Ko si ti da misliš?

Tekst Marine Komad - Oproštaj od Fatime se ne traži jezikom mržnje i neistina

Izdvojiću one delove teksta Marine Komad koji su mi pri prvom čitanju bili signal za nejasne motive njenog obraćanja javnosti.
Zašto kažem nejasne? Zato što analiza diskursa koju sam morala da uradim da razjasnim šta autorka u stvari poručuje, pokazuje mnogo više nejasnoća i nelogičnosti nego što se pri jednom čitanju dalo zaključiti, naročito zbog stila autorke koji pretenduje na racionalnost, stoga i logičnost.
Zato ću posebnu pažnju obratiti na logiku.

Laži su se uvek najbolje proturale i prodavale uz istinu koja izaziva najdublje emocije, a huškanje je uvek bilo delotvorno onoliko koliko je govorilo jezikom tog amalgama.
 
U takvom rečniku istina je uvek bila zloupotrebljena kao temelj laži i poziv na onu akciju koja je najsuprotnija upravo instrumentalizovanoj istini.
Iz istine se ne može izvući laž. Nešto je ili laž ili istina. Lažne premise sa istinitim zaključkom su tzv. nevalidni silogizmi, u formalnoj logici prepoznati kao neregularnost u mišljenju.

Prilika da istina i laž nastupaju zajedno je mnogo ređa nego što nas autorka uverava prilogom "uvek". Osim primera u logici poznatog kao lažovov paradoks (tvrdnja lažova da je lažov, recimo), sa priličnim naporom bih se možda setila još nekog "amalgama laži i istine" kako ga autorka zove.

Jer ovaj amalgam ne znači isto što i tvrdnja da mi nekada verujemo da je laž istina, a istina laž (na šta drugi mogu i ne moraju da utiču), odnosno laž ostaje laž, a istina istina bez obzira na naše verovanje o njima.

Pridev suprotan u drugoj rečenici nema komparaciju i ne postoji oblik - najsuprotniji. Nešto je ili suprotno ili nije. On se psihološki pravda potrebom za emfazom, kao i prilog uvek.

Ali veći problem je što cela ova rečenica nema mnogo smisla. Odnosno, autorka se ne zamara da definiše status "instrumentalizovane istine". Ključno za razmatranje Marine Komad sudeći po uvodu jeste - na koji način istina prelazi u ono što nije, tj. da li instrumentalizacija pretvara istinu u laž? Ne znamo, jer nam autorka ne govori, možemo samo da spekulišemo, a ne želimo.

Jer ako da, autorka je rekla sledeće - Istina koja postaje laž poziva na akciju koja je suprotna laži.

Ako ne, onda je zaključak - istina kao laž deluje protiv istine. Što ne bi bilo netačno, da je moguće. Jer, ponavljam, istina se ne može tek tako pretvoriti u laž pukom potrebom retorike.

Meni je ovo alarm - autorka ne može konzistentno i logično da iznese premisu na kojoj će potom izgraditi celu tezu. A ne može možda zato što ne želi da obrazloži da li je instrumentalizovana istina i dalje istina ili nije.

jer su ti mediji, a ne Miloš, od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelsovske snage.

Posebno ću se kasnije pozabaviti tim koliko puta autroka spominje nepoznatog Miloša Ćirića za kojeg tvrdi da joj nije bitan.

Za sada samo intervenišem u sopstvenom čitanju podsećanjem da ako nešto ispoljava određenu osobinu u većoj ili manjoj meri, to nešto je onda u većoj ili manjoj meri i poseduje.

Utisak je da autorka pretpostavlja da njeni čitaoci nisu čuli ni za propagandu, ni za retoriku ni za logiku, pa je ok da proturi po neku nejasnoću i ostavi stvari nedefinisane. Jer opet ostavlja da se pitamo - ko ima gebelsovsku snagu?? Nikakvi mediji ne mogu ni od čega napraviti nešto. Iz ničega ne može nastati nešto.

Zanimljivo da će Ćirić biti optužen za vređanje i govor mržnje, dok poređenje nekoga sa Gebelsom prolazi "neopaženo".

Da je jedan ovakav tekst napisao neko relevantan za javnost, neko čije iznošenje mišljenja bi se prosto moglo opravdati neizostavnošću i medijskim slobodama, ne bi postojale nedoumice.
 
Za gospođu Komad Miloš Ćirić nije relevantan. To je u redu, to je subjektivna impresija. Ja ne znam ko je gospođa Komad, ali analiziram njen tekst, na primer. Ovde je nešto drugo alarmantno.

