Diplomatija kukavičluka

"Godine 1943, iz štaba nemačke okupacione komande u Kopenhagenu obnarodovana je zapovest da svi danski Jevreji moraju nositi žutu traku sa Davidovom zvezdom. Iz Amalienborga, rezidencije kralja Kristiana, stigao je odgovor da su svi Danci jednaki. Njegovo veličanstvo će od sutra i samo nositi žutu traku oko ruke. Njegovo veličanstvo očekuje od svih lojalnih Danaca da ga u tome slede. Sutradan je ceo Kopenhagen izašao na ulice obeležen žutim trakama. Idućeg dana Nemci su povukli naredbu."
Borislav Pekić,Godine koje su pojeli skakavci, II

Teško je zaista ponekad odrediti u kojoj meri je Pekić dosledan. Zapisi o robiji, na koju je kao nepokolebljivi protivnik komunizma dospeo, su za srpsku svest nepojmljivo hrabar poduhvat objektivnog sagledavanja istorije.

Pekićevi motivi su jasni. Komunistička diktatura je u Skakavcima razobličena, ali i predratni i ratni režim kvislinške vlade, kao i nesnađenost i kolebljivost građanske klase koja je jedina mogla definitivno presuditi na koju će se stranu Srbija u vihoru rata poviti. Svakako bi obim i posledice građanskog rata bili manji da je građanski sloj umeo i smeo da se definiše i da istupi. On je umesto toga tavorio, prepuštajući istorijske i sudbonosne odluke srpskim generalima koji su, moguće iz sopstvene loše procene bitnosti, poveli svoju klasu u sunovrat. Pokazalo se da je srpska elita mnogo manje u dosluhu sa evropskom nego što je to za sebe mislila. Ona je sebe u potpunosti lišila argumenata nakon rata jer je dozvolila da bude predstavljena onim svojim delom koji jeste bio čvrsta podrška fašistima, ali koji nikako nije predstavljao većinu građanske Srbije.

U jednoj stvari je samo Pekić otišao predaleko - kada je pokušao da opravda izostanak otpora progonu Jevreja. Čini se da je poželeo da moguću odgovornost ukloni u potpunosti sa klase kojoj je sam pripadao. Navedeni odlomak je iz dnevnika Pekićevog brata, koji je Pekić uvrstio među svoje beleške, jer su stranice dnevnika pronicljiva zapažanja stanja društvene svesti građanskog, ratnog Beograda. Ta slika je jasna - građanstvo se gnuša komunizma i živi u strahu od invazije Rusa, odnosno boljševika. Dalje od toga njihova ideologija ne ide. Ali kada politika Velike Britanije i stav prema srpskoj kruni postaju indiferentni, da bi se zatim pretvorili u vrlo kritičke, srpsko građanstvo upada u stanje potpune rezignacije.

Odgovornost srpske građanske elite za stradanja u II svetskom ratu je ogromna. Mnogo veća nego što to Pekić prikazuje, iako nema milosti za nju kao ni za sebe niti za komuniste.

Na istu uredbu o Jevrejima donesenu u Nedićevom Beogradu 1941. po kojoj se Jevrejima oduzima svako građansko pravo i po kojoj se oni zvanično proglašavaju nižom i nepoželjnm rasom, niko u Beogradu niti u Srbiji ne izlazi kao u Danskoj sa žutom trakom oko ruke u znak protesta i neslaganja.

Pekić polemiše kako je nerealno očekivati da bi reakcija Nemaca bila ista u slučaju Srba, kao u slučaju Danaca. Mi, međutim, nećemo nikada saznati kakva bi bila. Pravdati kukavičluk, i vrlo moguće antisemitizam, hipotezom o mudroj diplomatiji, osim što iziskuje popriličnu dozu cinizma i čini naš humanizam suspektnim, ostavlja nas i u polemičkom ćorsokaku. Mi znamo da je broj ubijenih Srba u II svetskom ratu bio ogroman i da zato ostaje nejasno šta je ta diplomatija, koja se rukovodila navodno nacionalnim interesom, donela i kome.

Pokret otpora je postojao i u Francuskoj, kao uostalom i širom Evrope, i bio je vrlo živ, ali se broj odmazdi i ubijenih komunista ne može meriti sa onim u Srbiji. To nas navodi na zaključak da su osim naročite nacističke netrpeljivosti prema Slovenima po sredi bili i drugi faktori. Biće da je Nedić u iskazivanju svoje podaničke podobnosti išao mnogo dalje nego Peten i bio mnogo marljiviji u dokazivanju iste.

Petenu je nakon rata suđeno, streljan je i u francuskoj nacionalnoj svesti živi i živeće kao izdajnik. Za Nedića se, međutim, vodi proces za njegovu rehabilitaciju.

Nije potrebno posebno naglašavati da bi gest otpora antisemitizmu svakako bio shvaćen mnogo ozbiljnije da ga je kao u Danskoj načinio kralj. Danska kruna zato blista nepomućenim sjajem i danas. Naša, očekivano, ne ume pravilno ni da izgovori svoje ime.

Dinastije su propadale u mnogim zemljama i to tako da se više nikada ne podignu. Naš je problem što imamo samo jednu, kojoj se pokušava povratiti dostojanstvo što ga je ona sama tako sramno izgubila.