Tekst Marine Komad - Oproštaj od Fatime se ne traži jezikom mržnje i neistina
Izdvojiću one delove teksta Marine Komad koji su mi pri prvom čitanju bili signal za nejasne motive njenog obraćanja javnosti.
Zašto kažem nejasne? Zato što analiza diskursa koju sam morala da uradim da razjasnim šta autorka u stvari poručuje, pokazuje mnogo više nejasnoća i nelogičnosti nego što se pri jednom čitanju dalo zaključiti, naročito zbog stila autorke koji pretenduje na racionalnost, stoga i logičnost.
Zato ću posebnu pažnju obratiti na logiku.
Laži su se uvek najbolje proturale i prodavale uz istinu koja izaziva najdublje emocije, a huškanje je uvek bilo delotvorno onoliko koliko je govorilo jezikom tog amalgama.
U takvom rečniku istina je uvek bila zloupotrebljena kao temelj laži i poziv na onu akciju koja je najsuprotnija upravo instrumentalizovanoj istini.
Iz istine se ne može izvući laž. Nešto je ili laž ili istina. Lažne premise sa istinitim zaključkom su tzv. nevalidni silogizmi, u formalnoj logici prepoznati kao neregularnost u mišljenju.
Prilika da istina i laž nastupaju zajedno je mnogo ređa nego što nas autorka uverava prilogom "uvek". Osim primera u logici poznatog kao lažovov paradoks (tvrdnja lažova da je lažov, recimo), sa priličnim naporom bih se možda setila još nekog "amalgama laži i istine" kako ga autorka zove.
Jer ovaj amalgam ne znači isto što i tvrdnja da mi nekada verujemo da je laž istina, a istina laž (na šta drugi mogu i ne moraju da utiču), odnosno laž ostaje laž, a istina istina bez obzira na naše verovanje o njima.
Pridev suprotan u drugoj rečenici nema komparaciju i ne postoji oblik - najsuprotniji. Nešto je ili suprotno ili nije. On se psihološki pravda potrebom za emfazom, kao i prilog uvek.
Ali veći problem je što cela ova rečenica nema mnogo smisla. Odnosno, autorka se ne zamara da definiše status "instrumentalizovane istine". Ključno za razmatranje Marine Komad sudeći po uvodu jeste - na koji način istina prelazi u ono što nije, tj. da li instrumentalizacija pretvara istinu u laž? Ne znamo, jer nam autorka ne govori, možemo samo da spekulišemo, a ne želimo.
Jer ako da, autorka je rekla sledeće - Istina koja postaje laž poziva na akciju koja je suprotna laži.
Ako ne, onda je zaključak - istina kao laž deluje protiv istine. Što ne bi bilo netačno, da je moguće. Jer, ponavljam, istina se ne može tek tako pretvoriti u laž pukom potrebom retorike.
Meni je ovo alarm - autorka ne može konzistentno i logično da iznese premisu na kojoj će potom izgraditi celu tezu. A ne može možda zato što ne želi da obrazloži da li je instrumentalizovana istina i dalje istina ili nije.
jer su ti mediji, a ne Miloš, od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelsovske snage.
Posebno ću se kasnije pozabaviti tim koliko puta autroka spominje nepoznatog Miloša Ćirića za kojeg tvrdi da joj nije bitan.
Za sada samo intervenišem u sopstvenom čitanju podsećanjem da ako nešto ispoljava određenu osobinu u većoj ili manjoj meri, to nešto je onda u većoj ili manjoj meri i poseduje.
Utisak je da autorka pretpostavlja da njeni čitaoci nisu čuli ni za propagandu, ni za retoriku ni za logiku, pa je ok da proturi po neku nejasnoću i ostavi stvari nedefinisane. Jer opet ostavlja da se pitamo - ko ima gebelsovsku snagu?? Nikakvi mediji ne mogu ni od čega napraviti nešto. Iz ničega ne može nastati nešto.
Zanimljivo da će Ćirić biti optužen za vređanje i govor mržnje, dok poređenje nekoga sa Gebelsom prolazi "neopaženo".
Da je jedan ovakav tekst napisao neko relevantan za javnost, neko čije iznošenje mišljenja bi se prosto moglo opravdati neizostavnošću i medijskim slobodama, ne bi postojale nedoumice.
Za gospođu Komad Miloš Ćirić nije relevantan. To je u redu, to je subjektivna impresija. Ja ne znam ko je gospođa Komad, ali analiziram njen tekst, na primer. Ovde je nešto drugo alarmantno.
