UNA VITA SCRIVE

Mimikrijine mimikrije mimikrija Aleksandra Gatalice

 

Alfred Berger ukrcao se na prvi jutarnji voz iz Pešte ka Beču bez velike nade. Viševekovno potucanje, kao žig koji su mu utisnule generacije ahasvera, njegovih predaka, naučilo ga je da su svi putevi samo kratka iluzija slobode i nade koja je uvek vrebala da čoveka baci u blato zemnih očekivanja.

Kako literatura, srećom, nije istorija, preskočićemo detalje iz života našeg junaka koji nam je zaokupio pažnju, i pustićemo ga da govori za sebe dok ga posmatramo u kupeu voza, koji je tog tmurnog, novembraskog jutra proste 1921. godine kretao na put kroz opustela polja mađarske ravnice, tj. kroz Karpatski basen, u kojem nekada, Alfred nije sumnjao u to, počivaše more, i to mnogo pre no što su se ga preplavile horde surovih konjanika sa Urala a mnogo kasnije I duše tragalaca za večnom istinom.  

U kupeu voza nije bila gužve. Jedna sredovečna gospođa, praznog pogleda kojim ga je odmerila na vratima kupea da bi ih zatim spustila ponovo na neki jeftini, ženski žurnal i gospodin u poznim godinama života. On je već bio zadremao te Alfred pomisli kako će ga hrkanje starog gospodina ometati u mislima koje su uvek bile njegove najprijatnije i najšarmantnije saputnice. Ali šta je mogao naš Alfred. Još ga je veliki profesor Nojbauer na časovima poduke Tore kao dete naučio da je na ovom svetu društvo plemenitih umova najteže naći.

-         Jó napot – pozdravi saputnike kada je stupio u kupe i krenuo da smesti svoj prtljag iznad mesta do prozora. Onaj drugi, teži prtljag, misli i dilema koje su mučile njegovu dušu, nije mogao da odloži ovde. 

-        Jó napot – uzvratila je saputnica glasom napuklim kao stara vaza u kojoj je cveće odavno usahlo.

Iz susednog kupea čuo se glasan ženski smeh od kojeg se Alfred i ne znajući zašto namrštio.

Zauzeo je mesto do prozora taman kada se voz, kao čelična neman, protegao i ispustio zvuk koji je rasparao nevinu tišinu jutra.
- Zašto li je uopšte krenuo na ovaj put? – pitao se dok su pred njegovim očima promicali avetni obrisi peštanskog predgrađa naseljeni samo bedom, jadom i dušama onih koji su u večnoj potrazi za svetlom ostajali uvek nadomak njega, jer kao i milioni drugih na ovoj zemlji nisu imali svest o tome šta je jedini i pravi njegov izvor. Alfred je znao koliko je blagosloven bio. I kada bi ga život pritisnuo nedaćama, naročito onima koje su svojom banalnošću mučile njegov duh, on bi se utešio u činjenici da je, ako ništa, njemu data izvesnost, a ne samo nada kao drugima.

Ritam njegovih misli i jednolično kloparanje voza po šinama, umirivali su ga. Prisećao se pojedinosti susreta sa Krausom Hermanom, u restoranu hotela Gellért prošle sedmice. Pitao se nije li Kraus bio glasnik kojeg je već tako dugo čekao.

-        Mein lieber, vi ste osoba koju upravo tražim!

Iz susednog kupea zaorio se smeh koji je Alfredu prekinuo sećanje na taj moguće sudbonosni susret. Ovoga puta on je bio udružen sa smehom muškarca koji je očito bio u društvu ženske osobe. Alfred se namrštio od čega je njegovo lice dobilo naročito plemenit izraz. Ljutnja je pristajala tom visokom čelu jer je nagoveštavala silinu bure koja se u njegovim mislima filozofa krila.

