Prvi put mi pada na pamet da bi ovo delo trebalo čitati kao lirsko. Pritom ne mislim na metaforičnost ili melodičnost reči ili i celih rečenica već na krajnji produkt istinske poezije, a to je duboka refleksivnost. Ona nastaje iz procesa koji bih do nedavno nazvala dijalektičkim, a sada ga vidim kao subjektivan u klasičnom, idealističkom smislu, kao kontrakciju subjekta u sopstvenu emotivnost iz koje se zatim dešava njegova ekspanzija u drugost kroz koju se reflektuje. Ta prividna napetost između subjektove potencije za manifestovanje kroz drugo razrešava se u jeziku koji dokazuje da je sloboda (svesti) moguća samo kroz naviku, dakle, opet ekspanzija kroz kontrakciju. Virdžinija Vulf je svojim opsesivnim pristupom jeziku, njegovim neprestanim usavršavanjem, osluškivanjem na način pesnika, neprestanim literarnim ogledima i posvećenošću pokazala da je (sobodan) tok svesti moguć samo tamo gde da ta svest nije prinuđena da se prekida jer mora da misli o izrazu. Jezik mora biti toliko bogat i fleksibilan da ne ometa kretanje svesti. Ona piše i misli besprekorno. Njena najbolja dela su toliko samosvesna da to može samo da provocira sve nas koji nismo sigurni uvek šta tačno želimo da kažemo niti na koji način treba da govorimo. Kod nje ne postoji dilema i ona se ne pita o značaju teme jer tema je sakrivena u nekom primarnom impulsu svesti da ona, a ne neko drugi za nju, odredi sebi početak i tok trajanja. Pitati zašto ili čemu to, bilo bi isto kao pitati - a zašto uopšte živimo i postojimo. Virdžinijino delo je zapravo filozofski eksperiment o bitku i postojanju. Ne postoji bitnija tema od te, ili ako i postoji, nije primarnija.
Нема коментара:
Постави коментар