uzbuđenje nesvesna monstruoznosti slike u kojoj uživa. Umesto napregnutih mišića, mentalna snaga, umesto borbene veštine, mehanizmi psihološke odbrane, umesto mača ili koplja drskost, psovke, sociopatske crte. Zver ili horde koje treba poraziti će biti puštene iz najdubljeg mraka izmrcvarene psihe učesnika kada će svetina pasti u ekstazu kao nekada videvši krv. Otvorena rana, liptanje krvi, prskanje lobanje, krici bola, uzdasi patnje su potajna želja svakog gledaoca brutalnosti pretvorene u spektakl jer u njima nalazi oslobađanje od sopstvene agonije straha od smrti. Od arena pa do sumanute potrage za lajv izveštavanjima sa mesta nesreće, za fotografijama zločina, reportažama sa ratišta, brojanjem mrtvih, masakriranih, nastradalih u prirodnim katastrofama ili ljudskim faktorom izazvanim nesrećama, proteže se jedan isti glas:  - Taj koji umire nisam ja, budući da gledam, ja sam živ, patnja i smrt su nešto što samo posmatram sa bezbedne udaljenosti, ja sam pobednik, a poraženi je tamo i ne tiče me se, ne želim da imam ništa sa onim koji umire kao pseto – bunca uzbuđeni, nesvesni, zakržljali um gledaoca. On oseća olakšanje jer je na trenutak rasterećen sopstvenog straha, uzbuđuje ga sama pomisao da je živ, viče iz glasa, udara nogama, potvrđuje sebe kao bezumnika, ali ipak živog. Spektakl mu to dozvoljava. Ne mora da bude licemeran i da se pravi da je potresen kao što to čini u svakodnevnim prilikama, arena mu daje slobodu da u transu traži smrt osramoćenog, ranjenog gladijatora koji mu je mučan jer niti je vešt da zada smrtni udarac niti dovoljno slab da mu neko prolije krv, takvog mrzi. Kao što gledalac rijalitija mrzi one koji ih ne uzbuđuju jer zadržavaju prisebnost, ne odlaze u ekstrem. Nad takvima žele moć da ih kazne, izbace ih i uskrate im slavu. Da im se osvete što su ih lišili oslobađanja od sopstvenih strahova da ne ispadnu poniženi, osramoćeni, ismejani, prezreni, odbačeni, koji ih uznemiravaju tek nešto malo manje od smrti. Pokazati slabost, a naročito ispasti smešan u javnosti, u očima prostog čoveka i malograđanina, koji su najvernija televizijska publika, ravna je psihološkoj smrti. Gledalac želi pad i poniženje, želi da se smeje učesniku, da ga žali i prezire što je jadan i izvrgnut podsmehu svih. Ili to ili dominaciju sa kojom će se identifikovati i koja će ga podsetiti na moć koju ima da kao dokoni bog pokretom prsta da vetar u leđa svom miljeniku ili miljenici.

Ovakav gledalac prezire ono što ga prisiljava da razmišlja, naročito o sebi. Pogotovo mrzi umetnost, zbog čega je kulturni, umetnički medijski sadržaj smetnja televizijama na koju može da je primora samo zakon. Da je sposoban da je razume i uživa u njoj, gledalac rijalitija i uopšte predani televizijski gledalac, ne bi bio to što jeste, nedovršena, gotovo amorfna masa izmešanih, kontradiktornih nagona, koje socijalne norme i zakoni, strah od kazne i osude čuvaju od povređivanja sebe i drugih. Silina unutrašnjih procesa, nagona, želja, ideja i vizija bi ih, da nisu potisnute, bez sumnje dovele do neke vrste ludila zbog čega se vrhunske umetnosti klone. Njima je potrebna prosta, jasna emocija koja ih neće opterećivati, emocija normalna, pristojna, logična, korisna, plemenita kojom će potvrditi svoje veze sa svetom i svoju sliku o sebi, sliku dobrih porodičnih ljudi, patriota, filantropa, poznavalaca, avanturista, preduzimača, buntovnika, informisanih kritičara sveta, čuvara vrednosti itd. Takve emocije im televizija svesrdno poklanja kao ulaznicu u simulakrum zajednice. Ali kako ih poznaje bolje od njih samih, pruža im i prostor da zadovolje svoj banalni mrak, da umire svoje nesvesne strahove, da nahrane sadizam, potrebu za pornografijom, agresijom, ogovaranjem, osudom, nadmetanjem, i to sve nekažnjeno i neprimećeno, pod okriljem masovnosti. Forma rijalitija je njihova 1001 noć, najlepša bajka, perverzna a dozvoljena koja ih umotava u velove iluzije o kontroli i moći bez kojih bi njihova egzistencija bila najpotresniji pad.