Iz rečenog sledi da je društvena relevantnost argument medijske slobode!
Drugim rečima, ako nisi "neizostavan" (što valjda znači uvek u svakoj situaciji pitan za mišljenje), onda iznošenje tvog mišljenja medijske slobode ne pravdaju!

u kom usput implicitno bez ijednog dokaza optužuje određene političare ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.

Ispravljena rečenica sa zapetama i odgovarajućom predloško-padežnom konstrukcijom:

u kom usput, implicitno, bez ijednog dokaza optužuje određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.
 
Rečenica će nam još biti potrebna zbog pitanja istine, pa je imajmo pred očima i zbog toga.

u kom se nevina žrtva instrumentalizuje za ideje koje su sporne sa aspekta upotrebe propagande, a još i više od toga sa aspekta istine?
 
Sporne sa aspekta upotrebe propagande znači da ne odgovaraju propagandnoj svrsi. Ja pretpostavljam šta je gđa Komad htela da kaže, ali nemam nameru da učitavam.

Evo ga opet i onaj klimavi kamen iz temelja premise. Kako je nevina žrtva (tema Ćirićevog teksta) sporna sa aspekta istine? Ili - nije sporna ona već ideje koje se pomoću nje grade? Onda bi bilo lepo da se ideje iznesu da vidimo šta se tačno poglašava - spornim sa aspekta istine, tj. lažnim.
To je jedino bitno.

Ako su te ideje spomenute optužbe, mi ne znamo, niko ne zna da li su ili ne one sporne sa stanovišta istine. Mi i dalje ne znamo ko stoji iza ubistva gardista i da li je ikada postojala volja da se počinioci ubistava nađu, mi ne znamo da li je vlast opstruirala ili pomagala isporučenje i zašto joj je bilo potrebno toliko vremena, mi ne znamo šta jeste istina! Ali imamo razloga da sumnjamo da je stav Marine Komad o njima istina. I da se pitamo. Međutim, istina opet biva relativizovana i marginalizovana. Istina je bitna ako si bitan. Zašto bi se ti, anonimni građanine, pitao o njoj.

Nas kao javnost zanimaju konkretni postupci koje će činjenično dokazati istinu ili neistinu, a neće nas osuditi na uradke bivših uposlenika vlasti da povodom njih daju štampi (ne)zvanična saopštenja svojih partija.

Građanin Miloš Ćirić nije u kampanji, ne mora da pravda svoju politiku, nema političkih interesa. Građanin Ćirić iznosi lični stav koji može i ne mora da se podudara sa stavom drugih građana. Sredstva javnog informisanja su dostpuna i njemu, što čini upravo osnovu demokratskog društva zbog koje, iz nekog razloga, gospođa Komad iskazuje svoj revolt.

A da je u pitanju revolt zbog drskosti da se neko anoniman oglasi povodom bitnih društvenih tema svedoče činjenice. Ona kaže Zato sve nedoumice koje izaziva ovaj tekst su upućene tim medijma, a ne Milošu. i onda ga 11 puta u 3 paragrafa spomene imenom!?
Obraća mu se sa nipodaštavanjem, diskvalifikovanjem ličnosti pa i direktnim vređanjem - izvesni Miloš, neki Miloš, Milošev nemušti pokušaj, i referiše na "nebitnog" Miloša kroz ceo tekst.

Marina Komad je svojim tekstom učinila 2 stvari:

Stala je u agresivnu odbranu politike režima čiji je deo bila, proglašavajući za laž ono što kao laž nije dokazano, pretpostavljajući da njena bitnost jeste neosporno jači argument.

Pobunila se protiv prava građanina da javno iznese svoje mišljenje.

Koliko je Marina Komad bitna i relevantna, ja zaista ne znam. Meni nije. Bitan je njen stav, neprijateljski raspoložen prema principu demokratskog društva koji se tiče medijskih sloboda i prava na mišljenje. To je stavilo u fokus moje pažnje, kao opasnu, negativnu društvenu pojavu.
Ostaje mi nejasno jedino da li je više uvređena optužbom politike kojoj pripada ili zbog toga što smatra da pravo na "gebelsovsku snagu medija" imaju samo društveno relevantni.
Građani, očigledno samo srećom još uvek slobodni, imaju priliku da sami zaključe o motivima koji su pokrenuli oba autora i da prosude koji od njih ugrožava njihovo pravo da se uopšte o bilo čemu još pitaju.

