Kretanje religiozne ideje kod Tomasa S. Eliota

Zadatak pred kojim su se književnici na početku XX veka našli, bio je nešto što je zahtevalo korenske izmene u čitavom kulturnom nasleđu. Smrt Boga i Istine o svetu i u njemu, inicirala je talas nihilizma koji se iz Ničeove filozofije raširio kao dominatni uticaj na rane moderniste.

Mladi Tomas Eliot će u potpunosti pripadati ovom nihilističkom obliku ateizma, ali će njegov jezik, kao i jezik ostalih modernih pesnika ostati pod uticajem religiozne misli i teleologije. Modernisti će u svojoj dekonstrukciji realnosti i uspostavljanju aposlutnog ateizma morati sačekati Vitgenštajnove oglede o jeziku i njegovu misao o tome da su realnost i iskustvo upisani u jeziku, i da menjati svet i svest znači menjati i jezik. Ovo će poći za rukom veoma malom broju književnika i Virdžinija Vulf biće možda jedini književnik koji je u svojim delima izvela do kraja ovu ideju “apsolutnog nihilizma”, kako na nivou ideja, tako i na nivou jezika i kompozicije. 

Ovi začeci ateizma na prelomu XIX I XX veka prirodno će obeležiti književnost toga doba, koja će zauzeti prema tradiciji antagonistički odnos pokušavajući da novim formama koje uvodi prokrči i novi put misli.

Eliot će se vrlo brzo izdvojiti kao snaga koja je modernistima omogućila da antagonizam koji su prema svetu zazuzeli ostane visoko poetski, da on upravo poetskim nadmaši mnoge klasične obrasce. Prufrok i druga zapažanja, Eliotova zbirka koja izlazi 1917. godine značiće svojevrsni trijumf moderne poezije kojoj više niko nije mogao osporiti poetsku moć i u kojoj će ono što se činilo kao eksperiment postati obrazac i ideal. 

Međutim, u prvoj zbirci još uvek se ne definišu jasno Eliotvi religijski stavovi niti ova zbirka pokazuje ambiciju da se uhvati u koštac sa večnom istinom, sa idejom boga ili duhovne potrage za onim što bi bio dokaz bilo postojanja ili nepostojanje vrhovne realnosti kao izvora i kao kraja.

Već u sledećoj zbirci Pesama iz 1920. jasno će biti naznačeni pravci kretanja Eliotove religioznosti i duhovnosti. Izučavalac antičke starine, kao i bliskoistočnih i istočnih religija, Eliot počinje da postavlja pitanja i iznosi smele opaske o hrišćanskoj dogmi i crkvi. Njega opseda pitanje prolaznosti, osipanja, trošnosti i ispraznosti života (teme koje su prikazane i u Prufroku),  i on otvara vrata onostranog, ispitujući ga svojom poetskom uobraziljom.

Vebstera smrt opsedala je,
Pod kožom lobanju je gledo;
Besprsa bića ispod zemlje
Cere se, leže naporedo.

Lukovice im, a ne oči,
Zurile su iz očnih duplja!
Misao stesni slast i raskoš,
Uz mrtve udove se skuplja…

…Pa čak i Apstraktni Entiteti
Njezine draži obilaze;
No nama, da nam metafiziku
Greju, kroz suva rebra plaze.

(Šapati o besmrtnosti, prevod Ivan V. Lalić)


Eliot zauzima ironičan i često sarkastičan stav, kao u Nedeljnoj jutarnjoj službi gospodina Eliota koju otvara rečenicom iz Malteškog Jevrejina: Pogledaj, pogledaj, pogledaj, dolaze dve religiozne gusenice. I već sam naslov pesme i njen uvod govore o tome da se u raskrinkavanju moguće duhovne obmane ne može zaobići subjekt i da se upravo sama svest subjekta podvrgava kritici i pretresanju onih uvrenja koja su je do tada činila, definisala je. Na ovom putu subjektu, samim tim i realnosti, preti dezintegracija, koja i jeste bila primarni cilj mnogih nihilista, ali istinski nikada od njih dosegnuta.

