Završetak emisije “U središtu pažnje” emitovane 28. 04. 2020. na Radio Beogradu 1 u kojoj govori episkop pakračko-slavonski, predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i autor knjige "Holokaust u Jugoslaviji" Jovan Ćulibrk.
Sa njim je u Jasenovcu prošle godine razgovarala Ana Tomašević.
Ceo intervju ovde
Voditeljka: [49:28] Poslednjih decenija svedoci smo oživljavanja retrogradnih šovinističkih pa i nacističkih ideja u celoj Evropi. Čega je to posledica?
Episkop: [49:39] Mislim da ne treba tek tako u Evropi doživljavati svako obnavljanje evropske konzervativne ili tradicionalne struje ili desnice, ako tako hoćemo, sa oživljavanjem šovinističkih ideja. Evropa ima razloga za jednu konzervativnu i tradicionalističku obnovu, to je apsolutno. S jedne strane, evropsko društvo je ugroženo ultraliberalizmom koji smo naročito od pada Berlinskog zida doživjeli i koje prosječan, standardni Evropljanin doživljava kao ugrožavanje njegovog identiteta. S druge strane, doživeli smo nagli rast ekspanzivnog islama, jednog novog islama, radikalizovanog, izmjenjenog, što je neko jako lepo rekao, kao da je to islam napravljen po meri komunizma. Znači, islama koji je kao takav isto globalni fenomen, a koji isto tako ugrožava ono što je biće Evrope, kako to prosečan Evropljanin doživljava. To je jedna strana. S druge strane, mi imamo pojavu koja je očigledna, a to je da se radi svojih geopolitičkih potreba zapadni svjet još od početka 90-ih, iako s jedne strane promoviše ultraliberalizam i propagira ga, s druge strane, podstiče ekstremni šovinizam u slučajevima gdje je to njemu trebalo. To je 90-ih bilo na Balkanu gdje se za potrebe stvaranja novih državica nadovezivalo na komunističko stvaranje nacija i od tih nacija su pravljene ekstremne šovinističke nacije koje su, naravno, bile potrebne radi svojih geopolitičkih potreba, a danas to vidimo savršeno na primeru Ukrajine, gdje se upravo podstiču najradikalnije, pronacističke grupe iz II svetskog rata kao nosioci nove svjesti Ukrajine, koje u stvari samo treba da posluže onome što je nečiji geopolitički cilj.
Voditeljka: [51:53] To sam vam pitanje postavila samo zbog toga što celu emisiju razgovaramo o kulturi sećanja i o velikim zločinima koji su se desili u XX veku, pa je na kraju pitanje da li je jedan dan sećanja dovoljan odgovor na to?
Episkop: [52:09] Mi smo kao narod obilježeni II svetskim ratom, kao što smo obilježeni Kosovskom bitkom, Kosovom i Metohijom. Mi ne živimo s tim jedan dan.
Kraj intervjua.
U završnom delu intervjua episkop Ćulibrk izneo je niz problematičnih izjava na čiji smisao ću se ovde osvrnuti.
Pre analize značenja, zanimljivo je napomenuti da je ovaj iskaz vrlo jasno formalno markiran predloško-padežnom konstrukcijom koja govori o episkopovoj poziciji govornika i na ono što nije u redu sa njom.
U njegovom odgovoru na prvo pitanje konstrukcija - sa jedne i sa druge strane - javlja se pet puta u svega nekoliko rečenica i to ovim redosledom: s jedne strane, s druge strane, to je jedna strana, s druge strane, s druge strane.
U ovih nekoliko rečenica episkop pravi pregled čitavog niza izrazito kompleksnih socijalnih, istorijskih i političkih fenomena koje prema njemu predstavljaju - dve strane.
Obrazovanom slušaocu, odnosno čitaocu nije potrebno objašnjavati da za objektivno sagledavanje spomenutih fenomena strane ne dolaze u obzir, da se fenomeni odlikuju varijacijama, stepenom, oblicima, modusima, okolnostima, intenzitetom, preklapanjima, itd.
Šta je cilj ovakvog simplifikovanog predstavljanja stvari kada ne dolazi iz pozicije ignoranta, već iz pozicije autoriteta (duhovnog vođe i intelektualca)? Potrebno je videti šta zapravo znače ove tako naglašene strane u episkopovoj izjavi.
