Kazimir Maljevič

- odlomak iz traktata 1/40

Deseto poglavlje

Po prvi put je nova umetnost izvukla telo kocke iz njenog statičnog trodimenzijalnog stanja u četvrto stanje kretanja, i kocka je otkrila novu stvarnost, koja se u svesti fiksirala kao oblik šestougaonog tela (heksaedar). Kretanje se pretvorilo u ono tehničko sredstvo, koje je dokazalo da kocka nema jednu, već šest strana. Prenošenje zapremine predmeta, koji se nalazi u vremenu, daje mnoštvo različitih oblika njegove likovne strane. To mnoš­tvo se povezuje u jedan osobit sistem, koji se i zove kubistički. 

U ovoj kratkoj analizi kubizma otkrio sam još jednu misao, koja ukazuje na putanju tela, u toku koje se telo razvija. Prva pojava tela se otkriva kao tačka. Razmatrajući ovu tačku sa strane u kretanju, vidimo da ona ostavlja trag linije, tj. svoje materijalno prostiranje. Linija nije ništa drugo nego nova stvarnost kretanja te tačke, a kretanje linije će stvoriti novu stvarnost u obliku površine, koja je takođe razvoj iste te tačke u vremenu. Ova površina, kada upada u određene okolnosti, može da stvori kocku kao novu stvarnost površine (ravni) ili treće stanje tačke, a kretanje tačke oko svoje ose stvara ponovo tačku, ili loptu.

Kroz to, kako mi se čini, prolaze i svi stadijumi kretanja tela, tj. prolazi sva epoha kulturnog razvoja i [ono] se vraća u „početnu” tačku, u neko svoje prvobitno [stanje], „ovde“ prema „tamo“, ka samome sebi. Novostvorena tačka je posledica i rezultat dostignutog „tamo“, tj. samog sebe. 

Na osnovu tumačenja društva i kritike ta se tačka na likovnom putu uvek shvata kao ćorsokak, ali je [kao ćorsokak] shvataju ne samo društvo i kritika, već [i] sami slikari, sami novatori, oni to „tamo“ ne shvataju, ne shvataju da se kreću prema sebi, ne doživljavaju sami sebe u vremenu. To „tamo“ se pretvorilo u tačku i uzbunilo njihovu svest (tačnije, podsvest), [ona] se uplašila toga da se vratila sebi. (U tački se ne vidi ništa, osim tačke.) Zato se „tamo“ u suprematizmu javlja u obliku tačke kruga i u obliku kvadrata, koji izaziva[ju] naj­veće moguće nezadovoljstvo celog društva i štampe. Ono je videlo slom i smrt cele umet­nosti, apsolutni ćorsokak, iz kog treba prvo da se povlačimo [u] sporedne ulice, a zatim u glavne, krećući se sve vreme po starim tragovima u suprotnom [pravcu], da bismo izašli iz tog lavirinta, koji se završio zidom, tj. društvo ili slikari su počeli da se odmotavaju unazad, bilo ih je strah da dođu do samih sebe, jer to uistinu može ozbiljno da potrese svakoga, [ko] se kretao napred u neistražene zemlje, u to nepoznato „tamo“ i iznenada ugledao samog sebe. 

 U takvom stanju se nalazi slikarstvo na zapadu, i tamo su sve istaknute vođe nove umet­nosti, na čijim barjacima je bilo jasno napisano „tamo“, uplašile ovog „tamo“, jer je golemo, šarenoliko i pretrpano, bogato „ovde“ izgledalo bogatije, nego tačka tog novog oblika očišćenog „tamo“, [oni] su se uplašili te tačke i vratili se natrag onamo odakle su došli, jer je tu bogatije, ali i tu nema izlaza, jer će i tu na kraju doći do tačke-sebe.

Suprematizam je na tu [tačku] gledao sasvim drugim očima, sva preoblikovanja likovne umetnosti nisu nimalo uznemirila suprematiste, oni su videli da sa svakim danom njihovog kretanja otpada sa njihovog vagona te ovaj, te onaj stubić, izleti te ovaj, te onaj element prirode. To otpadaju tragovi kretanja tačke, to je šupalj trag. Oni su videli da se cela kocka, u svim svojim estetičkim likovnim vezama i odnosima prema životu, raspada, jer ona nije ništa drugo nego realnost tragova, kretanje stvarnosti. Kao da im je pretilo potpuno siro­maštvo, rizikovali su da izgube sve tokom svog kretanja i da ostanu bespredmetni. Ali se oni nisu uplašili, jer su znali da se sva ta bogatstva i vrednosti, sav taj prtljag, koji smo uzeli „ovde“, osipaju na potpuno prirodan način, jer je to trag materijalnog jezgra, koje je prošlo, materijooblika. Trag nam je samo davao dokaz i govorio o svojoj promenljivosti, o svojoj nemoći da izdrži na sebi tu energiju, tu snagu kretanja, u kojoj se nalazila stvarnost, tj. tačka koja je nastavljala dalje, a celo društvo i kritika su svojim odnosom prema novoj umetnosti podsećali na one naučnike koji su se ljutili što se kretanje tačke razvilo u liniju, u površinu, i, na kraju krajeva, u kocku-telo, ili su podsećali na onog kočijaša, koji se izgubio kada su se njegova seoska kola pretvorila u aeroplan i podigla u prostor, pa je u strahu pao na zemlju i pobegao u svoju štalu, ali je tamo umesto štale zatekao garažu, i počeo je tada da vrišti od užasa i zbog nestanka njegove kočijaške umetnosti, jer je tačka-jezgro u obliku kočije pre­stala da postoji u njegovoj svesti, stvarnost je otišla dalje, a kočija je ostala kao trag onog postojanja, koje je bilo kočija, pa postalo aeroplan sa par točkova spreda.

Prevod: Mirjana Petrović

Ceo traktat na ruskom: http://kazimirmalevich.ru/t4_1_1