Zašto
čitamo, kako čitamo? Volimo li da čitamo? Šta čitanje razlikuje od drugih intelektualnih
aktivnosti? Postoji li kult čitanja? Šta želimo od knjige i čitalačke avanture?
Ni na jedno od tih pitanja nećete naći odgovor u knjizi Pjera Bajara koja se bavi
čitanjem.
„Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali“ se obraća snobovima. U svojoj suštini, ona je
intelektualna poza koja se prividno obraća svima i poziva sve na neposluh, na
blasfemiju nečitanja, na pobunu, podsmeh u lice autoritetu Knjige za kojeg
Bajar, kao i svaki snob, misli da je predmet fascinacije mnogih, blaženo
nesvestan da je čitanje, da je vreme potrebno za čitanje, luksuz koji sigurno
većina čovečanstva ne može sebi da priušti te logično ne oseća potrebu ni da se
od njega oslobađa.
Bajar,
koji je univerzitetski profesor književnosti i psihoanalitičar, je sudeći po
uspehu knjige na zapadu izrekao nešto što je kontroverzno i veoma primamljivo
zapadnom čoveku. On se kao intelektualac drznuo da javno obznani sopstveni
prezir prema čitanju, da prizna da veliki broj knjiga o kojima svakodnevno piše
ili govori nije pročitao, posvetio se minucioznim objašnjenjima kakve vrste
nečitanja postoje, izdvojio monumenentalne figure klasičnog književnog kanona (on,
„nečitalac“) koje su delile njegovo mišljenje o čitanju, predočio sve socijalne
kontekste u kojima govornik o nepročitanom može da se nađe i objasnio kako
manverisati u takvim situacijama, neštedimice je prožeo svoj poduži esej
citatima iz književnih dela u kojima pisci poput Valerija, Vajlda, Balzaka, Eka
i drugih, uz sarkazam i prezir govore, pre svega, o književnoj kritici. Rečju,
razigrano i predano se posvetio ubeđivanju da treba da odustanemo od čitanja.
Da
je ostao na tome, da, kao tipični pojedinac ponikao u utilitarističkom sistemu
kapitalističkog sveta, nije u silu boga svojoj tezi o nečitanju dao cilj i primenu,
esej bi možda i imao neke draži, bar za one kojima je čitanje posao te zato
ponekad, ili i često, muka. Koji opravdano nekada besne što moraju da čitaju i
gluposti, nadobudna trućanja, radove netalentovanih kolega, i to sve pored
prisile da se bude u trendu koja je svojstvena svakom intelektualcu, a pogotovo
snobu. Sigurno je da je malo tako markantnih a fragilnih stvari na ovom svetu
poput sujete intelektualaca.
Izneo
je Bajar i par vrlo zanimljivih antropoloških i književnih fenomena, poput
pitanja da li je moguć prevod književnog teksta pri kojem ne uzimamo u obzir
kulturološku matricu, a koja delo pripadniku druge kulture može učiniti skoro
neshvatljivim, jer ne barata istim idejama i sociološkim paradigmama.
Elaborirao je Prustovu ideju o unutrašnjoj knjizi, čitalačkom i uopšte
iskustvenom talogu svakog pojedinca, kroz koje se kao kroz prizmu prelama delo
reflektujući uvek lične asocijacije.
Duhovito
je portretisao imaginarne i stvarne susrete pisaca, kritičara, čitalaca,
pritajenih nečitalaca u njihovim razgovorima o stvarima o kojima zapravo ne
znaju ništa, i pored ubedljivih, često ekstremnih ličnih stavova, jer, u tom
pogledu se slažem sa Bajarom, ljudi češće pričaju o knjigama koje nisu
pročitali, o kojima svi pričaju, nego o onima koje su stvarno pročitali.
Ali
profesor Bajar je trebalo da bude toliko pošten pa da u knjigu koju je
posvetio, pre svega, studentima umetne istinu, tešku, naravno, kakve istine
mahom i jesu. Dok ne dođe do stadijuma slobode da knjigu zatvori, zauvek, a posle svega trideset strana, uzviknuvši: „Kakvo đubre!“, čovek mora da se napati. Mora da
iščita tomove i tomove, da strahuje i strepi zbog svog neznanja, da mu ono, a
ne improvizacija znanja, istinski jeste bitno, da pati što je glup, da čita,
čita i čita do besvesti dok ne shvati da je bilo dosta. Da je podigao kulu sa
temeljima koji su odolelili vekovima, pa i milenijumama, i koju je veoma teško
zadrmati. Onda sa nje, on može, shodno svom temperamentu, položaju ili
perverziji, da gađa nepročitanim knjigama neistomišljenike, da urla kako mrzi neki
najveći biser književnosti i da u svom trenutnom napadu ludila povede za sobom
mnoge, da interpretira i da napokon, bude kreativan. Ne na početku kako je
Bajar zamislio. Mogao je, dakle, da kaže i čitaocima i svojim studentima - jer
među njima sigurno ima i glupih ili nenačitanih koji zaista nisu shvatili
koliko je on sam načitan - ovo je moja igra, kapric, u njemu ima istine,
ispitajte je, poigrajte se, ali ne sledite, pogotov ne slepo. Jer biti
kreativan od knjige koju nismo pročitali, moguće je kada smo od čitanja već
obnevideli.
Mislim
da ga niko koga čitanje, iz kojeg god razloga, privlači nije ozbiljno ni shvatio.
Ali mnogi jesu. Do toga dolazim dedukcijom. Sindrom pričanja o nepoznatom jeste
sindrom naše svakodnevice, on znači da postoji reka ljudi koji će Bajarovu
knjigu oduševljeno pozdraviti jer će im dati argument za ono što ceo život rade,
muče svet površnim zapažanjima, opštim mestima, nesvesni sopstvene
ograničenosti.
Zanimljivo, ili krajnje očekivano u ovakvom sociološkom kontekstu intelektualnog nadmetanja i frustracije zbog potrebe da se bude na visini Akademije, Bajar ni ne spominje one koji zaista, krajnje jednostavno – vole da čitaju. Koji se naivno, rastrećeno gube u svetu knjige, ne misleći o priveligiji, benefitu ili imperativu. Koji sa nasladom uranjaju u svetove među koricama, izranjajući preporođeni i oplemenjeni.
