Postmoderna u ogledalu koje Plavuša vešto krije od Elijara

ŠETNJA

U parku jedna doga šetala je svoju vlasnicu
skinuo je šešir i klimnuo glavom
neko je zarežao u znak pozdrava
zdrava, prava, ava, va, a
Nije se okrenuo.
Park je svakako banalno mesto (ne ovo nije roman)
za bitna pitanja.
Presvukao je misli na prvoj klupi,
spakovao zainteresovanost
krajnje zadovoljan metaforičnošću svega,
nedostajala je samo klepsidra ili tako nešto -
prazna klepsidra! u ovom parku,
u ovo vreme oblaka bez horizonta koji nemaju gde da se izliju!
i zaista - šta je isteklo u šta?!
osmehnuo se zadovoljno
ovoga puta vlasnici.


DVOJNIK

Uvo razdraženo tišinom
lenjog popodneva
u vrelom predgrađu Agadira,
gde njegov dvojnik
pogledom prati muvu na stolu
(i on iznerviran mirisom celera, možda origana).
Cika dece u prašini kvari sliku
o lenjom popodnevu Agadira
(ili ne kvari, zapravo ne zna);
Opori miris začinske biljke
odnosi dečije glasove sa ulice,
sve dalje muva mili...u san.
Budi se na vreme
za ručak u Vojvodini.



NAPIŠI BOG TREBA NAM ZA PESMU

Napiši bog treba nam za pesmu
B O G 

Divno rodila se zahvalnost 

Hvala
Sad se pomoli da stvori svet 

Unapred hvala
On hoće neće hoće ipak a ali jer
Ne brini za svest svet sve samo stavi zarez!

Stvaranje zarez, rodio se svet, i mit
Nadahni se mitom
Ali ne neka se mit nadahne Ja
Ovde nešto nije u redu
u pravu si, nebeska deklinacija
To je podla izmišljotina, zmišljotčina ili izmišljončina
Lepa reč za pesmu ne-pesmu
Hvala
Dobro, pusti, pogledaj horizont je slep
Lep?
Slep! Slep je!
To je simbol prazan, odlično 

Stvaranje u tišini
Horizont buć fljas crven bravo!

Kvariš! Dalje?
Nema, gore kao dole
Užas 

Da li je stvorena tačka??

Ovi odrazi u ogledalu uvek radoznale Plavuše, nisu parodije, iako sam se dugo nosila mišlju da ih treba pisati. Oni su pokušaj dočaravanja onoga što je u savremenoj poeziji znak da ona često nije svesna sebe, da ne zna čemu pripada niti šta hoće da postigne. Karikirani su poneki detalji, koji su, krajnje neočekivano za ideju postmoderne, poprimili oblik manira, prepoznatljivog postupka i pristupa. To se nameće kao slabost, možda i poraz ideje, ali i tačka u kojoj je moguće nazreti pravac razvoja, pod uslovom da pesnici uoče da se njihovom pokušaju dosezanja ničim omeđene kreativnosti i ličnog doživljaj nametnulo nešto što, ipak, može da se definiše kao manir i specifičan stilski postupak. On kod loših pesnika ostaje uvek trend, a kod dobrih on može da postane korisni okvir i razvojni pravac.
Izraz radi izraza, u koji se savremena poezija često pretvara, je potpuno degradiranje čak i pukog artizma. Poezija mora početi ponovo da promišlja svoju poetiku.