Neke misli o savremenoj prozi

Šta je to zbog čega često zazirem od nje i smatram je pogubnom za razvoj književnosti, ako je književnost kojim slučajem još uvek moguća. Zbog čega se osetim poraženo kada vidim da zvučim - savremeno.
I na čemu se ta savremenost u prozi prelama.

Moderni pisac nije posmatrač, to je nenadoknadiv gubitak za umetnost.
Savremena proza pati od angažovane refleksivnosti, koja je suprotna refleksivnosti po sebi kao jednom od osnovnih obeležja pisca. Pisac kao da gura čitaoca da vidi upravo jednu stvar na kojoj se temelji zaključak ili negacija očekivanog zaključka. Otuda arogancija.

Poći od zaključka, a ne od ideje, poći od zaokruženog iskustva ili doživljaja je za prozu generalno fatalna greška. Rezultat je okupiranost banalnim ili marginalnim iskustvima - očigledan dokaz da iskustvo promišljanja iz samog procesa stvaranja nedostaje (nedostaje život - unutrašnji kao i spoljašnji, mi ne znamo kako i zašto je do iskustva došlo niti zašto je, ako jeste, bitno osim kao izraz radi izraza - sebe).

Likovi su neubedljivi. Lik u savremnoj prozi je kao kadar u filmu, a ne nosilac strukture. Filmski postupak je otrgao likove iz tkiva priče. Autor gubi moć da odredi u kojoj meri će i zašto pre svega, lik biti realan ili fiktivan. Motivaciji se ne može utvrditi poreklo jer lik nema perspektivu, on je sveden na skicu ili kroki. On jurca u akciju ili ka zaključku, apsurdnom, iracionalnom, realnom, svejedno. Evidentno se ne snalazi u okviru priče, vapi za krajem (duh vremena?). Ili se gubi u neubedljivoj refleksivnosti.
Sporedni likovi su potpuno proizvoljni, gotovo nebitni.
Čovek savremene proze je nemoguć čovek, on kao takav nigde ne postoji (ovo bi ubilo Dostojevskog).

Savremeni, a dobri pisci, zvuče klasično. Njih je prirodno malo. Savremeni, ne tako dobri, su mučno podnošljivi. To prosto nije umetnost. To je neko razjedinjeno, rascepkano iskustvo umetnosti.
Negiranje kontinuiteta?
Savremeni pisac se postavlja iznad umetnosti?
On ju je "prevazišao"?
Njemu je odvratna ideja žrtve?


P.S. Kafka, verovatno Žid i egzistencijalisti su stvorili nemogućeg čoveka. Ali to je čovek na kojem se prelama život, koji je kompletan u svojoj nemogućnosti, a ne nedovršena postavka.
Džojs, Virdžinija Vulf, Prust su stvorili neverovatno iskustvo čoveka.
Ali nedovršen čovek je nemoguć u književnosti.

Kain i Avelj

Udeo boga u definisanju tržišnih i drugih vrednosti... 

Kain ili interpretacija načela:
svakome po zaslugama - Lešek Kolakovski 

Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je naizgled bilo prirodno što je prvi prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak – od loja, mesa, astrahana i ovčjih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njime zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac – jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo.

POTROŠAČ, ONDA ČOVEK (narcistička kultura)

               

http://www.akuzativ.com/teme/757-potrosac-onda-covek

O svetlu, golubici i gavranu

"Bog stvori čoveka na kraju, kao poslednjeg među svim stvorenjima, zbog toga da, prvo, niko ne bi mogao da kaže da je sudelovao u stvaranju; drugo, da bi se čovek sam mogao poniziti i reći - Ova muva govnara bejaše pre mene, i, treće, da bi odmah mogao da sedne za trpezu kao gost za kojeg je sve to pripremljeno." T. Man ...ili o bogu koji od krvi više voli samo loj stada koja probira, iz naroda koje bira, on Isti Jedini, koji ne zna za Drugog, dakle ni za Ne. On je daleko od jednostavnosti zbog svoje uobraženosti.

U prevodima Biblije je, kažu, izgubljeno mnogo, ali ne i dovoljno apsurda. Možda bi Meksikanci mogli da pomognu, jer da li zbog pejotla ili čokolade, njihova gramatika ne zna za prošlost, ni za budućnost. Njih zanima da li se nešto dogodilo prvi put ili ne - da li je kreacija ili rekreacija, stvaranje ili reciklaža. Biblija, gle, čuda, nije mogla biti prevedena na jezik meksičkog plemena jer niko ne mogaše da tvrdi da li je Kana galilejska posvedočila Hrista jednom ili, možda, sedam puta. Zavidni bog ipak nije uništio Vavilon jer ostadoše oni koji čuju sebe, ali ne i njega.

Stvoritelj dade čoveku telo i samo to. Erotiku je stvorila zmija, a bog se naljutio. Telo je greh, telo je iskupljenje, odluči bog koji ne zna za Ne, ni za ne-greh i za ne-iskupljenje. Dade telo, žrtvova telo, i goluba da proganja zmiju.

"Neka bude svetlo", reče bog, ali ne i kako jer prokle sve koji su hteli da poprave svet. Oni su morali krišom, drugim putem. Tesla zato ne čita Bibliju. Umesto nje došaptava se sa Mefistom, iza leđa Faustu i svome ocu, jer hoće da stvara. Iz mraka u mraku rodi se svetlo. Tek onda bi svetlo i bi golubica. Pre toga ne.

Gavrana sjediniše sa mrakom, za šta mu bi i osta svejedno. Strah od smrti još nije upoznao. On se smeje (ili kaki). Na strani je Meksikanaca. Od crva i zmija više voli samo kukuruz.

Nacionalni mit

Zemlja u kojoj neki, uvek isti, već decenijama pokušavaju da uhvate priključak na putu na kojem obavezno desno smenjuje obavezno levo. Ali ne skreće niko, niti kreće. Zameni se po koja boja, premetne se po neko slovo. Nisu krivi oni koji ih slede, koji hoće da se po svaku cenu priključe čas ovom, čas onom, onako kako im se kaže. Savest se ne mora imati za građanina, to je postao dekor ili hir. Krivi su političari, jer vlast je privilegija koja nije iznad zakona. Ali to je barokni motiv za Srbiju koja još vuče stari, dobri kompleks sela. On je večni motiv. To je DSS, DS, od "Korena" ka Ušću. To je HC, ćirilicom ili latinicom isto je, Nova Srbija, Напредна странка, hidrokarbon ili hard core - kako god da pročitaš sirovo je i prosto. Zametak civilizacijskog koji ždere svoje potomstvo. Nikad viđena genetska mutacija državnosti začeta još davno pre nastanka prvih laboratorija. Zaostalo, poremećeno dete koje se igra S slovima u svojoj beslovesnosti. Vija i mota čas levo, čas desno, vrti se u krugu kao u kolu kojem Velika Majka Ceca umesto molitve, umesto katarze nameće temu "sve je jasno samo istina se krije". Liči, strašno liči na Kraj, ali trube ne sviraju anđeli, već bića iz podzemlja. Znamo ih i neviđene. Sve nam jeste jasno. Objedinjeni smo u misteriji posvećenih koje predvodi prvosveštenica, bahantkinja kojoj su na žrtvu prineti najbolji i najplemenitiji. Nacionalni mit u pokušaju drame pretvorio se u košmar, a mi smo zaboravili koga treba probuditi. Bog iz sprave založen je za pojačala i trube.