Sigurno je važno (kratka priča)

"Do dole ima hiljadu stepenika. Ali nećeš stići. Telefon će zazvoniti pre nego što siđeš."

Telefon je stvarno zazvonio, baš kako je glas u snu i rekao. Bunovno je izgovorio nekoliko rečenica. Odgovorio je na pitanja kojima ga je zasuo glas, potpuno nesposoban da misli imaju li ta pitanja ikakvog smisla. 

Smisao je lebdeo na onim stepenicama u snu, kojima nije pošao. I ako se utisak malopređašnjeg sna mogao nečim dočarati, bio je to upravo osećaj smisla, sakriven, ali itekako prisutan, negde dole, na dnu. I onda telefon. Koliko se često ovo dešavalo u životu, da nas u nečemu nama bitnom, prekida telefon? Nije bio siguran, ali mu se činilo da se to dešava prečesto. Utisak smisla iz sna u sekundi je smenio besmisao. 

Floberovo "možda"

"Ta jedna jedina reč - možda - prvi je korak od psihološkog žanra ka modernoj narativnoj prozi; ta reč premošćuje jaz koji deli sveznajućeg od skeptičnog ("nepouzdanog") pripovedača, prvi simptom starenja žanra, prva seda vlas u bujnoj kosi razbarušenih klasika."
Danilo Kiš, Flober i Borhes


To je način na koji želim da razmišljam i razgovaram o književnosti! Ovako kako je Kiš sažeo u jednoj rečenici. Ko ne oseća kakav je to potres u narativnom postupku klasičnog romana, taj nikada neće shvatiti, i još gore - neće osetiti - romanesknu formu. Za njega će Rable, Servantes, Flober, Kafka i Borhes biti pisci različitih književnih epoha. A ne ono što jesu - menjanje odnosa čoveka prema stvarnosti, iz temelja, zauvek.
Floberovo možda je, uostalom, anticipiralo Džojsa. Učinilo ga je mogućim. To ti je ili kristalno jasno, ili ti uopšte nije jasno.

A "formalno-teorijska objašnjenja - mitologeme i strukture prepuštamo stručnjacima". 

Govori da bi vladao

“Ne postoji toliko neverovatna stvar koju retorika ne bi mogla učiniti prihvatljivom.”

Ciceron, Paradoxa Stoicorum

U svom poznatom delu „Kultura, informacija, komunikacija“ Umberto Eko kritički razmatra i fenomen retorike, ukazujući na elemente jezičkog sistema koji oslanjajući se na društveni kontekst od retorike čine, pre svega, instrument upravljanja.

Eko primećuje da retorika jeste uvek manipulativna, u smislu da, s jedne strane, ona teži da zadrži pažnju na jednom izlaganju koje na neuobičajen, visoko informativan način želi da ubedi slušaoca u ono što on do tada nije znao, dok, sa druge strane, on taj rezultat postiže polazeći od nečega što slušalac već zna i želi, pokušavajući da mu pokaže da iz toga sasvim prirodno proizilazi određeni zaključak. 

O magijskom kod Šekspira

Hermetički spisi koji se pripisuju Hermesu Trismegistu izvršili su, verovatno, najznačajniji uticaj na mislioce i stvaraoce epohe humanizma i renesanse. U poglavlju spisa pod nazivom "Pimander" sažeta je i eksplicirana suština hermetičkog učenja, koje je za naše razumevanje stvari - magijsko.

Ali šta je magijsko značilo, mi ne možemo biti sigurni budući da je značenje magijskog u modernom konceptu sveta ili banalizovano ili romantizovano. 

Teror pseudointelektualnosti

koja nije dovoljno odvažna da nazove stvari pravim imenom, nije dovoljno neiskompleksirana da pojednostavi kako bi ispunila svoju društvenu ulogu i nije dovoljno moralno nadahnuta da bi postavila standarde. Ona je žrtva svoje ambicije i izopačenih motiva za statusom i slavom i kao takva lako se aktivira i angažuje od strane bilo koje vlasti i njena jedina funkcija danas jeste doprinos imploziji smisla i relativizovanju vrednosti. Cilj toga je otupljivanje kritičkog mišljenja i sprečavanje organizovanja dovoljno velike i jake kritičke mase koja će činiti jedinu pravu opoziciju režimu.

"I kada im se osvetim, znaće da sam ja Jahve" Jezekilj (25,17)

Amos Oz, kosmopolita, duboko uronjen u istoriju i kulturu jevrejskog naroda, o kojoj je najviše i pisao, čovek najviših intelektualnih i duhovnih kvaliteta, dugo je upozoravao na trend u modernoj izraelskoj svesti - duboko militantnoj i neprijateljski raspoloženoj prema ostatku sveta. 