Jedinstveni sajt jedinstvenog ministra

vulin.rs

Sajt je u Srbiji nekako postao - jedinstven fenomen.

Moja dilema ovde jeste da li je autoru teksta jasno šta obuhvata semantičko polje reči - jedinstven, ili je upotrebio `intuitivno`, možda zbog toga što `lepše zvuči`.

Reči u kratkom tekstu uvoda biraju se tako da skrenu pažnju čitaoca, i ovaj je moju zaista odmah osvojio. Moram da se zapitam zašto je sajt - jedinstven?
S obzirom da je u pitanju uvod čija je funkcija  - predstavljanje/namera/svrha postavljanja sajta, ova reč se mora jasno pročitati. Zašto je, dakle, izabrana upečatljiva sintagma - `jedinstveno mesto`, a ne, recimo, sinonimna - `jedino mesto`? Ima li `jedinstveno` (čije značenje može i ne mora da se poklapa sa jedino), neka plus značenjа i šta nam, budući da predstavlja vlasnika sajta, govori o njegovom doživljaju samog sebe i sajta?

Ministar na svom sajtu ne može upotrebiti reč jedino, jer bi bila netačna. Znamo da svi kanali javnog informisanja više nego često obaveštavaju građanstvo o ministrovim aktivnostima, zahtevima, idejama i stavovima. Ne čine to kritički tako da slika ministra u javnosti počiva isključivo na njegovim delima i rečima koje mediji prenose. Ali to ministru, očigledno, nije dovoljno.

Njemu je potrebno - jedinstveno mesto. Šta, zapravo, znači reč jedinstveno? Jedinstveno je ono što se kao jedino kvalifikuje ne zbog potpunog odsustva drugih istih ili veoma sličnih pojava, već zbog svojih, najčešće pozitivnih, osobina. `Jedinstveno` implicira izvanredno, posebno, osebujno, izuzetno, specifično, fenomenalno, nesvakidašnje; `jedinstveno` angažuje očekivanja čitaoca u vezi sa nekim nesvakidašnjim iskustvom. Ova reč, takođe, mobiliše volju da vršimo procenu, što i inače vrlo rado činimo.

Kako vidimo, dosta je razloga koji `jedinstveno` kvalifikuju kao bolji izbor od - jedino. Ja bih je isto upotrebila da, recimo, hoću da skrenem pažnju na ono što radim.

Zanimljivo da je ona ovde atribut uz imenicu sajt, što funkcioniše dvojako - šalje poruku, tj. uverava o kvalitetu samog sajta, ali u isto vreme je odstupnica i zaštita autora od pretencioznosti, uobraženosti, megalomanije i sl. (neumesno je direktno reći da si jedinstven, ali je u svrhu marketinga poželjno to implicirati).

Sajt sa svoje tri stranice - Aktuelno, Video, Foto - prenosi identične informacije koje se mogu čuti, pročitati i videti na gotovo svim info portalima u zemlji: Obeležen Dan avijacije; Računamo na sebe i svoje stanovništvo - govor prilikom proslave koji je, takođe, emitovan na nacionalnim frekvencijama; migovi; stav o NATO...dakle, ništa jedinstveno u sadržaju. Video materijal i fotografije, takođe, preuzeti od medijskih kuća.

Neodmerenost, agresivnost i nediplomatičnost iz članka "Neshvatljiva politika koja finansira ustaškog pevača" jesu Vulinov specifikum, ali nisu jedinstvenost jer se uklapaju u nacionalističku, militantnu, ratno-hušačku politiku koja datira još iz devedestih, dok su njeni epigoni u Vladi, i u državi uopšte, sve samo ne malobrojni i jedinstveni.

Može li se onda, možda, ministrovo delovanje smatrati za jedinstveno? Ne bi trebalo, jer bi ono po definiciji moralo biti u skladu sa širokom platformom, državnom vojnom i spoljno-političkom strategijom, u čemu je uloga pojedinca organizaciona i egzekutivna, nikako samosvojna ili individualna jer bi takva bila katastrofalna za državu. Ukoliko se na to odnosi jedinstvenost ministra Vulina, što se zaista nameće kao mogući zaključak, budući da on očigledno oseća potrebu da svoje delovanje odvoji od delovanja Ministarstva odbrane, možemo sa razlogom biti zabrinuti, prvenstveno za spoljno-političke odnose. U komplikovanim međususedskim odnosima kakvi su ovi na Balkanu, svaka nesmotrenost zvaničnika, lični stavovi i agresivnost mogu izazvati samo negativne replike i biti okidač lančanih reakcija koje već decenijama vode destabilizaciji regiona i njegovom ekonomskom slabljenju.