Iz rečenog sledi da je društvena relevantnost argument medijske slobode!
Drugim rečima, ako nisi "neizostavan" (što valjda znači uvek u svakoj situaciji pitan za mišljenje), onda iznošenje tvog mišljenja medijske slobode ne pravdaju!
u kom usput implicitno bez ijednog dokaza optužuje određene političare ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.
Ispravljena rečenica sa zapetama i odgovarajućom predloško-padežnom konstrukcijom:
u kom usput, implicitno, bez ijednog dokaza optužuje određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.
Rečenica će nam još biti potrebna zbog pitanja istine, pa je imajmo pred očima i zbog toga.
u kom se nevina žrtva instrumentalizuje za ideje koje su sporne sa aspekta upotrebe propagande, a još i više od toga sa aspekta istine?
Sporne sa aspekta upotrebe propagande znači da ne odgovaraju propagandnoj svrsi. Ja pretpostavljam šta je gđa Komad htela da kaže, ali nemam nameru da učitavam.
Evo ga opet i onaj klimavi kamen iz temelja premise. Kako je nevina žrtva (tema Ćirićevog teksta) sporna sa aspekta istine? Ili - nije sporna ona već ideje koje se pomoću nje grade? Onda bi bilo lepo da se ideje iznesu da vidimo šta se tačno poglašava - spornim sa aspekta istine, tj. lažnim.
To je jedino bitno.
Ako su te ideje spomenute optužbe, mi ne znamo, niko ne zna da li su ili ne one sporne sa stanovišta istine. Mi i dalje ne znamo ko stoji iza ubistva gardista i da li je ikada postojala volja da se počinioci ubistava nađu, mi ne znamo da li je vlast opstruirala ili pomagala isporučenje i zašto joj je bilo potrebno toliko vremena, mi ne znamo šta jeste istina! Ali imamo razloga da sumnjamo da je stav Marine Komad o njima istina. I da se pitamo. Međutim, istina opet biva relativizovana i marginalizovana. Istina je bitna ako si bitan. Zašto bi se ti, anonimni građanine, pitao o njoj.
Nas kao javnost zanimaju konkretni postupci koje će činjenično dokazati istinu ili neistinu, a neće nas osuditi na uradke bivših uposlenika vlasti da povodom njih daju štampi (ne)zvanična saopštenja svojih partija.
Građanin Miloš Ćirić nije u kampanji, ne mora da pravda svoju politiku, nema političkih interesa. Građanin Ćirić iznosi lični stav koji može i ne mora da se podudara sa stavom drugih građana. Sredstva javnog informisanja su dostpuna i njemu, što čini upravo osnovu demokratskog društva zbog koje, iz nekog razloga, gospođa Komad iskazuje svoj revolt.
A da je u pitanju revolt zbog drskosti da se neko anoniman oglasi povodom bitnih društvenih tema svedoče činjenice. Ona kaže Zato sve nedoumice koje izaziva ovaj tekst su upućene tim medijma, a ne Milošu. i onda ga 11 puta u 3 paragrafa spomene imenom!?
Obraća mu se sa nipodaštavanjem, diskvalifikovanjem ličnosti pa i direktnim vređanjem - izvesni Miloš, neki Miloš, Milošev nemušti pokušaj, i referiše na "nebitnog" Miloša kroz ceo tekst.
Marina Komad je svojim tekstom učinila 2 stvari:
Stala je u agresivnu odbranu politike režima čiji je deo bila, proglašavajući za laž ono što kao laž nije dokazano, pretpostavljajući da njena bitnost jeste neosporno jači argument.
Pobunila se protiv prava građanina da javno iznese svoje mišljenje.
Koliko je Marina Komad bitna i relevantna, ja zaista ne znam. Meni nije. Bitan je njen stav, neprijateljski raspoložen prema principu demokratskog društva koji se tiče medijskih sloboda i prava na mišljenje. To je stavilo u fokus moje pažnje, kao opasnu, negativnu društvenu pojavu.
Ostaje mi nejasno jedino da li je više uvređena optužbom politike kojoj pripada ili zbog toga što smatra da pravo na "gebelsovsku snagu medija" imaju samo društveno relevantni.
Građani, očigledno samo srećom još uvek slobodni, imaju priliku da sami zaključe o motivima koji su pokrenuli oba autora i da prosude koji od njih ugrožava njihovo pravo da se uopšte o bilo čemu još pitaju.