Kojner i Dodo

Moje priče o gospodinu Kojneru, odnosno Dodou inspirisane su Brehtovom zbrikom pod istim nazivom, kratkim filozofskim pričama nastalim kao Brehtova replika prvenstveno na pojavu fašizma, masovnu ekploataciju i dehumanizaciju, dezintegraciju smisla i banalnost savremenog življenja. Ovaj, moj Kojner, zove se Dodo i priča iza tog imena je priča za sebe. 

Za sada je bitno da Kojner ili Dodo putuju sa mnom, posmatraju svet oko sebe, postavljaju pitanja i da su u tome bar donekle slični liku i autoru koji ih je inspirisao. Trudim se da zadržim duh i manir Brehtove priče, što je u isto vreme i za pohvalu i za osudu. Koliko je korisno, ne znam. Niti me zanima. 

GOSPODIN DODO PRED NEPOZNATIM

Videvši prvi put internet gospodin Dodo se zapitao o njegovoj prirodi i svrsi.

Postmodernistička umetnost

- nameće se kao retorička dok, u isto vreme, razbija konotacije ikonografskih znakova i simbola kao osnovnih komunikativnih jedinica umetnosti. Za postmodernu umetnost, u celini, karakteristično je da minimalno poštuje očekivanja recipijenta, što često postaje i njeno glavno idejno određenje.

U skretanju pažnje i inisistiranju na onom što stoji van ili iznad sistema, ona se često doživljava kao angažovana, u smislu kritička, pa čak i alternativna, što ona nikako nije.

Makondo kao pozornica duha

Jednim jedinim potezom Markes je osigurao sebi idealnu poziciju za naratora, a to je pozicija posmatrača. Projektujući realnost u imaginarni prostor čije odrednice oponašaju postojeći svet, a opet nisu kao takve nigde konkretno prisutne, Markes je zauvek izbegao lokalni karakter svoje književnosti ostajući pritom od početka do kraja uronjen u to lokalno. Magično zaista. 

Parmenid

Ne mogu da se pomirim s tim što Parmenidova filozofska poema nije sačuvana u celini. Umišljam da ga niko nije shvatio kako treba jer to o čemu govori je van toka glavnih struja pitagorejske misli i učenja Milećana, a nepravda se Parmenidu i istini čini pokušajima da se po svaku cenu načini analogija sa prethodnicima i savremenicima. 

Zašto je - lepo?

Čini se da najveći broj ljudi nije sposoban da percipira lepotu forme po sebi. Ljudima je lepo ono što mogu da dovedu u relaciju sa nečim, u šta mogu da se učitaju, što znači da se za najveći broj ljudi lepota tiče motiva, sadržaja, ali ne i forme. Možda je, čak, postmoderna najbolji dokaz za to jer su u njoj i sami umetnici prevideli lepo poistovetivši ga sa efektnim, ponekad kontrastrirajući ga prema`nelepom`, pretpostavljajući da će tako predočiti i lepo. Međutim, i dalje, još više zapravo, pitanje ostaje - šta je lepo?

Vilijam Blejk

Često sam se pitala zašto sam ravnodušna prema poeziji Vilijama Blejka. Da li samo zato što nije nimalo mistična, što ničeg gotskog nema u njoj, ni od Svedenborga, ni od Šekspira, čak ni Miltona, ni od jednog uzora Blejka mislioca. Da, ona se čini autentičnom. Ali to je samo zato što je na početku. Ona je u najvećoj meri predromantična. Gotovo pamfletna i prigodna, rusoovski naivna.
I zaista je pitanje kakvu je refleksivnost mogao postići pristalica katoličanstva koji je u isto vreme bio i revolucionar. Jedini motiv koji je mogao da objedini Blejkove poglede na život i čoveka, i da bude kakav-takav okvir kombinaciji rajskog čoveka, misticizma, prosvetiteljstva i mitologije, jeste Rusoov koncept prirodnog čoveka i Blejk ga je svesrdno obrađivao. Dok su njegove iluminacije, slike i gravure u kojima uživam izrazito hetredoksne, bogate u elementima i motivima, začuđujuće mi je da njegovu poeziju, koja je po mnogima izuzetna, držim za dečije raspevanu, ponegde klasicistički usiljenu, ali najčešće romantičarski lepršavu i banalnu.