Nihilizam je tek početak ateizma. On se koristi metaontološkim idejama jer ne poseduje svoje. Na isti način kako Niče nije uspeo da učini svoju filozofiju autonomnom u odnosu na antičku, već je njegova filozofija potpuno pravilna inverzija sveta Ideje, dakle, neautentična, tako i pesnici nihilisti ne nalaze načina da veru ukinu, iako im to ukidanje uspeva kada su u pitanju smislenost i svrsishodnost ljudske egzistencije.

Eliotova zbirka Pusta zemlja, po mnogima njegovo najbolje pesničko ostvarenje, u spomenutom smislu biće manifest nihilizma. Nihilizam ni kod Eliota neće uspeti da ukine veru, on će joj suprotstaviti upravo metaontološki konstrukt ispražnjen od svakog značenja, a to je ideja o postojanju Ništa. Eliot će kao i nihilisti verovati u Ništa.

Kakva je to sad buka? Šta to radi vetar?
Ništa, opet ništa.
Zar Vi ne znate ništa? Vi ne vidite ništa? Ne pamtite Ništa?

(Partija šaha, preveo Jovan Hristić)

Nihilistički odnos Eliot će zadržati i u zbirci iz 1925. godine pod nazivom Šuplji ljudi. Na meti pesničkog ispitivanja i kritike je ispraznost ljudske egzistencije, koja sama nema odgovore, nije sigurna u svoje puteve, ne može ponuditi ništa što bi garantovalo trajnost ili smisao življenja.

Ovo je mrtva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kamena
osovljeni, ovde ih stiže
Ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad busimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

(Šuplji ljudi. Ivan V. Lalić)


Sa zbirkom iz 1925. godine završava se ciklus najboljeg Elitovog pesničkog ostavarenja, koja će on, u izvesnoj meri, ponoviti tek u pesmama iz perioda posle II svetskog rata u Četiri kvarteta.

Događaj koji je će se odraziti na njegovo pesništvo, odigrao se 1927. godine kada će se Eliot, po rođenju protestant, po ubeđenju ateista, priključiti anglikanskoj-kataličkoj crkvi i postati njen korifej.

Koliko je taj čin bio neobičan i neočekivan, možda najbolje svedoči komentar književnicie Virdžinije Vulf koja je bila i Eliotova prijateljica. Ona je povodom njegovog preobraćanja u svom pismu sestri napisala: “Ja sam bila zaista šokirana. Čini mi se da je od njega i leš bio podobniji za to. Mislim, ima nešto nepristojno u tome da živa osoba sedi pored vatre i razmišlja o bogu.”

Eliot, međutim, nije sedeo pored vatre. Preobraćenik u njemu poželeo je da duhovnu vatru upali i u drugima, upravo ono što je Virdžinija Vulf često isticala kao njen najveći strah od religioznih ljudi – njihova potreba da druge ljude neminovno uvuku u svoju religiju.

Eliot se ovoj ideji posvetio u potpunosti i učinio je temeljem i svoje političke misli. Definisavši se kao rojalista, konzervativac i ortodoksni vernik, Eliot će pune dve decenije svoju poetsku misao angažovati kako bi pomogla “hristijanizaciji Zapadnog sveta” čiju sekularnu orijentaciju osuđuje u eseju Religija i oslobođenje (1934).

Njegova poezija u tom period stradaće i izgubiti na svojoj poetskoj snazi, kako se to uvek sa angažovanom, u društevno-političkom smislu, poezijom  dešava. Čista sreda i pesme iz zbrike Arijel zadržaće dosta od Eliotove poetske snage, ali će pesme iz ciklusa Horovi iz stene (1934) u mnogo čemu zvučati pamfletno, pretenciozno, emotivno suženo i u pogledu ideje prerečeno, mnogo ispod kvaliteta psalama kojima je, između ostalog,  nesumnjivo bio nadahnut.

No, izgleda da se zbilo nešto što se nikada ranije
nije zbilo; iako ne znamo tačno kada niti zašto,
nit kako, nig de.
Ljudi se okaniše Boga, ali ne čerez drugih bogova,
Već čerez nijednog boga; a to se ranije nikada
Nije zbilo, to: da ljudi I slave bogove I bogove.
Poriči, ispovedajući prvo razum, potom Novac I Moć,
Pa ono što zovu: Život, pa Rasu, pa dijalektiku.
Odreknute Crkve, slomljenog trona, prevrnutog zvona
Ne znamo šta drugo da učinimo, osim da:
Zastanemo praznih ruku I dlanova podignutih naviše,
U doba, koje progresivno pada nadole?