Jedinstvena je i još jedna činjenica u vezi sa ministrom Vulinom, i on se zbog nje zaista može osećati izuzetno, u smislu izuzeto od osnovnih pravila i očekivanja zajednice u pogledu ustrojstva društvenog i političkog života. Jedinstven je fenomen da osoba koja nema apsolutno nikakvog vojnog iskustva, dobije poziciju ministra vojske!
Ovo je, međutim, primer jedinstvenosti sa negativnim implikacijama, a ne onaj na koji se u uvodnoj reči sajta misli. Zbog te činjenice ministar Vulin zaista može s punim pravom da se oseća jedinstveno.
Mi, već tradicionalno, poniženo, revoltirano i zabrinuto.

Oktavio Paz - Poezija i pesma

Poezija je upoznavanje, spasenje, moć, prepuštanje. Poduhvat koji je u stanju da promeni svet, pesnička aktivnost revolucionarna je po samoj svojoj prirodi; duhovna vežba; metod unutrašnjeg oslobađanja. Poezija otkriva ovaj svet; stvara drugi. Ona je hleb odabranih; ukleta hrana. Ona izoluje; spava. Poziv je na putovanje; povratak u zavičaj. Inspiracija, respiracija, vežba mišića. Molitva ništavilu, dijalog sa odsutnošću: dosada, zebnja i beznađe su joj hrana. Molitva, litanija, bogojavljenje, prisustvo. Isterivanje đavola, vradžbina, mađija. Sublimacija, kompenzacija, kondenzacija nesvesnog. Istorijski izraz rase, nacija, klasa. Poriče istoriju, u njenom krilu se razrešavaju svi objektivni konflikti i čovek konačno postaje svestan da je nešto više od prolaznog. Iskustvo, osećanje, emocija, intuicija, nedirigovana misao. Kćerka slučaja; plod računice. Veština govorenja u višem obliku; prvobitni jezik. Pokoravanje pravilima, stvaranje drugih. Imitiranje starijih, kopija stvarnog, kopija kopije misli. Ludilo, ekstaza, logos. Povratak detinjstvu, koitus, nostalgija za rajem, paklom, oreolom. Igra, posao, asketska delatnost. Ispovest. Urođeno iskustvo. Vizija, muzika, simbol. Analogija: pesma je puževa školjka u kojoj odjekuje muzika sveta, a metri i rime su samo jednakost, odjeci univerzalne harmonije. Nauk, pouka, primer, igra, dijalog, monolog, glas naroda, govor odabranih, reč usamljenika. Čista i nečista, sveta i prokleta, narodna i manjinska, zajednička i lična, naga i obučena, izgovorena, naslikana, pokazuje sva lica, ali ima ih koji tvrde da nema nijedno: pesma je sredstvo za prikrivanje praznine, lep primer suvišne veličine svakog ljudskog dela!

Kako da ne prepoznamo u svakoj od ovih formula pesnika koji ih opravdava i ovaploćujući ih daje im život? Izrazi nečeg što je proživljeno i prepaćeno, nemamo drugih izlaza sem da ih prigrlimo – osuđeni da napustimo prvu zbog druge, a ovu zbog sledeće. Sama njihova autentičnost pokazuje da ih iskustvo, koje opravdava svaku od ovih postavki, takođe i prevazilazi. Treba, dakle, upitati direktna svedočanstva poetskog iskustva. Jedinstvo poezije ne može se shvatiti osim kroz neposredni kontakt s pesmom.

