U razmišljanju o društvu sklona sam da kao polazište koristim jezik na šta su najviše uticali, pretpostavljam, Vitgenštajn, iako me mnogo više zanimaju konkretna jezička sredstva od njihovih apstrahovanih relacija sa svešću, i Bart. Kao i za Barta i za mene je „tekst sve“ i to na način koji ga je iz filozofije jezika proširio na polje sociologije i psihologije dajući mu konkretizaciju i reakciju jezičkog bića u društvenom kontekstu.
U promišljanju stanja ovog konkretnog, srpskog društva
polazim od tzv. kompetencije koda, koja bi se uslovno, za potrebe ovog
blog-eseja, mogla prevesti kao jezička veština, kompetentnost da se jezik
razume i koristi.
Moja pretpostavka je da veliki, zapravo dominantni deo društva ne poseduje dovoljno visoku kompetenciju koda i to ne samo za kritičko mišljenje već za bazično razumevanje verbalnog sadržaja, gde me najviše zanima sadržaj koji je medijski posredovan, sadržaj koji proističe iz političkog i na političko se odnosi i to samo zato što je on ključan za razumevanje društva.
Ova hipoteza je donekle već potvrđena zvaničnim podacima o stepenu nepismenih i funkcionalno nepismenih, a dodatno je potvrđuju zaključci do kojih sam došla u dugogodišnjoj praksi predavača jezika. Ta praksa me je suočila sa činjenicom da je za najveći broj ljudi završetak srednje škole i završetak obrazovanja, a da se taj završetak dešava bez adekvatnog znanja jezika, odnosno bez jezičke kompetentnosti. Devetnaestogodišnjak koji je aktivni učesnik društvenog i političkog života, gde je aktivnost pretpostavljena njegovim/njenim biračkim pravom, nije osposobljen da razume, interpretira i kritički reflektuje verbalne sadržaje sa kojima će se u medijima sretati. U procesu razumevanja on će referisati na one izvore čija je jezička kompetencija slična njegovoj.
Šta ovo konretno znači, odnosno kako je moguće ispitivanjem potvrditi hipotezu (za one koji se poput mene nisu već uverili u njenu istinitost)?
Kada bismo jezički sadržaj koji referiše o određenom aspektu političkog života predstavili u obliku leksičkih jedinica (pojedinačnih, izolovanih reči od kojih je dati jezički sadržaj sačinjen) i tražili od ispitanika da ih definišu ili objasne, pokazalo bi se da poražavajuće visok procenat ne bi bio u stanju da definiše pojmove označene rečima poput – bilans, infrastruktura, bilateralno, fundamentalistički, opstrukcija, devalvacija, doajen, laureat i mnoge, mnoge druge.
Moja pretpostavka je da veliki, zapravo dominantni deo društva ne poseduje dovoljno visoku kompetenciju koda i to ne samo za kritičko mišljenje već za bazično razumevanje verbalnog sadržaja, gde me najviše zanima sadržaj koji je medijski posredovan, sadržaj koji proističe iz političkog i na političko se odnosi i to samo zato što je on ključan za razumevanje društva.
Ova hipoteza je donekle već potvrđena zvaničnim podacima o stepenu nepismenih i funkcionalno nepismenih, a dodatno je potvrđuju zaključci do kojih sam došla u dugogodišnjoj praksi predavača jezika. Ta praksa me je suočila sa činjenicom da je za najveći broj ljudi završetak srednje škole i završetak obrazovanja, a da se taj završetak dešava bez adekvatnog znanja jezika, odnosno bez jezičke kompetentnosti. Devetnaestogodišnjak koji je aktivni učesnik društvenog i političkog života, gde je aktivnost pretpostavljena njegovim/njenim biračkim pravom, nije osposobljen da razume, interpretira i kritički reflektuje verbalne sadržaje sa kojima će se u medijima sretati. U procesu razumevanja on će referisati na one izvore čija je jezička kompetencija slična njegovoj.
Šta ovo konretno znači, odnosno kako je moguće ispitivanjem potvrditi hipotezu (za one koji se poput mene nisu već uverili u njenu istinitost)?
