(teze)
Pekića poštujem prvenstveno kao borca protiv totalitarnog poretka, onda kao književnika. U mnogim stvarima ne samo da ne mislim kao on, nego se prilično žestoko opirem njegovom načinu mišljenja. Ali neko ko provocira mišljenje i mišljenjem se koristi, ne očekuje nužno slaganje, očekuje razumevanje nečije pozicije, očekuje poštovanje intelektualnog truda da se do istine dođe kao i razumevanje da je pozicija nekada pod uticajem faktora koji nisu uvek u domenu slobodne volje pojedinca.
Za moj ukus Pekić nije dovoljno filozof, iako je mislilac. Ali njegovo mišljenje je, pre svega, političko i istorijsko. Pekić je genijalan istoričar. Potpuno genijalan. I nenadmašan poznavalac jezika. Erudita, ali ne renesansnog već baroknog tipa.
Ciničan je (ko ne bi bio na njegovom mestu), mazohistički posvećen istini (opet, istorijskoj i ličnoj u istorijskom), duhovit je i beskompromisan.
Za Pekića mislim da je više želeo da bude demokrata nego je stvarno bio. Bio je u smislu u kojem pošten intelekutalac demokrata mora biti, u smislu koji proističe iz same prirode mislećeg čoveka iskreno zainteresovanog za (neku) istinu.
Možda je robija ostavila predubok ožiljak i moguće da sumanuti komunistički režim nije ni mogao biti klima u kojoj bi iko mogao izbeći zastranjivanje, kao što mislim da ga i dan-danas u Srbiji ne može izbeći. Zastraniti (pod zastranjivanjem podrazumevam i pasivnost) u intelektualnom smislu je ostalo najveće iskušenje inteligentnih ljudi ovde. Budale su zastranile odavno.
Pekić je i sam primetio, upravo zahvaljujući tom nemilosrdnom preispitivanju sosptvenih načela i sopstvene pozicije, da je u jednom momentu pomislio da će završiti kao ultradesničar. Ko ne bi, pod takvim pritiskom kojem je bio izložen. Krajnosti prozivaju jedna drugu.
Onda se, srećom, odselio. Ali desničar je ostao. I ne toliko umeren kako se prikazuje (kao da je nužno Pekića demokratu prikazivati u svetlu neke stidljive ili umerene, nekakve "tek-tek" desnice). Čak ni kao levičar, ne mislim da svaka desnica iziskuje opravdanje. To je nezrelo razmišljanje, ali, opet, ne tako retko kod nas kada se političke pozicije, onih koji su ih uopšte svesni, razmatraju.
U našim uslovima desnica se prosto nikada nije dovoljno inetelektualno razvila, ili intelektualno "omasovila", stekla dovoljno samosvesnih, demokratski usmerenih ideologa i vođa da bi imala snage da sama odstrani svoje destruktivne faktore. Nije ni levica to uradila, ako ćemo pravo, te je moguće da ću i ja učiniti svesni napor prevazilaženja bilo kakve političke pozicije u uslovima u kojima nijedna ni druga ne pokazuju rezultate zato što preduslovi društvenosti i političke samosvesti nisu ostvareni.
Može li se i sme li se biti apolitičan? Postoji li autonomnost humaniteta ovde? Da li je moguće izbeći političko terorizovanje svesti? ...
Izvesno je da je nekakva duhovna robija još uvek na snazi. Svesni ljudi će primetiti niz simptoma svojstvenih onima koji su pravu robiju zaista i preživeli - iscrpljenost, nemir, disforičnost, nepoverenje, otuđivanje, izolovanje od zajednice, paranoične obrasce u mišljenju, svadljivost, nizak prag tolerancije i sl. (gotovo svi koje i Pekić spominje u Skakavcima nakon oslobađanja sa robije) što potvrđuje tezu da se u sužanjstvo baca duh. On je taj koji se lomi, terorizuje, koji se nasilno "koriguje" pod pritiskom diktatorski nastrojene vlasti koja kao svog izvršioca uvek angažuje glupost. Glupost koja vređa, besramno vređa svaki trud, svaki dar, svaku dobru volju. Glupost je oružje destrukcije u rukama diktatora. Vlada se i upravlja ili glupošću ili pameću. Trajnost vladavine garantuju samo pamet ili glupost. U prvom slučaju imamo prosperitet i širenje, nacija, država, civilizacija; u drugom opadanje, izolovanje, srozavanje, destrukciju.
Čak je moguće da robija kojoj smo u Srbiji podvrgnuti, robija pod terorom decenijskih ideoloških zastranjivanja, pod pritiskom primitivnosti, neobrazovanosti i gluposti, koja na pojedinca itekako deluje ma koliko se on protiv njih borio, ostavlja razornije posledice na psihu nego robija koja je "zaslužena", za koju se krivica zna i koje smo, na kraju krajeva, svesni kao krivice, priznavali je ili ne.
Нема коментара:
Постави коментар