Ali, kad pitamo pesmu za biće poezije, zar samovoljno ne brkamo poeziju i pesmu? Još je Aristotel govorio da „između Homera i Empedokla nema ničeg zajedničkog osim metrike; i zato s pravom prvog nazivamo pesnikom, a drugog fiziologom“. I upravo je tako: ne sadrži svaka pesma ili, tačnije, svako delo sačinjeno prema zakonima metrike – poeziju. Međutim, da li su ta dela istinske pesme ili su umetničke, didaktičke, odnosno retorske tvorevine? Sonet nije pesma, nego književni oblik, osim u slučaju kad je taj retorski mehanizam – strofe, metre i rimu – dodirnula poezija. Ima mašina za rimovanje, ali ne i za poetizovanje. S druge strane, postoji poezija bez pesama; predeli, osobe i događaji ponekad bivaju poetični: poezija su iako nisu pesme. Prema tome, kada se poezija pojavi kao kondenzacija slučaja ili predstavlja kristalizaciju moži ili okolnosti tuđih stvaralačkoj volji pesnika, susrećemo se s poetskim. Kada je pesnik – pasivan ili aktivan, bunovan ili polusanjiv – provodnik i transformator poetske struje, onda smo pred nečim sasvim drugim: jednim delom. Pesma je delo. Poezija se polarizuje, skuplja i izoluje u jedan ljudski proizvod: sliku, pesmu, tragediju. Poetsko je poezija u amorfnom stanju; pesma je stvaranje, uspravna poezija. Poezija se samo u pesmi izdvaja i u potpunosti otkriva. Ako pesmu shvatamo kao formu koja se može ispuniti bilo kakvim sadržajem, onda je dozvoljeno da od nje tražimo i odgovor na pitanje šta je bit poezije. Pesma nije književni oblik, nego mesto gde se susreću poezija i čovek. Pesma je verbalni organizam koji sadrži, podstiče i zrači poeziju. Forma i sadržina su isto.


Zbirka eseja "Luk i lira" (1967), odlomak iz poglavlja "Poezija i pesma"

Things That People Lose

OF COURSE, THAT IS MY LOVE

Love will tap you on a shoulder, and when you turn,
you'll realize it hasn't got a face.
She will hide in your breath,
run down your gut into the stomach
tickling or kicking depending on her mood.
She will spill herself over your skin itching and burning.
You will hear her echoing your voice when you are laughing or weeping,
but you won't hear a word.
She will make you look silly when putting a new hat on,
trying to look important when you are miserable if not in her mercy.
She will torture you in the night forcing you to tell her stories she already knows.
She will be suspicious of your smile and intolerant to your tears
if they are not about her. Love is a tyrant.
She will become one with you only to make sure you really love her.
Love will not stand objections, she will take complaints as insults.
She will call you names if you speak anything but sweet to her.
She will enter your heart freely, without ever asking,
and she will slam the door leaving if anything bores her.
Love gets irritated easily.
She is annoyed by trifles.
Of course, that is my love.

Pokojni Matija Paskal

Na strani sam onih kritičara Luiđija Pirandela koji su njegovom romanu zamerali 'neistinitost', odnosno neubedljivost koja ne bi izdržala proveru svakodnevice koju mi, laskajući joj, nazivamo realnošću.
Radi se, svakako, o datosti, o fizički osvedečenim i utemeljenim pravilima po kojima se naši životi odvijaju, ali nazivati ih realnošću, kada smo svesni koliki se deo našeg mentalnog i duhovnog bića ovim pravilima opire, jeste upravo neistinito.

Ono što zameram Pirandelu se zato nikako ne tiče apsurdnosti ili nemogućnosti u vezi sa događajima kojima se bavi. On je mnogo više od nas koji o njegovom delu polemišemo bio svestan mehanizama na kojima umetnost počiva. Povodom odnosa realno/apsurdno, a kao odgovor na negativnu kritiku njegovog najboljeg romana "Pokojni Matija Paskal" koju je doživeo u Italiji nakon objavljivanja romana, Pirandelo je zapisao sledeće: "Apsurdnosti života ne moraju se činiti verovatnima, jer su istinite. Za razliku od umetničkih koje, da bi se činile istinite, moraju biti istini slične. I tada, jer su verovatne, više nisu apsurdne. Slučaj iz svakodnevnog života može biti apsurdan; umetničko delo, ako je umetničko, ne može."

Pirandelo je potpuno bio svestan zahteva proznog stvaralaštva shvaćenog u klasičnom smislu, i teško da bi se, s obzirom na svrhu koju je pripisivao književnosti, odrekao ovog stanovišta i da je kojim slučajem roman napisao svega par decenija kasnije kada je nadrealizam u evropskoj književnosti već uzeo maha.

Ispostavilo se osim toga da događaj koji je Pirandelo opisao u Matiji, ne samo da nije apsurdan i nemoguć, već se nešto gotovo identično, ako ne još i bizarnije, dogodilo u Americi nekih 20 godina kasnije, o čemu je pisala i tadašnja štampa, a što je Pirandelu poslužilo kao argument protiv kritičara.

Nesklad koji sam spomenula ne čitam u događaju, čitam ga u glavnom liku, u njegovoj dinamici i vidim ga ne kao posledicu greške ili lošeg postupka karakterizacije, već kao posledicu nemogućnosti da kroz prototip malograđanina kakav je Matija, Pirandelo prelomi svoje stavove i da pritom ne naruši utisak duhovne osrednjosti lika.
Kontrast mislioca Pirandela i malograđanina Matije jeste toliki da ne može doći do prelamanja stavova, odnosno ne može doći ni do kakvog razumevanja i saglasja.

