Fašizam i seksualnost

Od represije ka nasilju

Veza između fašizma i anomalija u seksualnom ponašanju i doživljaju seksualnosti uočena je još u vreme ekspanzije fašističke ideologije tridesetih godina XX veka. Prvu psihološku teoriju formulisao je psihoanalitičar Vilhelm Rajh u knjizi „Masovna psihologija fašizma“ 1933. Rajh redefiniše pojam porodice u patrijarhalnom društvu smatrajući je za nukleus autoritarnog društva.

Rajhovi zaključci su ukratko sledeći – potiskivanje seksualnosti i tabui u vezi sa njom su u patrijarhalnim porodicama, pogotovo u onima gde je uticaj crkve značajan, veoma snažni. Čovek se od prvih godina života uči da je seksualnost grešna, nečista, sramotna itd., i ona kod njega postaje izvor stida i anksioznosti. Udružena sa strahom od autoriteta i kazne koji su osnovni vaspitni model patrijarhalne porodice, ova anksioznost čini da osoba svoje nagone krije i potiskuje. Iz tog mazohističkog impulsa i iz kazne se rađaju bes, agresivnost i sadizam.

Osoba se boji ogrešenja o normu, ali je razapeta snagom sopstvenih nagona. Njoj je zato u životu neophodan autoritet koji otelotvoruje ideale usađene u psihu u ranim fazama razvoja, kojem će potčiniti svoju volju jer je potčinjavanje autoritetu oslobađa straha od krivice i od stida. Ovo stvara politički nemoćne subjekte koji nemaju izbora nego da se pokore. Na površini, pred očima zajednice, osoba deluje kao uzorni model vrednosti patrijarhalnog društva koji sledi autoritet, dok sve vreme traži ili stvara priliku i da negde oslobodi potisnutu agresiju i sado-mazohizam, naravno bez kazne.  

Rajhove postavke su našle odjeka i u teorijama Mišela Fukoa koji  govori o bio-politici, držvnom rasizmu i ekstremnom nasilju prema drugima i drugačijima, nasilju koje se izgovara zaštitom socijalnog tela (boje, rase, nacionalnosti i ponašanja u vezi sa njima koje je socijalno normirano). Žil Delez će u društvenu teoriju zatim uvesti želju kao sociološku i ekonomsku realnost i zaključiti da je fašizam moguće razumeti samo iz tzv. mikrofašizma, posmatranjem fašističkih poriva koji su i za Deleza i za Fukoa primetni kod svakog pojedinca. Delez će se zapitati zašto želja želi sopstveno potiskivanje nadovezujući se na nesvesne mehanizme o kojima je Rajh govorio.

Tokom decenija nakon rata, kada su prikupljene i obznanjene potvrde o drastično upadljivoj vezi nacizma i seksualne devijantnosti, teorije su se dalje razvijale. Jedna od poslednjih je knjiga Dagmara Hercoga „Seksualnost i nemački fašizam“ (2004) u kojoj ispituje aktivnosti u vezi sa seksualnom eksploatacijom, agresijom i represijom, zabeleženih tokom Trećeg Rajha, od homofobije, proganjanja homoseksualaca, preko prostitucije na frontu, pornografije u kinematografiji do seksualnog iživljavanja nad zarobljenicama. Hercog uspostavlja vezu između represije, seksualnosti i masovnih ubistava. 

Telo je u korpusu nacističke opsesije dominacijom, kažnjavanjem, uspostavljanjem čiste rase bilo polje borbe. Sve što je prema normi konzervativne, nacionalističke porodice bilo nečisto, nepoželjno, što je provociralo isti onaj strah od kazne koji je probuđen u najranijim fazama života, bilo je proglašeno ne samo za neprijateljsko, već je postalo mesto na kojem su potisnuti sadizam i mazohizam napokon mogli da se ispolje bez kazne. Potisnuta agresija je u fašizmu našla odušak i opravdanje.

U svojoj drami „Rehnic“, možda najpotresnijoj i najmučnijoj drami ikada napisanoj, Elfride Jelinek se fokusirala i na vezu perverzije, seksualne devijantnosti i masovnih ubistava. Knjiga se bavi istorijski potvrđenim događajem o kojem se u Austriji ćutalo decenijama, orgijastičkim, razuzdanim divljanjem grofice Margit fon Baćanji i njenih prijatelja nacista u zamku Rehnic koji su nakon noći pijanstva i razvrata izvršili masakr nad 180 Jevreja na prinudnom radu.

