Pisma i dnevnici

Virdžinija Vulf 

1919.

Četvrtak, 27. mart

…Dan i noć, L. je proveo prethodna dva prepodneva i dve večeri čitajući.

Priznajem da mi je njegova presuda, konačno izrečena jutros, pružila ogromno

zadovoljstvo: ne znam koliko to treba primiti sa rezervom. Po mom mišljenju Dan i

noć je mnogo zrelija, dovršenija i uverljivija knjiga od Izleta na pučinu i to s

razlogom. Verovatno sam se pripremila da ću biti optužena da cepidlačim oko

emocija koje zapravo nisu važne. Svakako, ne predviđam ni dva izdanja. A ipak ne

mogu a da ne mislim, pošto je engleski roman takav kakav jeste, ja mogu dosta

dobro da se nosim, po originalnosti i iskrenosti, sa najvećim brojem modernih

pisaca. L. misli da je moja filozofija vrlo melanholična. To je sasvim u skladu sa

onim što je juče govorio. Ipak, ako čovek treba da se bavi ljudima na širokoj osnovi

i da kaže šta misli, kako se može izbeći melanholija? Međutim, ne priznajem kod sebe beznađe: ali je taj prizor duboko čudan i zato tekući odgovori ne vrede, čovek

treba da traga za novim, a proces odbacivanja starog, kada nikako nisi siguran šta

da staviš na njegovo mesto, tužan je. Eto, ako o tome misliš, kakve odgovore, na

primer, sugerišu Arnold Benet ili Tekeri? Srećne odgovore, zadovoljavajuća

rešenja, a da li su prihvatljiva, ako imate i najmanje poštovanja prema svojoj duši?

Završila sam sad najomraženiji deo kucanja i kad nažvrljam ovu stranicu, napisaću

pismo i predložiću za ponedeljak ručak sa Džeraldom. Mislim da nikad nisam

toliko uživala u pisanju kao u drugoj polovini Dan i noć. Istina, nijedan njen deo nije me toliko pritisnuo kao Izlet na pučinu; i ako moja lakoća i zainteresovanost

obećavaju išta dobro, mogu da se nadam da će barem nekome pričiniti

zadovoljstvo. Pitam se da li ću ikada moći opet da čitam tu knjigu? Da li će doći

vreme kad ću moći da podnesem da čitam odštampano ono što sam pisala, a da ne

pocrvenim – ježeći se, sa željom da nekud pobegnem?

1920.

Sreda, 4. februar

Prepodneva od 12 do 1 provodim čitajući Izlet na pučinu. Nisam je čitala od jula

1913. I, ako me pitate šta mislim, moram da kažem da ne znam – takva

harlekinijada – takav asortiman krpica – malo jednostavan i strog – malo frivolan i

površan – čas kao božija istina – čas jak i pliva slobodno kuda poželim. Šta s tim da

se radi, sam bog zna. Neuspesi su tako strašni da mi od njih obrazi gore – a onda,

obrnem rečenicu, pogledam pravo ispred sebe – i obrazi počnu da mi gore

drugačije. U celini, duh te mlade žene mi se prilično dopada. Kako hrabro preskače

prepone – i na časnu reč, kakav dar za pero i mastilo! Ja malo šta mogu da učinim

na popravci, i potomstvu mora da ide autorka jeftine duhovitosti, oštre satire i,

vidim čak, vulgarnosti, štaviše neotesanosti – koja nikad neće prestati da grize u

grobu. Ipak vidim da tu knjigu više vole nego D. i n. Ne kažem poštuju je više, ali

nalaze da je hrabriji i inspirativniji prizor.

Utorak, 9. mart

Uprkos nekom podrhtavanju, nastaviću u ovom trenutku dnevnik. Ponekad mislim

da sam izradila onaj sloj stila koji mu odgovara – odgovara udobnom svetlom času

posle čaja, a do čega sam sad došla je manje popustljivo. Nema veze, zamišljam da

bi stara Virdžinija, koja je stavila naočare da čita o martu 1920. svakako želela da

nastavim. Čestitam! draga moja utvaro, i uzmi u obzir da ja ne mislim da su 50 neke velike godine. Još bi se moglo napisati nekoliko dobrih knjiga i evo cigle za

jednu lepu knjigu. 

Da se vratim ovoj koja sada nosi to ime, u nedelju sam išla čak u

Kamden Hil da čujem Šubertov kvintet – da vidim kuću Džordža Buta – da hvatam

beleške za moju priču – da se nađem u društvu otmenog sveta – sve to me je tamo

odvelo i jeftino sam nagrađena u 7/6. Da li ljudi vide sopstvene sobe sa razornom jasnoćom sa kojom ih ja vidim, čim me puste jedan sat, sumnjam. Hladna, površna dvoličnost, ali tanka kao martovska

korica leda preko ribnjaka. Neka vrsta trgovačkog zadovoljstva. Konjska dlaka i

mahagoni, i to je upavo to, i bele oplate, Vermerove reprodukcije, omega sto i

šarene zavese, jedno dosta snobovsko pretvaranje. Vrlo neinteresantna soba;

kompromis; iako je naravno i to zanimljivo. Ja sam napala porodični sistem. Stara

gospođa But, ustoličena na nekakvoj komodi, u udovičkoj haljini; uz bok su verne

kćerke, sa unucima koju su neki simbolični heruvimi. Tako uredni, dosadni mali

dečaci i devojčice. Svi smo sedeli u krznu i belim rukavicama.