(Horovi iz stene, VII, prevod Raša Livada i David Albahari)

U spisu Ideal hrišćanske zajednice Eliot će definisati način  na koji zamišlja uspostavljanje jedinstvenog, homogenog hrišćanskog društva i kaže da njega, pre svega, zanimaju “nesvesni obrasci" putem kojih će ljudi usvojiti religioznost po sebi, koja je isto što i hrišćanska istina budući da je hrišćanska istina prema Eliotu jedina moguća. Taj okvir stvaranja hrišćanske zajednice karakterišu, kako kaže Eliot, “načini ponašanja i nesvesne vrednosti”.

Koliki je doprinos umetnosti i književnosti u formiranju tih vrednosti, niko nije znao bolje od samog Eliota. Stoga će njegov mač protiv ateizma postati njegova poezija, ona koja se nekada nije libila da zadre u same temelje vere.

U razvijanju ove ideje “hrišćanskog okvira”, kako ga Eliot naziva, on će otići vrlo daleko. Sebe će doživeti kao pripadnika posvećene i izabrane grupe kojoj je data i moć percepcije “natprirodnog kraja zajednice” i zbog ove sveznajuće pozicije toj grupi zaduženih i odgovornih za “Hrišćansku zajednicu”, prema Eliotu, biće podaren blagoslov blaženstva.

Ove činjenice Elitovog duhovnog traganja i lutanja, nerado se iznose u kontekstu razmatranja značaja Eliotvog stvaralaštva, iako su, kako je već rečeno, i one ostavile traga u njemu. Svoju netoleranciju prema onima koji ne prihvataju njegov “jedinstveno religiozno-socijalni kod” Eliot će, prirodno, izneti i u svojim stihovima iz 1927. (Journey of the Magi). Eliot neće iz svoje hrišćanske zajednice isključiti nužno sve druge religije, već samo one koje suštinski ne mogu da se uklope u ideju hrišćanstva. Ovo će ga, međutim, dovesti do antisemitizma izraženog u esejima Za tuđim bogovima (1933).

Svoje stavove, Eliot će znatno promeniti nakon Drugog svetskog rata, ali će religiozno opredeljenje ostati isto. Promene do kojih je došlo tiču se Eliotovog društvenog i političkog angažmana.  


Umesto bibliografije:
Teza o Ničeu i neautetičnosti njegovog nihilizma preuzeta je od Hane Arent (Život duha), termin apsolutni ateizam je iz rada Atheism and Sadism: Nietzsche and Woolf on Post-God Discourse, Michael Lackey. Ostatak se čita u Eliotovim delima, od kojih su samo neka navedena.

Istorija jezika za laike - nacionalističke manipulacije istorijom jezika

Jezičke podele su najčešće bile predmet manipulacije nacionalista, sa srpske i sa hrvatske strane, odnosno od strane dva plemena slovenskog naroda koja nas ovde zanimaju, iako će akcenat biti na srpskoj strani.

Razmišljala sam kako na najednostavniji način objasniti nejasnoće koje postoje u vezi sa podelom nekadašenjeg zajedničkog, staroslovenskog jezika, na ono što su danas zasebni jezici, narečja, dijalekti i izgovori.

Jezik je vrlo egzaktan fenomen i njegova pravila i zakonitosti su nešto što je dostupno razumevanju svih, ukoliko neko ima za cilj da te zakonitosti jasno pokaže.

Poslužiću se ovde osnovnim objašnjenjima i ilustracijama, kako bih dokazala da je moguće steći uvid u stanje jezičke podele, koja nije ništa komplikovanija od situacije istorijskog razvoja bilo kojeg drugog evropskog jezika.

Tri stvari koje se tiču razvoja staroslovenskog (zajedničkog jezika svih Slovena) treba objasniti:
1. Narečje
2. Dijalekat
3. Izgovor

Narečje
U okviru srpskohrvatskog jezika, odnosno područja gde žive i gde su u prošlosti živeli Srbi i Hrvati, govorimo o tri narečja: štokavsko, kajkavsko i čakavsko.