 

Lepa, dobra i poslušna

Kakav je osnovni model seksualnosti patrijarhalnog društva? Maskulin, pre svega. U njegovom centru je seksualnost muškarca, odnosno zadovoljenje njegove želje. Tipično za ovaj sociološki model je da od žena očekuje pasivnu ulogu, one koja zadovoljava, nad kojom se demonstrira dominacija. Ženi je zabranjeno da govori o svojim seksualnim potrebama jer ova norma takvo ponašanje karakteriše kao nemoralno i ugrožavajuće za vrednosti patrijarhalne porodice. Žena je objekat i jedini način da se ona afirmiše kao subjekat jeste majčinstvo.

 Žensko telo je instrumentalizovano, stavljeno u službu, često i u promet, pretvoreno je u objekat koji se procenjuje, nagrađuje, sankcioniše, kažnjava. Žena se pasivizuje do stepena u kojem telesne karakteristike dobijaju prednost u odnosu na njenu ličnost. Ako nije lepa i poželjna muškarcu, ona nema pravu svrhu u društvu jer je u njegovom centru zadovoljstvo i afirmacija muškarca. Patrijarhalna svest teško može uopšte da prepozna nasilje nad ženom, naročito seksualno nasilje nad njom jer joj ono kao osnovnu funkciju i dodeljuje seksualno zadovoljenje muškarca.

Iako se o ženinim specifičnim potrebama u maskulinoj kulturi ne govori, smatra se da je ona poznata. Naime, ženama se pripisuje nemoralnost, prejaka seksualna želja, one su te koje izazivaju, namerno zavode, sluđuju, seksualno manipulišu. Jasno da su u pitanju projekcije psihe muškarca koja pokušava da se oslobodi sopstvenih nagona nesvesnog uma. Žene tako postaju žrtve seksualne represije koja potiče iz patrijarhalnog vaspitanja i agresija će prvo biti usmerena prema njima. 

Silovanje će u ovoj matrici biti viđeno kao čin za koji je kriva žena. Evidentno je da su kazne za čin seksualnog nasilja zanemarljivo male, a da se u proces pokušaja dokazivanja krivice uključuje celo društvo, agresivno braneći vrednosti na kojima počiva, odnosno patrijarhalne vrednosti. U žrtvu se sumnja, silovatelju se veruje, njegova krivica se ne vidi kao strašan prekršaj i patrijarhalne zajednice imaju istinske i ozbiljne poteškoće da silovanje kao nasilje i prepoznaju.

Ima li žena onda načina da ispolji svoje seksualne fascinacije i prođe nekažnjeno u ovakvom društvu? Ima. Ukoliko su te fascinacije usmerene prema nosiocima vrednosti zajednice, u tom slučaju seksualna fascinacija postaje potvrda njene „ispravne“ ženstvenosti. Osećati fizičku privlačnost i seksualnu želju prema rasadniku čiste rase kao u nacizmu, prema vojniku, heroju nacije, prema čuvaru porodičnih i patrijarhalnih vrednosti nije ogrešenje o normu. Ono je jedini način da žena dobije pravo da svoju seksualnost nekažnjeno ispoljava. Takve fascinacije je će u isto vreme lišiti lične frustracije zbog potiskivanja seksualnih poriva i doneće joj odobravanje i potvrdu da je dovoljno (dobra) žena.

Vreli snovi srpskih fašista

U neofašističkoj ekspanziji širom sveta, Srbija nikako ne kasni, štaviše. Pred našim očima uveliko se već formiraju čisti fašistički pokreti kojima je svima zajedničko sledeće: nacionalizam, ksenofobija, homofobija, mizoginija, insistiranje na patrijarhalnim vrednostima, agresija i nasilničko ponašanje.

Pred nama defiluju nabildovana tela, koja demonstriraju princip nacističkog ideala dominacije, snage i sile. I dok prvih godina nismo bili načisto da li je u pitanju globalni trend narcističke kulture opsednute izgledom, sada nam je više nego jasno da ovaj i ovakav kult tela ima ideološku podlogu. To nije sportsko, atletsko telo, to je telo čija je primarna funkcija da dokaže moć i da tom moći uspostavi poredak.

Žene, sa druge strane, uveliko već masovno formiraju dve grupe. Prva od njih ističe naročito one atribute koji su u patrijarhalnoj matrici potvrda veće ili bolje ženstvenosti – grudi, zadnjica i usne. One same sebe seksualizuju, nadmećući se za potvrdu i odobravanje od strane onih koji uspostavlja rodne i polne vrednosti. Druga grupa žena počinje da se pasivizuje, zabrađuje, pokriva i skriva telo, demonstrirajući i pojavno osobine koje od nje očekuju crkva i patrijarhalno društvo. One su nosioci ženskih „vrlina“ - čednosti, stidljivosti, skromnosti, one pokazuju da su svesne svoje krivice koja je u vezi sa telom i seksualnošču. I jedne i druge, kako sve češće viđamo, staju na stranu nasilnika, odnosno tipičnih muškaraca patrijarhalnog društva.

