Sigurno je važno (kratka priča)

"Do dole ima hiljadu stepenika. Ali nećeš stići. Telefon će zazvoniti pre nego što siđeš."

Telefon je stvarno zazvonio, baš kako je glas u snu i rekao. Bunovno je izgovorio nekoliko rečenica. Odgovorio je na pitanja kojima ga je zasuo glas, potpuno nesposoban da misli imaju li ta pitanja ikakvog smisla. 

Smisao je lebdeo na onim stepenicama u snu, kojima nije pošao. I ako se utisak malopređašnjeg sna mogao nečim dočarati, bio je to upravo osećaj smisla, sakriven, ali itekako prisutan, negde dole, na dnu. I onda telefon. Koliko se često ovo dešavalo u životu, da nas u nečemu nama bitnom, prekida telefon? Nije bio siguran, ali mu se činilo da se to dešava prečesto. Utisak smisla iz sna u sekundi je smenio besmisao. 

Doduše, ne može kriviti telefon za sve. On se ipak plašio da zakorači i pođe stepenicama. Jasno je sada osetio da se bio uplašio. Ponovo, ili još uvek, preživljavao je u sebi kolebanje, nelagodu i strah od dubine koji je bio osetio dok je pokušavao da sa vrha sagleda dokle se stepenice zavojito spuštaju. Ništa se nije naziralo na njihovom dnu, ako ga je bilo. I on je zato oklevao. Jasno je to sad video. Odjednom ga je bila sramota. Neobjašnjive emocije iz sna su pokrenule nove. Nije mogao da shvati zašto se stidi sam pred sobom. Počeo je bio čak da opravdava sebe zbog oklevanja. 

- Smešno i besmisleno - zaključio je pokušavajući da prekine lavinu konfuznih misli i zbog nečega prejakih emocija. 

- San je zapravo banalan. Potpuno je jasan i ne krije ništa posebno u sebi što bi trebalo da me uznemirava. Stepenice su simbol uranjanja u sebe, a osećaj koji sam imao je pretpostavka da je smisao duboko u nama. Strah od nepoznatog je takođe normalan. I taj san je samo posledica moje želje da do nekog smisla dođem. 

Telefon mu je opet zazvonio. Odgovorio je jer je želeo da se prene iz razmišljanja o snu. Upustio se u razgovor da odvrati misli od utisaka koji mu nisu bili prijatni.

Međutim, kada je nešto kasnije izašao iz svog stana i kada je krenuo da zakorači na stepenice koje su vodile ka prizemlju i izlazu iz zgrade, nešto od nelagodnog osećaja straha i oklevanja javilo se ponovo.

- Ovo je stvarno smešno. - pomislio je. - Dokle ću razmišljati o tom snu? Zar će me čitav dan proganjati? - pomisli ljut. - Dobro, hajde baš da vidim. Zamisliću sada da me dole čeka nešto. Da su ove stepenice zapravo one iz sna. Ako je ideja smisla u mom umu, svejedno je da li su stepenice prave ili izmaštane. Treba se samo prepustiti osećaju. 

Nasmejao se sebi pomislivši koliko je ovo što radi detinjasto i duboko iracionalno, ali ionako mu se sve činilo besmisleno. Nije imao šta da izgubi. Najmanje ga je posle svega pogađalo što će se ispostaviti da se ponaša iracionalno. U suštini, odavno već nije mogao da vidi razliku između pametnog, ludog, značajnog ili besmislenog. Sve je dolazilo na isto - na to da ništa nema smisla. Smisao postoji za one koji veruju u nega, dok imaju snage da veruju. 

Silazio je tako prevrćući ove misli po glavi, ali se trudio da misli i na to da ga na kraju stepenica, na prizemlju čeka nešto. Neki znak, neka misao, neka ideja koja će iskrsnuti i koja će značiti više nego što na prvi pogled izgleda. Mnogo više.

Sišao je. Ništa se nije desilo. Nikakav uvid, nikakva posebna misao niti emocija. Prosto je sišao i stajao je u ulazu svoje zgrade konstatujući da se ponaša kao sujeverni glupak. Opet mu je bilo nelagodno pred samim sobom. 

Krenuo je da izađe iz zgrade i umalo se na izlazu nije sudario sa komšijom kojeg, uronjen u sebe, nije primetio. Izvinio se i požurio dalje.

- Komšija! Pa vama je slomljeno krilo! Kuda ćete takvi?! - povikao je za njim komšija.

- Molim? - upitao je potpuno zbunjen.

- Krilo. - potvrdio je ovaj - Vaše levo krilo je slomljeno. Zar niste primetili?!

Pogledao je preko ramena i ugledao vrhove svojih krila.

- Kako sam mogao da zaboravim da imam krila! – pomisli i gotovo se nasmeja sebi i pored šoka koji je doživeo.

Načini pokret kojim je nameravao da ih podigne i razvije i u tom trenutku oseti užasan bol na levoj strani leđa. 

- Pa ja sam pao. Zato sam se plašio stepenica. Sad mi je sve jasno.

- Šta vam je jasno? - upitao ga je komšija kojem se činilo da ovaj bunca, verovatno od bola i šoka.

- Ah, nije ni bitno više. Duga priča. A i zvoni vam telefon.

- Ne, to vama zvoni telefon. - uzvrati komšija.

- Jeste li sigurni?

- Siguran sam da nije moj.

- U tom slučaju bih sad stvarno morao da se javim. Sigurno je nešto važno.