Nacionalni mit

Zemlja u kojoj neki, uvek isti, već decenijama pokušavaju da uhvate priključak na putu na kojem obavezno desno smenjuje obavezno levo. Ali ne skreće niko, niti kreće. Zameni se po koja boja, premetne se po neko slovo. Nisu krivi oni koji ih slede, koji hoće da se po svaku cenu priključe čas ovom, čas onom, onako kako im se kaže. Savest se ne mora imati za građanina, to je postao dekor ili hir. Krivi su političari, jer vlast je privilegija koja nije iznad zakona. Ali to je barokni motiv za Srbiju koja još vuče stari, dobri kompleks sela. On je večni motiv. To je DSS, DS, od "Korena" ka Ušću. To je HC, ćirilicom ili latinicom isto je, Nova Srbija, Напредна странка, hidrokarbon ili hard core - kako god da pročitaš sirovo je i prosto. Zametak civilizacijskog koji ždere svoje potomstvo. Nikad viđena genetska mutacija državnosti začeta još davno pre nastanka prvih laboratorija. Zaostalo, poremećeno dete koje se igra S slovima u svojoj beslovesnosti. Vija i mota čas levo, čas desno, vrti se u krugu kao u kolu kojem Velika Majka Ceca umesto molitve, umesto katarze nameće temu "sve je jasno samo istina se krije". Liči, strašno liči na Kraj, ali trube ne sviraju anđeli, već bića iz podzemlja. Znamo ih i neviđene. Sve nam jeste jasno. Objedinjeni smo u misteriji posvećenih koje predvodi prvosveštenica, bahantkinja kojoj su na žrtvu prineti najbolji i najplemenitiji. Nacionalni mit u pokušaju drame pretvorio se u košmar, a mi smo zaboravili koga treba probuditi. Bog iz sprave založen je za pojačala i trube.