Matija oscilira između dokonog seoskog mladića i slobodnog mislioca i usamljenika, da bi se zatim vratio na poziciju poluosvešćenog malograđanina. Svakako da se može polemisati i o intenicji, da je upravo i ovim Pirandelo hteo da dočara nesnađenost čoveka i raspračanost njegove svesti, pre svega.
Ali Matija je nemoguć po svojim intelektualnim transformacijama i stremljenjima, kao i po transformaciji nagona koji su, moguće, samo ekvivalenti intelektualne samosvesti pojedinca. Fundamentalna promena nagona je zapravo još neverovatnija od promene intelektualnih preferencija ili pokretljivosti duha.

Okolnosti, tj. ambijent su takođe u dubokom neskladu sa idejama koje Pirandelo, kao revolucionarni mislilac, ponekad izražava kroz ovaj lik. Takav čovek je u XIX veku prosto nemoguć. Ako ga i ima, ima ga u intelektualno i duhovno najnaprednijim krugovima, pa je i tamo posebnost, kakva je bio Luiđi Pirandelo, ali ga zasigurno nema u seoskoj ili malograđanskoj sredini iz koje Matija Paskal potiče.

Blumsberi grupa

Blumsberi grupa predstavlja retko uticajan i zanimljiv intelektualni krug nastao u Velikoj Britaniji na razmeđu epoha. 

Prirodu i delovanje ove skupine radikalnih mislilaca i umetnika teško je tačno predstaviti bez uvida u istorijske i društvene promene koje potresaju Brtiansku imperiju u prvoj polovini XX veka. Među najvažnijima jesu raspored ekonomskih snaga koji se iz korena menja jer zemljoposedničko plemstvo gubi bogatstvo. Ono prelazi u ruke krupnih kapitalista. Srednja klasa sa ogromnim brojem činovnika i državnih službenika sve više učestvuje u vlasti, siromašenje nižih slojeva je sve veće, a nezaposlenost je ogromna. Engleska prestaje da gospodari svetskom ekonomijom, imperijalizam, naročito nakon nemira u Irskoj i pobede pristalica nezavisnosti, zapada u krizu. 

Britansko društvo guši se u ustajalom vazduhu viktorijanske klime. Revolucionarni zahtevi za promenama stižu sa društvenih margina i ispoljavaju se u čestim štrajkovima i protestima radničkih sindikata. Ali tih zahteva za promenama u višim, konzervativnim krugovima nema. 

Osim u delima pojedinih pisaca poput Oskara Vajlda, Čarlsa Dikensa, Herberta Lorensa, Džejmsa Džojsa i još nekolicine, društvena kritika koja bi pokrenula širi intelektualni krug praktično ne postoji. Sa pojavom Blumsberi grupe to se polako menja.

Ko su bili Blumsberijevci? 

Oni su najbolje što je Engleska imala da pruži – mladi, obrazovani potomci uglednih porodica koji su uvideli nužnost otpora onome što je gušilo razvoj engleskog društva, a što je umnogome bila i kriza evro-američkog kapitalističkog sveta. Blumsberi nije bio ni politički niti bilo kakav socijalni pokret i po mnogo čemu, kao što ćemo videti, bio je kontroverzan. Međutim, uticaj grupe na intelektualna, kulturna i politička dešavanja u Engleskoj u prvoj polovini XX veka bio je veliki.

Grupa je nastala spontano prvih godina XX veka u domu spisateljice Virdžinije Vulf. Virdžinija (devojački Stiven), Vanesa, Adrijan i Tobi, deca Ser Leslija Stivena, aristokrate i uticajnog pisca viktorijanske epohe, okupila su oko sebe neke od članova prestižnog studentskog kluba Kembridža, Midnight Society, koji su pomalo mladalački nadobudno, nazivali sebe apostolima. Njihova večernja okupljanja u domu Stivenovih bila su neformalna i na njih niko nije dolazio da bi pokazao toaletu ili uživao u bogatoj trpezi. Posluženja su, kako svedoče dnevnici učesnika, bila skromna, ali su razgovori bili intelektualna raskoš.