Kada bismo jezički sadržaj koji referiše o određenom aspektu političkog života predstavili u obliku leksičkih jedinica (pojedinačnih, izolovanih reči od kojih je dati jezički sadržaj sačinjen) i tražili od ispitanika da ih definišu ili objasne, pokazalo bi se da poražavajuće visok procenat ne bi bio u stanju da definiše pojmove označene rečima poput – bilans, infrastruktura, bilateralno, fundamentalistički, opstrukcija, devalvacija, doajen, laureat i mnoge, mnoge druge.
Pitanje je kako onda primalac informacije dolazi do
značenja ako mu je jezik sam nedovoljno poznat?
On to uspeva zahvaljujući kontekstu, koji je u usvajanju i razumevanju stranog jezika veoma bitan faktor, dok je u maternjem jeziku kontekst marginalan u procesu razumevanja same poruke. Ali ovde imamo situaciju u kojoj kontekst informaciju zapravo čini mogućom.
Da li se onda ovde uopšte radi o informaciji?
I šta je onda informacija, bilo koja, pa onda i ova konkretna koja me najviše zanima – informacija kao medijski posredovani izveštaj o društvenoj zbilji?
Možda neobično, ali najprihvatljiviju distinkciju između informacije i bilo kojeg iskaza, našla sam kod matematičara. Vladimir Tasić u svojoj knjizi „Matematika i koreni postmodernog mišljenja“ informaciju kvalifikuje kao iskaz koji izaziva promenu u sistemu. Tasić se na bavim daljim jezičko-komunikacijskim implikacijama, ali ja upravo promenu vidim kao ključ za razumevanje i proveru autentičnosti informacije i opšte komunikacijskog akta.
Promena može biti, i najčešće jeste minimalna, neka reakcija koja dokazuje restrukturiranje sistema (uverenja, stavova, znanja, emocija i sl.) primaoca i/ili njegovog društvenog okruženja. Bitno je, dakle, sledeće - ako ne dolazi do promene, ne radi se o informaciji, već o simulaciji informisanja. To u ovom slučaju, kada kontekst funkcioniše kao presudan za razumevanje, znači da upravo kontekst od informacije čini simulaciju uskraćujući je za njen potencijal za promenu sistema.
Ovaj zaključak potvrđuju česta zapažanja o tome kako je društvo inertno, kao da je 'oguglalo' na sve što čuje/vidi, da nije spremno da reaguje.
I ja verujem da nije, jer se ne radi o autentičnom pozivu na reakciju, tj. reakcija je onemogućena kontekstom. Taj kontekst u sebi ne sadrži ono što na reakciju može da pozove.
Takođe, ovo nam govori i da je borba za interpretaciju već okončana (o tome da je polje informisanja pretvoreno u polje interpretacije govorio je još Benjamin). Nova tumačenja, van onih postavljenih kontekstom nisu moguća, čini se da je kontekst „zaključao“ i interpretaciju, a da je moguće da se upravo na njoj održava.
Jedan nedavni, zapravo još uvek aktuelni, socijalni i psihološki fenomen me je učvrstio u pretpostavci. Radi se o reakciji javnosti, većeg njenog dela, na fenomen savremne umetnosti (spomenici) i konceptualne umetnosti (Marina Abramović). O prirodi u funkciji konceptualne umetnosti u kontekstu informacije i komunikcije ću drugom prilikom, za sada je dovoljno reći da se konceptualna umetnost oštro suprotstavlja ravni očekivanja koji proističu iz društvenog konteksta. Ona teži da ukine tradicionalne relacije oznake i označenog i poziva na nove oblike i načine interpretacije.
Pokazalo se da je ovde savremena umetnost izazvala histerične, gotovo panične reakcije javnosti koje se mogu razumeti u potpunosti ako imamo ranije opisani kontekst u vidu. Izašavši iz polja tog konteksta, na šta ga savremena umetnost primorava, prosečni recipijent informacije (umetničko delo je takođe informacija) ostaje uskraćen za jedinu interpretaciju koju mu kontekst dozvoljava.
Suočen sa definitivno drugačijim kontekstom postaje mu jasno jedino da ne razume ništa. Pritom nije osposbljen da do novih značenja dođe niti da stvori sopstvene interpretacije. Ne samo zato što nije obrazovan umetnički već prvenstveno zato što ni ne shvata na šta ga informacija zapravo poziva, ne razume prirodu i svrhu reakcije koju informacija provocira.