Izdvojiću one delove teksta Marine Komad koji su mi pri prvom čitanju bili signal za nejasne motive njenog obraćanja javnosti.
Zašto kažem nejasne? Zato što analiza diskursa koju sam morala da uradim da razjasnim šta autorka u stvari poručuje, pokazuje mnogo više nejasnoća i nelogičnosti nego što se pri jednom čitanju dalo zaključiti, naročito zbog stila autorke koji pretenduje na racionalnost, stoga i logičnost.
Zato ću posebnu pažnju obratiti na logiku.
Laži su se uvek najbolje proturale i prodavale uz istinu koja izaziva najdublje emocije, a huškanje je uvek bilo delotvorno onoliko koliko je govorilo jezikom tog amalgama.
U takvom rečniku istina je uvek bila zloupotrebljena kao temelj laži i poziv na onu akciju koja je najsuprotnija upravo instrumentalizovanoj istini.
Iz istine se ne može izvući laž. Nešto je ili laž ili istina. Lažne premise sa istinitim zaključkom su tzv. nevalidni silogizmi, u formalnoj logici prepoznati kao neregularnost u mišljenju.
Prilika da istina i laž nastupaju zajedno je mnogo ređa nego što nas autorka uverava prilogom "uvek". Osim primera u logici poznatog kao lažovov paradoks (tvrdnja lažova da je lažov, recimo), sa priličnim naporom bih se možda setila još nekog "amalgama laži i istine" kako ga autorka zove.
Jer ovaj amalgam ne znači isto što i tvrdnja da mi nekada verujemo da je laž istina, a istina laž (na šta drugi mogu i ne moraju da utiču), odnosno laž ostaje laž, a istina istina bez obzira na naše verovanje o njima.
Pridev suprotan u drugoj rečenici nema komparaciju i ne postoji oblik - najsuprotniji. Nešto je ili suprotno ili nije. On se psihološki pravda potrebom za emfazom, kao i prilog uvek.
Ali veći problem je što cela ova rečenica nema mnogo smisla. Odnosno, autorka se ne zamara da definiše status "instrumentalizovane istine". Ključno za razmatranje Marine Komad sudeći po uvodu jeste - na koji način istina prelazi u ono što nije, tj. da li instrumentalizacija pretvara istinu u laž? Ne znamo, jer nam autorka ne govori, možemo samo da spekulišemo, a ne želimo.
Jer ako da, autorka je rekla sledeće - Istina koja postaje laž poziva na akciju koja je suprotna laži.
Ako ne, onda je zaključak - istina kao laž deluje protiv istine. Što ne bi bilo netačno, da je moguće. Jer, ponavljam, istina se ne može tek tako pretvoriti u laž pukom potrebom retorike.
Meni je ovo alarm - autorka ne može konzistentno i logično da iznese premisu na kojoj će potom izgraditi celu tezu. A ne može možda zato što ne želi da obrazloži da li je instrumentalizovana istina i dalje istina ili nije.
jer su ti mediji, a ne Miloš, od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelsovske snage.
Posebno ću se kasnije pozabaviti tim koliko puta autroka spominje nepoznatog Miloša Ćirića za kojeg tvrdi da joj nije bitan.
Za sada samo intervenišem u sopstvenom čitanju podsećanjem da ako nešto ispoljava određenu osobinu u većoj ili manjoj meri, to nešto je onda u većoj ili manjoj meri i poseduje.
Utisak je da autorka pretpostavlja da njeni čitaoci nisu čuli ni za propagandu, ni za retoriku ni za logiku, pa je ok da proturi po neku nejasnoću i ostavi stvari nedefinisane. Jer opet ostavlja da se pitamo - ko ima gebelsovsku snagu?? Nikakvi mediji ne mogu ni od čega napraviti nešto. Iz ničega ne može nastati nešto.
Zanimljivo da će Ćirić biti optužen za vređanje i govor mržnje, dok poređenje nekoga sa Gebelsom prolazi "neopaženo".
Da je jedan ovakav tekst napisao neko relevantan za javnost, neko čije iznošenje mišljenja bi se prosto moglo opravdati neizostavnošću i medijskim slobodama, ne bi postojale nedoumice.
Za gospođu Komad Miloš Ćirić nije relevantan. To je u redu, to je subjektivna impresija. Ja ne znam ko je gospođa Komad, ali analiziram njen tekst, na primer. Ovde je nešto drugo alarmantno.
