Jednim jedinim potezom Markes je osigurao sebi idealnu poziciju za naratora, a to je pozicija posmatrača. Projektujući realnost u imaginarni prostor čije odrednice oponašaju postojeći svet, a opet nisu kao takve nigde konkretno prisutne, Markes je zauvek izbegao lokalni karakter svoje književnosti ostajući pritom od početka do kraja uronjen u to lokalno. Magično zaista.
Nemoguće je zamisliti Markesa na ulicama njegovog imaginarnog grada jer on nikada ni nije želeo da u njemu bude. Moguće ga je samo videti kako ga projektuje, izdignut nad njim, kao nad maketom koju sklapa od komadića istorije i folklora i pravi od njih kulise, junake i detalje grada u kojem će se pseudoistorija sa neverovatnom lakoćom pretakati u istoriju, a realno u nadrealno.
Iako je Markes i sam mislio da je za umetnika srećna okolnost biti rođen na Karibima i nositi njihovu magiju u sebi jer "u Latinskoj Americi i na Karibima pisci ne moraju mnogo da izmišljaju", istina je da je Markes znao koliki je značaj nadgradnje realnosti u umetničkom za kojom je i sam posegnuo. Naročito je to značajno danas kada je evidentno da svet želi da izgubi sebe u virtuelnom koje je ništa do modifikovana težnja uma za imaginarnim kao ličnim, u kojem još živi nada da je autentičnost moguća.
Makondo jeste simbol jedine moguće realnosti u umetničkom, a to je ona realnost što su je stvaralački nagon i misaonost pojedinca prerasli. Ako toga nema, tj. ako se realnost pokazuje kao upečatljivija i dominantnija od unutrašnjeg sveta pojedinca, ne može biti govora o velikoj umetnosti. Tu se radi ili o oponašanju ili o pukoj, lako potkupljivoj istoriji. Istorija nikada nije zagospodarila Markesom iako se bavio njom. Upravo obrnuto. Ona je kroz njega dobila na značenju.