Dnevnik „Kovača lažnog novca“ (1919-1925)

Andre Žid

Anesi, 8. marta 1923.

          Sanjao sam prošle noći:

          Jedan sluga u livreji došao je da pokupi na poslužavnik ostatke užine kojom smo bili posluženi. Ja sam sedeo na prostoj klupici kraj jednog niskog stičića, otprilike u sredini prostrane, slabo osvetljene prostorije. Osoba s kojom sam razgovarao, a čije lice je bilo upola sakriveno naslonom velike fotelje, bio je Marsel Prust. Pažnju koju sam obraćao na njega privukao mi je sluga koji je odlazio, i ja primetih da on vuče za sobom parče uzice čiji se jedan kraj našao u mojoj ruci, dok je drugi kraj bio pričvršćen između knjiga na jednoj polici biblioteke. Ta biblioteka je oblagala jedan od zidova prostorije. Prust joj je bio okrenut leđima, dok sam joj ja bio okrenut licem. Povukoh kanap i videh kako se dve raskošno povezane knjige lako pomeriše. Povukoh malo više, i knjige dopola iziđoše iz police, tek što nisu pale; povukoh još više, i one padoše. Od njihovog pada zaigra mi srce, a Prust prekide priču koju je pričao. Poleteh biblioteci, podigoh jednu knjigu i uverih se da uglovi poveza od marokena nisu zalomljeni. Htedoh to odmah pokazati svom prijatelju da bih ga umirio. Ali korice su bile upola odvojene od leđa, i povez, sve u svemu, u jadnom stanju. Intuitivno sam shvatio da je Prustu mnogo stalo do tih knjiga, a naročito do ove. Ali on reče tonom izvrsne ljubaznosti i veoma otmeno:

-Ne mari ništa. To je jedno izdanje Sen-Simona iz... – On reče godinu, i ja prepoznah odmah da je to jedno od najređih i najbrižljivije izrađenih izdanja. Htedoh promucati neko izvinjenje, ali me Prust prekide i stade mi pokazivati, uz mnogo primedaba, neke od mnogobrojnih ilustracija knjige koju je držao na krilu.

Trenutak kasnije, pošto se Prust povukao – ne znam kako – nađoh se sam u sobi. Jedan majordom, obučen u dugačak zeleno-crven redengot, dođe da spusti kapke na prozorima, kao što čine čuvari muzeja pre no što će izbiti pet sati. Ustao sam da izađem i morao sam proći s majordomom kroz niz raskošnih salona. Okliznuh se na sjajnom parketu, umalo ne padoh, i, najzad, ne mogući više izdržati, bacih se jecajući na pod pred noge majordoma. Zatim mu stadoh izjavljivati, s mnogo emfaze i lirizma, za koje sam smatrao da mogu da pokriju ono što je bilo smešno u mom priznanju:

          -Lagao sam maločas pretvarajući se da sam iz nepažnje oborio knjige; znao sam da ću ih oboriti, ako povučem kanap, a ipak sam ga povukao. To je bilo jače od mene.

          Bio sam se digao, i majordom me je, pridržavajući me u naručju, blago, po ruski, tapkao po ramenu.

U vozu za Anesi, jedan radnik, pošto je uzalud pokušavao da zapali lulu:
          - Koliko sad staju šibice, interesantno da neće da pale.

Toliko se plašim da dopustim da mi strasti utiču na misao, I toliko to ne bih voleo, da me često, u trenutku kad me to staje najviše muke, spopada želja da hvalim nekoga.

1925.

Pariz, 27. maj

...rđav romansijer konstruiše svoje ličnosti; on upravlja njima i govori kroz njih. Pravi romansijer ih sluša i posmatra kako delaju; on ih sluša kako govore pre no što ih je upoznao, I tek po onome što čuje da govore shvata malo po malo ko su one.

Dodao sam: posmatra ih kako delaju – jer, što se mene tiče, reč me više obaveštava o nekome nego delo, i verujem da bih manje izgubio kad bih izgubio vid, no kad bih izgubio sluh. Ja ipak v i d i m svoje ličnosti, ali ne toliko njihove pojedinosti koliko celinu, a još više njihove pokrete, držanje, ritam njihovih kretnji. Ne patim mnogo što mi ih stakla mojih naočari ne prikazuju sasvim oštro; dok i najmanje prelive njihovog glasa zapažam s najoštrijom jasnoćom.

Napisao sam prve dijaloge između Olivjea i Bernara i scene sa Pasavanom i Vensanom a da uopšte nisam znao šta ću učiniti s tim ličnostima ni ko su one. One su mi se nametnule, ma šta ja imao protiv. Nema u tome ničega čudesnog. Dosta dobro objašnjavam sebi obrazovanje jedne zamišljene lićnosti i od kolikog odbacivanja samog sebe je ona načinjena...

Koksid, 6. jun

Profitandjea valja potpuno iznova naslikati. Nisam ga dovoljno poznavao kada je uleteo u moju knjigu. Mnogo je zanimljiviji no što sam znao.