Ovo su ideje i pojave koje je episkop navodno objasnio:
- istorijska desnica i aktuelni desni pokreti
- tradicionalizam i konzervatizam
- šovinizam
- ultraliberalizam
- pad Berlinskog zida
- evropski identitet
- radikalni islam
- komunizam
- geopolitički interesi
- ratovi 90-ih na Balkanu
- nacija
- Ukrajina
Jasno da u osam rečenica episkop ne objašnjava značenje pojmova, i to iz dva razloga. Prvo, to je nemoguće učiniti u osam rečenica, i drugo, to niko od njega ni ne traži, odnosno voditeljka ne oseća potrebu da to učini. On se, dakle, oslanja na znanje slušalaca kojima nekritički prenosi svoje zaključke. Ili se, možda, oslanja upravo na neznanje i na prećutno ideološko slaganje koje ne postavlja nikakva pitanja.
Međutim, ovde se ne radi samo o pojednostavljivanju već i o fundamentalnom nerazumevanju i/ili pogrešnom interpretiranju pojmova.
Episkopovi zaključci su sledeći:
- Evropa apsolunto ima razloga za konzervativnu i tradicionalističku obnovu. (U realnosti, Evropa ima 12 monarhija, a države se međusobno razlikuju po stepenu tradicionalizma i konzervatizma. Dovoljno je uporediti Mađarsku i Norvešku, Poljsku i Švedsku, Veliku Britaniju i Francusku ili Dansku i Island da bi se uočile razlike, a spektar je svakako mnogo širi.)
- Nije svaka desnica i šovinistička. (Tačno. Najčešće se prihvata klasifikacija na pet tipova desnih pokreta - reakcionarne, umerene, radikalne, ekstremne i nove. I dok desnica može da postoji bez šovinizma, šovinizam mimo desnice ne postoji.)
- Evropa je ugrožena ultraliberalizmom od pada Berlinskog zida. (Šta bi bio ultraliberalizam? On je prema episkopu nešto što ugrožava, dakle, negativna je pojava. U politici, liberalizam može da bude i konzervativni kao i ekonomski. Episkop, koji nekako zna šta misli i oseća “prosečni” Evropljaninin (?) ne kaže – liberalni, neoliberalni ili ultraliberalni kapitalizam koji jeste uzrok izrazitog nezadovoljstva nekih članica Evropske unije. A ne kaže, verovatno zato što je kapitalizam bazična vrednost upravo konzervativnih pokreta čiju još jaču restauraciju on želi. Umesto toga kaže - ultraliberalizam koji se u evropskoj politici danas čuje isključivo u kontekstu migrantske politike.
- Pad Berlinskog zida je bio početak rušenja evropskog identiteta. (Ovo je potpuno bizaran zaključak, ali zanimljiv jer episkop bira da ostane slep za činjenicu da je jačanje liberalne demokratije dovelo do pada komunizma koji je za njega takođe neprijatelj evropskog identiteta. Generalno, episkopova briga za evropski identitet je veoma velika i broj neprijatelja je velik.)
- Novi, izmenjeni islam je napravljen po meri komunizma. (Duhovno-religijski pokret nije nikako mogao biti napravljen po meri dijalektičkog materijalizam jer ovaj takve ideje negira. Prema episkopu, islam kao i komunizam su globalni fenomeni koji takođe urušavaju evropski identitet. Međutim, istina jeste da ne postoji religija ili ideologija koji danas nisu globalni fenomeni. Islam je pritom deo evropskog kulturnog nasleđa od 8. veka, kao što je komunizam kao ideja egalitarnog društva deo evropske istorije od antičke Grčke, a od 19. veka i deo političke istorije moderne Evrope. Komunizam i levi pokreti na zapadu su sasvim regularni politički pokreti, pa tako i vlade nekih kapitalističkih zemalja danas formiraju i komunističke partije u kolaciji sa drugim strankama. Komunizam, dakle, nije monolitna formacija, razlike između npr. Italijanskog komunističkog pokreta i staljinizma su velike kao razlike između Demokratsko-hrišćanske unije i nacista, obe desne.)
- Zapadni svet propagira ultraliberalizam, ali u isto vreme podstiče šovinizam zbog geopolitičkih potreba. (Zapadni svet je očito potrebno spasavati od njega samog. On ugrožava sam sebe tim ultraliberalizmom, ali zadržava moć da nekog drugog ugrožava svojstvom za koje nije jasno odakle potiče - da li šovinizam postoji u tom istom zapadnom svetu koji on onda delegira na druge ili su ti drugi latentni nosioci koji se onda podstiču jer nemaju sopstvenu volju.)