Jezgro grupe koja se okupljala i delovala gotovo tri decenije, pored Stivenovih činili su pisac Edvard Morgan Forster, slikari Rodžer Fraj i Dankan Grant, istoričari i ekonomisti Liton Strejči, Džon Mejnard Kejns, Leonard Vulf (budući Virdžinijin muž), Dezmond Mek Karti i kritičar Klajv Bel. Redovan posetilac na početku bio je i T. S. Eliot. Mnogi značajni britanski umetnici i intelektualci bili su periodični članovi Blumsberi grupe. Vrlo brzo grupa je postala poznata kao Kembridž u Londonu.

Tomas S. Eliot i Virdžinija Vulf

Karakteriše je izrazit antikonformistički stav, a zahtev za slobodom biće jedna od glavnih ideja grupe sve vreme njenog trajanja. Iako su skoro svi članovi pripadali višim društvenim staležima, sense of fun (smisao za šalu), bio je cenjen više nego plemićko poreklo. Na novac i materijalno bogatsvo gledalo se kao na sredstvo koje obezbeđuje intelektualnu slobodu, pre svega. 

Stav ovih mladih ljudi najbolje je u svojim kritičkim osvrtima na književnike prethodne epohe objasnila Virdžinija Vulf: „U XIX veku pisci su još pripadali plemićkoj klasi. Oni potpuno prihvataju predrasude svoje klase i žive od bogatstva svoje porodice, pa ih ne pogađaju duboke promene koje potresaju svet: oni nastavljaju da žive i pišu kao da se ništa ne događa. Ali od 1925., dok se tu učvrstila revolucija, tamo komunizam, onamo opet fašizam, kula od slonove kosti na koju su se oni bili popeli počinje veoma da se naginje na levu ili na desnu stranu. Ako sada više ne mogu da ostanu ravnodušni prema politici, oni žive u najneugodnijoj dilemi: znaju da njihove povlastice počivaju na tiraniji ili nepravdi, ali su još uvek nesposobni da ih odbace...Neka stoga skupe hrabrosti da napuste družinu nakrivljene kule, pa neka počnu da pripremaju umetnost jednog istinskog demokratskog doba.“

Blumsberijevci se nisu plašili da zauzmu stranu. Članovi grupe po svojim stavovima pripadali su političkoj levici. Očekivano, bili su zbog toga napadani od strane konzervativnih krugova kojima su pripadale i njihove porodice.

Kritiku nisu izazivali samo tim. Kao što smo rekli, grupa je bila kontroverzna, u pravom smislu te reči.

Blumsberi nije imao program delovanja, ali su članovi bili ujedninjeni oko ideje proizišle iz filozofije Džordža Edvarda Mura i njegovog dela Principia Ethica: „Daleko najznačajnije od svega što znamo ili bismo mogli znati jesu izvesna stanja svesti koja se, uglavnom, mogu opisati kao zadovoljstvo koje nam pružaju druženja sa raznim ljudima i uživanje u lepim predmetima.“ 

Klajv Bel, član grupe, na svoj način izrazio je šta su intelektualni i duhovni imperativi njenih članova: „Čovek se smatra civilizovanim samo ako je njegovo osećanje vrednosti izoštreno tananim procenjivanjem umetničkog dela.„ Razvijenog čoveka prema Belu odlikuju i „ljubav prema istini i lepoti, trpeljivost i intelektualno poštenje, užasavanje od dosade, smisao za humor i lepo ponašanje, radoznalost, odvratnost prema vulgarnosti, grubosti i pompi, bežanje od sujeverja i preterane čednosti, smelo prihvatanje životnih zadovoljstava, želja za potpunim izražavanjem, težnja za liberalnim vaspitanjem, preziranje utilitarizma i ćiftinskog duha, jednom reči, ljubav prema blagosti i svetlosti (sweetness and light)“.

S leva na desno: Bertrand Rasel, Dž . Mejnards i Liton Strejči

U praksi, međutim, Blumsberijevci nisu bili nimalo slatki ni blagi. Napadali su svojim pronicljivim kritikama, visprenim šalama, ironijom i sarkazmom i često provocirali rigidni, konzervativni britanski duh. Herbert Lorens nazvao ih je „balegarima koji ujedaju kao škorpije“.

Pacifizam, antimilitarizam, feminizam, kritika religije, borba za socijalno obespravljene, seksualna sloboda, neke su od važnijih tema koje su Blumsberijevci predstavljali. Poslednje je naročito izazivalo skandale u londonskim krugovima jer članovi Blumsberija nisu krili svoje homoseksualne i biseksualne sklonosti. Pritom su zastupali ideju o poligamiji, i njihovo razmišljanje i ponašanje u vezi sa partnerstvom, brakom i seksualnošću bili su nepojmljivo slobodni i nekonvencionalni za ono vreme. Čvrsto su se držali ideje da su među najvažnijim ciljevima u životu ljubav, stvaralaštvo, estetsko uživanje i sticanje znanja. 