U javnom govoru takođe dominira nasilje. Agresija koja se ispoljava svakodnevno je potvrda da je fašizam uzeo maha, da kreće da proganja i kažnjava svuda gde mu je moguće. Ne treba zaboraviti da je fašizam, kako je to Fuko objasnio, prisutan u svima nama, odnosno u svakom čuče mehanizmi koji bi u slučaju da osobi nedostaje moralnosti, samosvesti, obrazovanja i empatije mogli da je pretvore u fašistu. Fašizam kontaminira, vuče za sobom hiljade koji se osećaju uvučeni u vrtlog agresije iz kojeg agresijom pokušavaju da se izvuku. Začarani krug koji se može prekinuti samo osvetljavanjem najdubljih i najdevijatnijih poriva mikrofašizma, kako ga Delez naziva.

Agresija u javnom govoru naročito uzima maha kada je usmerena ka ženama. Odavno smo konstatovali da način samog govora onih koji ovde vređaju žene govori o nekoj vrsti psihičke devijacije, i najčešće ih ljudi jednostavno tako i zovu - manijacima. Anonimnost interneta im je dozvolila da svu svoju potisnutu agresiju i frustraciju manifestuju u meri koja ih de facto manijacima i čini. Tipična uvreda koja se u društvu zahvećenom fašističkim tendencijama upućuje ženama jeste na račun njenog izgleda, zatim dolazi pretnja seksualnim nasiljem. To je jezik fašizma utemeljenog u tvrdokornim patrijarhalnim vrednostima. On misli da je najveća uvreda reći ženi da je ružna, u njegovoj svesti to znači sahraniti je, oduzeti joj svrhu, poništiti je jer u njegovom svetu žena jeste ako je lepa, ako on misli da je lepa.

 A seksualne pretnje su ništa do pozivanje na prava koja muškarcu patrijarhat garantuje. Često, seksualni nasilnik nije sposoban da shvati da čini nasilje jer tolikom moći ga je patrijarhat obdario da on ne može da razume kako je demonstracija njegove moći, pogotovo nad ženom, pogrešna.

U kulturama u kojima postoji snažan kult tela, naročito snažnog muškog tela i maskulinih kvaliteta, dok paralelno živi odnos nipodaštavanja žena, odnosno njihovo unižavanje do pasivnog objekta, homoerotičnost nije retka kako je i istorija pokazala. Međutim, kako je strah od homoseksualnih nagona u patrijarhalnim društvima sa jakim uticajem crkvene dogme jak, reakcija na represiju latentne homoseksualnosti će biti posebno snažna i agresivna. Nasilje prema homoseksualcima je zato i u Srbiji naročito intenzivno.

Pre nekoliko dana bili smo svedoci fascinantnog sociološkog fenomena koji je moguće razumeti samo u kontekstu masovne psihologije fašizma. Na Beogradskoj reviji mode, na pisti se pojavio, kako su ga mediji nazvali, četnik-maneken, koji je nosio model donjeg veša za muškarce. Nabildovana, istetovirana figura manekena izazvala je burne reakcije oduševljene publike. Takva reakcija bi na bilo kojoj reviji kolekcije donjeg rublja bila vulgarna i posetioci modnih revija to vrlo dobro znaju. Šta je, dakle, u ovom slučaju učinilo da takva reakcija, i to ženske publike, ne bude okarakterisana kao nepristojna i neprihvatljiva, što de facto jeste, kao što bi bila vulgarna reakcija na bilo čije i bilo kakvo telo? 

Tetovaže na telu manekena, kao slikovnica ideološkog opredeljenja, bile su znak i bile su dozvola. U trenutku kada je shvaćeno da je maneken pred njima predstavnik određenih vrednosti upisanih u konzervativnu, ekstremno nacionalističku i patrijarhalnu matricu četničkog pokreta, koji je ne samo rehabilitovan već je podignut na nivo nacionalog imenitelja i kolektivne vrednosti, nestala je bojazan da će reakcija biti shvaćena kao seksistička, da će biti izraz seksualnih impulsa ili fantazija. To je prostor koji patrijarhat otvara ženi da ispolji svoje seksualne impulse,ali tako da u isto vreme potvrdi sebe kao pravu ženu koja vrednuje nosioce moći. Svima je, mislim, jasno da bi ista reakcija na obično muško telo na modnoj reviji, dakle na telo bez tetovaže, bila u najmanju ruku čudna i vulgarna.

Moguće da ima i onih koji misle da su oduševljenje izazvale – gaće. Ja, međutim, mislim da u to ne veruje ni sam kreator.