- Ultraliberalizam se na Balkanu nadovezao na komunizam koji je stvarao nacije i gurao ih u šovinizam. (Zapanjujuće je kako episkop u svojim vratolomnim dedukcijama uporno povezuje pojmove koji isključuju jedan drugog. Liberalni, kapitalistički zapad je bio u hladnom ratu sa komunističkim zemljama i radio na njihovom rušenju. Ali onda se, kaže episkop, ipak na njega nadovezao. Saznajemo da nacije po sebi definitivno nisu sposobne za šovinizam, njega njima neko probudi, mimo njihove volje.)
- Stvaranje nacija vidimo savršeno na primeru Ukrajine. (Za episkopa ni Ukrajinci nisu istorijska realnost. U Ukrajini liberalizam podstiče i nacizam. Ovo traženje uzroka u nekom drugom je očigledno episkopov metod. Istorija nas, međutim, podseća da su svi narodi bili sposobni za fašizam. Ukrajincima nije bio potreban nikakav opskurni ultraliberalizam koji episkop koristi kao agens istorije, kao što ni Srbima nije bio potreban da se određenim delom svrstaju na stranu saradnika Nemačke, ili Hrvatima da osnuju ustaški pokret, kao uostalom ni bilo kojem drugom narodu. Istina je da svaki narod u sebi ima potencijal za fašizam i da krivca za to nije potrebno tražiti u drugima nego u njemu samom.)
Vidimo, dakle, da su na jednoj strani evropske, konzervativne vrednosti koje pravoslavni episkop zastupa, a na drugoj su svi drugi.
Poslednji njegov odgovor - da smo mi kao narod obeleženi Kosovskom bitkom i II svetskom ratom - takođe izaziva čuđenje. Zašto ne i Prvim svetskim ratom ili velikom seobom Srba ili ustancima ili ratovima devedesetih...?
Evo zašto.
U Predlogu Zakona Spomen žrtvama fašizma na Starom sajmištu, čiji je sastavljač episkop Jovan Ćulibrk stoji i sledeće: „genocid nad srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije“. (1)
Ovaj Predlog Zakona inače je u javnosti izazvao negodovanje jevrejske zajednice (koja nije učestvovala u njegovom sastavljanju), Helsinškog odbora za ljudska prava kao i reakcije istoričara, istraživača žrtava fašizma u II svetskom ratu poput Milana Koljanina koji je tom prilikom javnosti objasnio koliko je bitno da se shvati šta logor Staro sajmište predstavlja.
Sporno je između ostalog i to što bi se prema nacrtu, ustanova spomen-žrtvama bavila prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu, dok bi muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno i tematski izdvojeni.
Logor Staro sajmište teritorijalno jeste bio na teritoriji NDH, ali se u idejnom projektu memorijala izostavlja činjenica da je nadležnost i glavnu ulogu u ubijanju Jevreja, Roma i Srba antifašista u logoru imala srpska vlada Milana Nedića.
Kosovsko stradanje, inkorporirano u ideju svesrpskog stradanja (koje potpuno neverovatno ni ne spominje I svetski rat) je ideja koja zapravo reflektuje aktuelnu politiku, tačnije politiku nekadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
U emisiji "U središtu pažnje" episkop je izneo tvrdnju i da SFRJ nije činila ništa za spomen sećanja na žrtve Jasenovca, što je neistina (2). Prva inicijativa o dokumentovanju stradanja u Jasenovcu sprovedena je u Zagrebu (3), isto kao što je, na primer, hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić, kojeg su ubili četnici, prvi ovekovečio stradanje u Jasenovcu u svojoj besmrtnoj poemi "Jama", (4) a koja se decenijama nalazila u čitankama "od Vardara pa do Triglava". Nacionalistička ideologija, srpska i hrvatska, koja je vodila ratove devedesetih je ta koja ove i slične činjenice ne želi da čuje.
Buđenje nacionalizma i rušenje SFRJ je dovelo do toga da žrtve fašizma počnu da se dele na naše i njihove i da se argumenti i motivi za ratove i bezumne zločine na Balkanu tokom devedestih godina pronalaze i u takvoj podeli žrtava iz II svetskog rata pa je tako potisnut termin antifašizam koji je bio istinski zajednički imenitelj svih stradalih žrtava, kako u Jasenovcu, tako i na Starom sajmištu. Jer ako se već govori o stranama, u Drugom svetskom ratu zaista postoje samo dve - nacisti sa saveznicima i narodi i pojedinci koji su bili njihove žrtve.
(1) Uklanjanje Nedićevih tragova u zločinu Holokausta
(2) Istorija memorijalnog kompleksa Jasenovac u SFRJ
(3) Zločini u logoru Jasenovac
(4) Poema "Jama"
Нема коментара:
Постави коментар