Narečje je ona geografska oblast za koju je karakteristično da se upitno-odnosna zamenica nasleđena iz staroslovenskog razvila ili kao oblik - ŠTA? ili kao oblik - KAJ? ili kao oblik - ČA?
Jasno da sve tri znače isto i da su posledice drugačijeg jezičkog razvoja tokom istorije, pod uticajem zakonitosti inherentih jeziku samom.

Na slici 1. možete videti kako su spomenuta područja podeljena na narečja. 

Dijalekti

Dijalekti postoje u okviru svakog narečja.

Dijalekat predstavlja skup posebnih jezičkih karakteristika koje su zajedničke za određeno manje geografsko područje. Posledice su varijacija pojedinih jezičkih pravila i kategorija. Dijalekat predstavlja lokalnu specifičnost nekog jezika.

Razlike među dijalektima mogu biti vrlo male ili veoma velike, ponekad veće nego razlike među jezicima, kao npr. prizrensko-timočki na jugoistoku Srbije i šumadijsko-vojvođanski na severu (veće su šanse da se međusobno razumeju pripadnici slovenačkog i srpskog jezika, na primer, nego pripadnica ova dva spomenuta dijalekta).
Postoje stariji (arhaični) dijalekti koji čuvaju starija stanja u jeziku i mlađi dijalekti.
Dijalekat ostaje LOKALNO obeležje određenog jezika bez obzira na njegovu rasprostranjenost.


Najveći dijalalekti u okviru srpskih i hrvatskih narečja prikazani su na slici 2.

Izgovori

Treća razlika koja se tiče dijalekta i narečja na prostoru koji naseljavaju Srbi i Hrvati tiče se refleksa ili specifične glasovne realizacije stroslovenskog glasa jat, koji se u staroslovenskom obeležavao Ѣ,

On je mogao da se izgovara kao: E (ekavski), IJE ili JE (ijekavski) i kao I (ikavski).

Na primer, reč MLEKO (МЛѢКО) negde je počela da se izgovara MLIKO, negde MLIJEKO, a negde MLEKO.

Ovakav razvoj su imale sve reči koje su nekada, u staroslovenskom, imale u sebi glas jat.



Raspored izgovora srpskohrvatskog jezika prikazan je na slici 3.

Gde je došlo do manipulacije istorijsko-jezičkim činjenicama?

U narečjima.

Postoje tri jasne i neosporne činjenice koje se tiču razvoja narečja i standradnog srpskog i hrvatskog jezika:

1. Osnovu književnog, standardnog hrvatskog i srpskog jezika čini samo štokavsko narečje.

Šta to znači? Znači da su samo sa prostora štokavskog narečja usvojeni govori koji će ćiniti bazu modernog, standardnog, tj. književnog srpskog i hrvatskog jezika. Ovo je zato što je u okviru štokavskog narečja došlo do najvećih promena u jeziku, odnosno do najvećeg jezičkog razvoja.

2. Svi Srbi su štokavci.

3. Neki Hrvati nisu štokavci (A MNOGI JESU!)


Upravo ove činjenice, tačnije prve dve, poslužile su nacionalistima da bezobrazno plasiraju ideju o srpskom geografskom prostiranju, znajući da su istorijski razvoj, jezička realnost i jezičke zakonitosti manje poznate široj javnosti.

Srpski nacionalisti su ove činjenice protumačili na način koji je odgovarao njihovoj velikosrpskoj ideji. Njihov zaključak, koji se od devedestih godina plasira javnosti, jeste sledeći:

Pošto su svi Srbi štokavci, onda čitavo područje štokavskog narečja pripada Srbima!


Vojna mapa koju je pred očima srpske javnosti prvi odmotao V. Šešelj služila se upravo ovom idejom kao svojim nadahnućem i "argumentom", namerno ignorišući činjenicu da narečje nikada nije bilo niti može biti definicija etniciteta, da je, budući da potiču iz ISTOG jezičkog jezgra (staroslovenskog) hrvatski i srpski govori najvećim delom moraju imati zajedničko narečje - štokavsko.

Naravno, i ne samo narečje.

