Oktavio Paz - Poezija i pesma

Poezija je upoznavanje, spasenje, moć, prepuštanje. Poduhvat koji je u stanju da promeni svet, pesnička aktivnost revolucionarna je po samoj svojoj prirodi; duhovna vežba; metod unutrašnjeg oslobađanja. Poezija otkriva ovaj svet; stvara drugi. Ona je hleb odabranih; ukleta hrana. Ona izoluje; spava. Poziv je na putovanje; povratak u zavičaj. Inspiracija, respiracija, vežba mišića. Molitva ništavilu, dijalog sa odsutnošću: dosada, zebnja i beznađe su joj hrana. Molitva, litanija, bogojavljenje, prisustvo. Isterivanje đavola, vradžbina, mađija. Sublimacija, kompenzacija, kondenzacija nesvesnog. Istorijski izraz rase, nacija, klasa. Poriče istoriju, u njenom krilu se razrešavaju svi objektivni konflikti i čovek konačno postaje svestan da je nešto više od prolaznog. Iskustvo, osećanje, emocija, intuicija, nedirigovana misao. Kćerka slučaja; plod računice. Veština govorenja u višem obliku; prvobitni jezik. Pokoravanje pravilima, stvaranje drugih. Imitiranje starijih, kopija stvarnog, kopija kopije misli. Ludilo, ekstaza, logos. Povratak detinjstvu, koitus, nostalgija za rajem, paklom, oreolom. Igra, posao, asketska delatnost. Ispovest. Urođeno iskustvo. Vizija, muzika, simbol. Analogija: pesma je puževa školjka u kojoj odjekuje muzika sveta, a metri i rime su samo jednakost, odjeci univerzalne harmonije. Nauk, pouka, primer, igra, dijalog, monolog, glas naroda, govor odabranih, reč usamljenika. Čista i nečista, sveta i prokleta, narodna i manjinska, zajednička i lična, naga i obučena, izgovorena, naslikana, pokazuje sva lica, ali ima ih koji tvrde da nema nijedno: pesma je sredstvo za prikrivanje praznine, lep primer suvišne veličine svakog ljudskog dela!

Kako da ne prepoznamo u svakoj od ovih formula pesnika koji ih opravdava i ovaploćujući ih daje im život? Izrazi nečeg što je proživljeno i prepaćeno, nemamo drugih izlaza sem da ih prigrlimo – osuđeni da napustimo prvu zbog druge, a ovu zbog sledeće. Sama njihova autentičnost pokazuje da ih iskustvo, koje opravdava svaku od ovih postavki, takođe i prevazilazi. Treba, dakle, upitati direktna svedočanstva poetskog iskustva. Jedinstvo poezije ne može se shvatiti osim kroz neposredni kontakt s pesmom.

Ali, kad pitamo pesmu za biće poezije, zar samovoljno ne brkamo poeziju i pesmu? Još je Aristotel govorio da „između Homera i Empedokla nema ničeg zajedničkog osim metrike; i zato s pravom prvog nazivamo pesnikom, a drugog fiziologom“. I upravo je tako: ne sadrži svaka pesma ili, tačnije, svako delo sačinjeno prema zakonima metrike – poeziju. Međutim, da li su ta dela istinske pesme ili su umetničke, didaktičke, odnosno retorske tvorevine? Sonet nije pesma, nego književni oblik, osim u slučaju kad je taj retorski mehanizam – strofe, metre i rimu – dodirnula poezija. Ima mašina za rimovanje, ali ne i za poetizovanje. S druge strane, postoji poezija bez pesama; predeli, osobe i događaji ponekad bivaju poetični: poezija su iako nisu pesme. Prema tome, kada se poezija pojavi kao kondenzacija slučaja ili predstavlja kristalizaciju moži ili okolnosti tuđih stvaralačkoj volji pesnika, susrećemo se s poetskim. Kada je pesnik – pasivan ili aktivan, bunovan ili polusanjiv – provodnik i transformator poetske struje, onda smo pred nečim sasvim drugim: jednim delom. Pesma je delo. Poezija se polarizuje, skuplja i izoluje u jedan ljudski proizvod: sliku, pesmu, tragediju. Poetsko je poezija u amorfnom stanju; pesma je stvaranje, uspravna poezija. Poezija se samo u pesmi izdvaja i u potpunosti otkriva. Ako pesmu shvatamo kao formu koja se može ispuniti bilo kakvim sadržajem, onda je dozvoljeno da od nje tražimo i odgovor na pitanje šta je bit poezije. Pesma nije književni oblik, nego mesto gde se susreću poezija i čovek. Pesma je verbalni organizam koji sadrži, podstiče i zrači poeziju. Forma i sadržina su isto.


Zbirka eseja "Luk i lira" (1967), odlomak iz poglavlja "Poezija i pesma"