-        U Beču živi i stvara jedan genijalni gospodin koji je ustalasao duhove cele Evrope svojim otkrićima o ljudskoj prirodi, I vi ga, natürlich, morate upoznati – rekao mu je Kraus tom prilikom uveravajući da će mu preko svoje široke mreže poznanika u Beču prirediti susret sa tim gospodinom.

-        Cele Evrope? – začudio se Alfred i zamišljeno dodao – Das ist sehr interessant.

Ponovo je bio osetio uzbuđenje onog trenutka koji je probudio neutaživu glad i vatrenu želju za saznanjem, ali ga je iz misli opet trgao ženski smeh. On je bio toliko drzak i zarazan da je krajičkom oka video suvu gospođu preko puta kao se takođe osmehuje, a gospodin koji do sad beše spavao, otvorio je oči začuđeno i zbunjeno gledao oko sebe, potvrđujući zapažanja o tome kako je duh staraca sličan detinjem.

Alfred se rezignirano okrenuo ka prozoru pokušavajući da se seti Krausovih reči o tom gospodinu Frojdu sa kojim je trebalo da se sretne u Beču i, navodno, dobije od njega odgovore na pitanja koja su dugo mučila njegov duh, na prvom mestu – vara li nas duša (jer ona je svakako bila predmet proučavanja gospodina Frojda) namerno tvoreći nam opsene iz kojih želi da shvatimo prirodu njene neograničene stvaralačke moći, koju nadahnuti pojedinci samo oponašaju, ili, pak, opsenu čine elementi koji su od duše otuđeni i prognani te prianjaju samo na naša čula kao oruđa kojim materija mori duh čovekov?

Smeh iz susednog kupea zaorio se ponovo i prekinuo ga u ovim bitnim pitanjima. Ovoga puta mu se učinilo da je čuo i delove razgovora:

-        Vladimir…ne ne ne…ali ovo…Biljana... Bile su to reči i, moguće, imena koji su mu zvučali previše strano.

-        Možda su Rusi. – pomislio je namrštivši se.

Primetio je da je gospođa preko puta spustila svoj žurnal i napregnuto slušala glasove iz susednog kupea, kao i tek probuđeni gospodin. Ponovo je potražio utočište u mislima:

-        Da li je za Frojda duša postulirana kao Ding an Sich, čemu se nadao, jer....

Misli mu je na njegov užas prekinuo glasan smeh neprijatne gospođe preko puta, koja se odjednom razuzdano i krajnje prostački smejala udružena sa nepodnošljivim osobama iz kupea pored. Za trenutak Alfred je pomislio da ustane i ode do njih te da odlučno protestuje, ali nije mogao da smisli zbog čega tačno. Na vratima se, srećom, pojavio kondukter. Smeh njegove saputnice je utihnuo, iako se iz susednog kupea još uvek čuo. Izvukao je kartu iz unutrašnjeg džepa sakoa i kada je pružao kondukteru, nije mogao da suzbije opravdani revolt i upita ga:

Entschuldigen, da li možda znate ko su ljudi u susednom kupeu i šta im, molim vas, daje za pravo da budu tako bučni?

Kondukter ga je ravnodušno odmerio i odgovorio:

-        To su vaši čitaoci.

-        Kakvi čitaoci? – iznervirano je upitao Alfred.

-        Sudeći po reakcijama, nečim vrlo zabavljeni. – odgovori kondukter.

-        Gde sam ovo ja? – gotovo povika Alfed.

-        U svojoj kompoziciji, naravno. – jedva dočeka jedino pravo pitanje kondukter.

-        Ništa ne razumem. – uznemireno i više za sebe reče Alfred.

-        Verujem, zamislite kako je tek nama. – reče kondukter.

-        Ali ko ste vi i zašto mi se obraćate tako drsko?!

-        Gospodine, pa ja sam motiv! – iznervirano odgovori sada kondukter. – Vaš motiv koji se smrtno dosađuje pa je odlučio da preuzme ulogu sveznajućeg pripovedača. – reče kondukter, nasmeši se gospođi i starom gospodinu ostavivši Alfreda da i dalje zuri u prazno.