The Brook (Поток)

Из скровишта лиски и чапљи долазим,

Те избијам нагло, на препад,

Кроз папрат блистам док пролазим

Жубори долином мој пад.

Низ тридесет брда журим доле

Или се кроз гребен неки сјурим,

Кроз двадесет сеоца, градова малих

Испод педесет мостова пројурим.

Код Филипове фарме најзад креће мој ток

Да слије се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок

Али ја, ја течем вечно.

Брбљам понад кеменитог пута

У оштром помало и високом тону,

Клокот мој се у вировитој ували колута

Под жубором мојим облуци тону.

Обалу своју вијугањем пресецам често

Док пролазим поред пустара и њива

Поред високих гребена што вилинско су место

На којима расту слез и врба чежњива.

Чаврљам и ћаскам уз свој ток

Да слијем се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Извијам се, вртим и увијам –

И неки цвет одједном по мени плови,

И алаву пастрмку и липљана

Понегде мој ток улови.

Ту и тамо пахуља од пене

Полази са мном на мој пут,

Беласамо се и сребрне прескачемо стене

Над шљунком што бљешти златно-жут.

И све њих носим собом низ свој ток

Да слијемо се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Поред травњака и ливада ја се шуњам

Клизим низ многе лескове гране,

Љупке латице незаборавка заљуљам

Што срећним су љубавницима дане.

Промичем, клизим, смрачим се, засијам

У трену кад као да се начас зауставим

И онда над пешчаним плићаком развијам

Мрежу што од сунчевих зрака правим.

Роморим испод звезда и месеца

Кроз поља дивљих купињака

Успорим када шљунковит спруд ме пресеца

И када милује ме моја поточарка.

И поново опет вијуга мој ток

Да слије се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Превод: Тијана Дамјановић

Dodo

Nova priča o gospodinu Dodou

 

 

O ISTORIJSKOJ ISTINI

 

G. Dodoa je naročito zanimalo da otkrije kako je, dok je bio odsutan, došlo do velike promene u istoriji koju su prestali da pišu pobednici. Ono što je sada zatekao bila je istorija koju su pisali poraženi.  

G. Dodo je potražio uvažena imena među istoričarima koja bi mogla da mu objasne ovu neobičnu promenu u svetu. Iznenadilo ga je prijatno što je video da su većina istoričara sada visoki državni savetnici. G. Dodo je isto smatrao da nepristrasan pogled na istoriju pruža najbolji put ka budućnosti.

g. Dodo upustio se u razgovor sa jednim eminentnim istoričarem i upitao ga je da li se u međuvremenu dogodio neki novi rat u kojem su poraženi postali pobedioci.

- Oh, ne. Nije bilo nikakvog novog rata. – odgovorio je istoričar koji je imao i funkciju savetnika.

G. Dodo se namrštio. Nije mu bilo jasno kako je iz stanja mira došlo do novih pobednika. 

- Ali kako su poraženi pobedili ako je vladao mir? – pitao je g. Dodo.

- Otkrila se istina. – značajno je rekao istoričar savetnik.

- O, zbilja? – uzviknu g. Dodo. – To je veoma zanimljivo. – reče. – To znači da su otkrivene nepoznate činjenice. – zaključio je. Radovalo ga je što je istorija očigledno napredovala. 

- Te su činjenice zapravo uvek postojale, ali nije imao ko da ih čuje. – rekao je istoričar. 

 G. Dodo se zamisli na trenutak.

- Sada ima ko da ih čuje? – upita.

- Da. – značajno reče istoričar.

- Vi, dakle, nemate nove činjenice već samo nove ljude? – zapita g. Dodo. 

 Gospodin istoričar savetnik morao je da potvrdi jer sve što je bio rekao išlo je u prilog g. Dodoovog zaključka. 

- Shvatam. – reče g. Dodo. – Vaša istina, dakle, zavisi od ljudi, upravo kako je oduvek i bilo.

- Naša istina je prava istina. – uvređeno reče istoričar savetnik.

- Sigurno da jeste. – odgovori g. Dodo, zahvali se gospodinu istoričaru savetniku na njegovom vremenu i zaključi da će morati da sazna nešto o tom ratu koji se u međuvremenu dogodio, a koji je namerno ili slučajno istoričaru promakao.