Zanimljivo je da je grupa negovala harmonične odnose, bez unutrašnjih raskola, trzavica i sukoba koji su očekivani u komplikovanim emotivnim odnosima kakvi su postojali među njenim članovima. Tokom dugog niza godina ostali su bliski i sarađivali su međusobno u stvaralačkom radu.

Ovoj zlatnoj mladeži kao da ništa što su vaspitanjem usvojali nije bilo sveto. Od većih skandala koje su priredili, zabeležena je tzv. afera „Abisinski car“ kada su uspeli da ubede oficira Kraljevske mornarice da car Etiopije sa svojom pratnjom želi da obiđe njegov brod. Maskirani i našminkani, pojavili su se na brodu „Drednout“ glumeći cara i pratnju. Prevara je otkrivena naknadno i izazvala je burnu reakciju vlasti i štampe. Sigurno je da su nekažnjeno prošli jer su svi poticali iz uglednih porodica koje su, verujemo, svojim ponašanjem dovodili do očaja. 

S leva na desno: Virdžinija Stiven, Dankan Grant, Adrijan Stiven, Antoni Bakston, Gi Ridlej i Horas Koul.

Ćime je zapravo ova skupina razuzdane, moguće i razmažene mladeži, provocirala i kako je postala bitna? Kritičari se nisu libili da ih nazivaju ni najpogrdnijim imenima. Optuživali su ih za nepatriotizam, snobizam, elitizam, raspusnost i bezobrazluk.Međutim, trn u oku svima je bio to što je uz ovo njihovo neprikladno ponašanje i razmišljanje išla i izuzetna obrazovanost, talentovanost i originalnost. 

Za sve članove karakteristično je da su se dosta kasno intelektualno ostvarili i potvrdili. Ali kada su jednom stupili na društvenu scenu, više niko nije mogao da porekne njihov značaj.

To sazrevanje grupe desilo se nakon I svetskog rata koji je za sobom ostavio gorčinu, potvrdio apsurd ratovanja i pogrešan pravac u kom je svet krenuo.

Jakovljeva soba Virdžinije Vulf izlazi 1922. (kada i Džojsov „Uliks“ i Eliotova „Pusta zemlja“ – godina koja označava defintivni kraj starog doba u književnosti) i Blumsberi grupa zahvaljujući Virdžiniji biva uvrštena u svetski značajne literarne i intelektualne pokrete. 

Nakon rata Forster piše „Putovanje u Indiju“, roman koji će bitno izmeniti sliku imperijalizma slikajući njegovu stranu o kojoj se nije ranije pisalo. Forster če se ubrzo uvrstiti i u vrh esejsističke engleske književnosti. Liton Strejči proslavio se svojim delom o viktorijanskom dobu kao i biografijama o Viktoriji i Elizabeti, kojima je izmenio ovaj žanr gotovo iz korena unoseći u njega objektivni, kritički pristup, kao i duhovito predstavljanje događaja. Rodžer Fraj postaće možda najznačajniji umetnički kritičar u Engleskoj. Dankan Grant i Virdžinijina sestra Vanesa predstaviće Engleskoj svojim radom moderne tokove evropskog slikarstva. Leonard Vulf kao izdavač uvešće u književni i intelektualni život moderne, avangardne i nedovoljno poznate, a značajne autore vremena. Kejns postaje jedan od najznačajnihijih ekonomista XX veka. 

Neobična i jedinstvena po tome što je zaista i živela principe koje je zagovarala, Blumsberi grupa inspirisala je potonje umetnike i intelektualce. I pored mnogobrojnih kritika koje joj se upućuju, neosporno je da je postavila veoma visok intelektualni standard. Spontana intelektualna razmena i duh prijateljstva, nasuprot rigidnim pravilima političkih i religioznih organizacija, bili su plodno tle za razvoj. Grupa je negovala polemike i najznačajnija ostvaranja njenih članova prirodno su nastala iz konfrontiranja stavova članova (istinski demokratski duh o kojem je u svojim esejima pisala Virdžinija).

U teoriji idealistička, u praksi radikalna, Blumsberi grupa jedinstven je svetao primer intelektualne angažovanosti i odgovornosti.