On to uspeva zahvaljujući kontekstu, koji je u usvajanju i razumevanju stranog jezika veoma bitan faktor, dok je u maternjem jeziku kontekst marginalan u procesu razumevanja same poruke. Ali ovde imamo situaciju u kojoj kontekst informaciju zapravo čini mogućom.
Da li se onda ovde uopšte radi o informaciji?
I šta je onda informacija, bilo koja, pa onda i ova konkretna koja me najviše zanima – informacija kao medijski posredovani izveštaj o društvenoj zbilji?
Možda neobično, ali najprihvatljiviju distinkciju između informacije i bilo kojeg iskaza, našla sam kod matematičara. Vladimir Tasić u svojoj knjizi „Matematika i koreni postmodernog mišljenja“ informaciju kvalifikuje kao iskaz koji izaziva promenu u sistemu. Tasić se na bavim daljim jezičko-komunikacijskim implikacijama, ali ja upravo promenu vidim kao ključ za razumevanje i proveru autentičnosti informacije i opšte komunikacijskog akta.
Promena može biti, i najčešće jeste minimalna, neka reakcija koja dokazuje restrukturiranje sistema (uverenja, stavova, znanja, emocija i sl.) primaoca i/ili njegovog društvenog okruženja. Bitno je, dakle, sledeće - ako ne dolazi do promene, ne radi se o informaciji, već o simulaciji informisanja. To u ovom slučaju, kada kontekst funkcioniše kao presudan za razumevanje, znači da upravo kontekst od informacije čini simulaciju uskraćujući je za njen potencijal za promenu sistema.
Ovaj zaključak potvrđuju česta zapažanja o tome kako je društvo inertno, kao da je 'oguglalo' na sve što čuje/vidi, da nije spremno da reaguje.
I ja verujem da nije, jer se ne radi o autentičnom pozivu na reakciju, tj. reakcija je onemogućena kontekstom. Taj kontekst u sebi ne sadrži ono što na reakciju može da pozove.
Takođe, ovo nam govori i da je borba za interpretaciju već okončana (o tome da je polje informisanja pretvoreno u polje interpretacije govorio je još Benjamin). Nova tumačenja, van onih postavljenih kontekstom nisu moguća, čini se da je kontekst „zaključao“ i interpretaciju, a da je moguće da se upravo na njoj održava.
Jedan nedavni, zapravo još uvek aktuelni, socijalni i psihološki fenomen me je učvrstio u pretpostavci. Radi se o reakciji javnosti, većeg njenog dela, na fenomen savremne umetnosti (spomenici) i konceptualne umetnosti (Marina Abramović). O prirodi u funkciji konceptualne umetnosti u kontekstu informacije i komunikcije ću drugom prilikom, za sada je dovoljno reći da se konceptualna umetnost oštro suprotstavlja ravni očekivanja koji proističu iz društvenog konteksta. Ona teži da ukine tradicionalne relacije oznake i označenog i poziva na nove oblike i načine interpretacije.
Pokazalo se da je ovde savremena umetnost izazvala histerične, gotovo panične reakcije javnosti koje se mogu razumeti u potpunosti ako imamo ranije opisani kontekst u vidu. Izašavši iz polja tog konteksta, na šta ga savremena umetnost primorava, prosečni recipijent informacije (umetničko delo je takođe informacija) ostaje uskraćen za jedinu interpretaciju koju mu kontekst dozvoljava.
Suočen sa definitivno drugačijim kontekstom postaje mu jasno jedino da ne razume ništa. Pritom nije osposbljen da do novih značenja dođe niti da stvori sopstvene interpretacije. Ne samo zato što nije obrazovan umetnički već prvenstveno zato što ni ne shvata na šta ga informacija zapravo poziva, ne razume prirodu i svrhu reakcije koju informacija provocira.
U tom smislu mogu lako da shvatim bes čoveka pred vrhunskim ostvarenjem savremene
umetnosti, jer jasno je da estetski sud u normalnim slučajevima nije praćen
iracionalnom komponentnom predimenzionirane iritiranosti ili besa kao što je to ovde slučaj (ne samo ovde, u pitanju je fenomen konceptualne umetnosti kao takve, ovde je po sredi zapanjujuće visok broj onih koji su osetili ugroženost). Radi se o potrebi da čovek poništi ili uništi ono što ga čini nekompetentnim,
što mu oduzima kontekst na koji se somnambulno, godinama i decenijama u svom društvenom životu
oslanja.