Iz rečenog sledi da je društvena relevantnost argument medijske slobode!
Drugim rečima, ako nisi "neizostavan" (što valjda znači uvek u svakoj situaciji pitan za mišljenje), onda iznošenje tvog mišljenja medijske slobode ne pravdaju!
u kom usput implicitno bez ijednog dokaza optužuje određene političare ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.
Ispravljena rečenica sa zapetama i odgovarajućom predloško-padežnom konstrukcijom:
u kom usput, implicitno, bez ijednog dokaza optužuje određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.
Rečenica će nam još biti potrebna zbog pitanja istine, pa je imajmo pred očima i zbog toga.
u kom se nevina žrtva instrumentalizuje za ideje koje su sporne sa aspekta upotrebe propagande, a još i više od toga sa aspekta istine?
Sporne sa aspekta upotrebe propagande znači da ne odgovaraju propagandnoj svrsi. Ja pretpostavljam šta je gđa Komad htela da kaže, ali nemam nameru da učitavam.
Evo ga opet i onaj klimavi kamen iz temelja premise. Kako je nevina žrtva (tema Ćirićevog teksta) sporna sa aspekta istine? Ili - nije sporna ona već ideje koje se pomoću nje grade? Onda bi bilo lepo da se ideje iznesu da vidimo šta se tačno poglašava - spornim sa aspekta istine, tj. lažnim.
To je jedino bitno.
Ako su te ideje spomenute optužbe, mi ne znamo, niko ne zna da li su ili ne one sporne sa stanovišta istine. Mi i dalje ne znamo ko stoji iza ubistva gardista i da li je ikada postojala volja da se počinioci ubistava nađu, mi ne znamo da li je vlast opstruirala ili pomagala isporučenje i zašto joj je bilo potrebno toliko vremena, mi ne znamo šta jeste istina! Ali imamo razloga da sumnjamo da je stav Marine Komad o njima istina. I da se pitamo. Međutim, istina opet biva relativizovana i marginalizovana. Istina je bitna ako si bitan. Zašto bi se ti, anonimni građanine, pitao o njoj.
Nas kao javnost zanimaju konkretni postupci koje će činjenično dokazati istinu ili neistinu, a neće nas osuditi na uradke bivših uposlenika vlasti da povodom njih daju štampi (ne)zvanična saopštenja svojih partija.
Građanin Miloš Ćirić nije u kampanji, ne mora da pravda svoju politiku, nema političkih interesa. Građanin Ćirić iznosi lični stav koji može i ne mora da se podudara sa stavom drugih građana. Sredstva javnog informisanja su dostpuna i njemu, što čini upravo osnovu demokratskog društva zbog koje, iz nekog razloga, gospođa Komad iskazuje svoj revolt.
A da je u pitanju revolt zbog drskosti da se neko anoniman oglasi povodom bitnih društvenih tema svedoče činjenice. Ona kaže Zato sve nedoumice koje izaziva ovaj tekst su upućene tim medijma, a ne Milošu. i onda ga 11 puta u 3 paragrafa spomene imenom!?
Obraća mu se sa nipodaštavanjem, diskvalifikovanjem ličnosti pa i direktnim vređanjem - izvesni Miloš, neki Miloš, Milošev nemušti pokušaj, i referiše na "nebitnog" Miloša kroz ceo tekst.
Marina Komad je svojim tekstom učinila 2 stvari:
Stala je u agresivnu odbranu politike režima čiji je deo bila, proglašavajući za laž ono što kao laž nije dokazano, pretpostavljajući da njena bitnost jeste neosporno jači argument.
Pobunila se protiv prava građanina da javno iznese svoje mišljenje.
Koliko je Marina Komad bitna i relevantna, ja zaista ne znam. Meni nije. Bitan je njen stav, neprijateljski raspoložen prema principu demokratskog društva koji se tiče medijskih sloboda i prava na mišljenje. To je stavilo u fokus moje pažnje, kao opasnu, negativnu društvenu pojavu.
Ostaje mi nejasno jedino da li je više uvređena optužbom politike kojoj pripada ili zbog toga što smatra da pravo na "gebelsovsku snagu medija" imaju samo društveno relevantni.
Građani, očigledno samo srećom još uvek slobodni, imaju priliku da sami zaključe o motivima koji su pokrenuli oba autora i da prosude koji od njih ugrožava njihovo pravo da se uopšte o bilo čemu još pitaju.
