O jednom književnom fenomenu

Pošast, naravno, kao što su sve popularne metode i postupci pošast u umetnosti.
Osim dokazivanja literarnosti (shvaćene isključivo na formalnom nivou), vrlo je bitno posegnuti za sledećim - za kurcem i pičkom. Da, baš tako. Literarna zrelost ih zahteva. Oni su više od metoda, oni su inicijacija u svet odraslih. Što, priznaćete, asocira i veliko.

Ovaj, u najvećem broju domaćih književnih ostvarenja, ničim motivisani postupak brutalnog razračunavanja sa seksualnošću, bio je i ostao beleg srpske i balkanske misli o umetničkoj slobodi i veličini. Reći, ne - napisati! - kurac, napisati - moja pička! igrati se, gurati ih gde ti želiš i kako želiš, postaviti ih smelo i drsko kao Alfu i Omegu! pa to zaista zvuči kao krik slobode. On poručuje - evo, i ja sam odrastao, evo i ja smem, evo, i ja sam se odvažila. Jer mene nije briga, jer sam ja spontana, jer ja smem, jer ja, ja nisam malograđanin, ja sam ogoljeni, iskreni stvaralac nesputan stegama vaše primitivnosti. Poslušajte kako su mi puna usta opscenosti, kako mi se nadimaju grudi, kako teče život kroz ove reči koje drsko prosipam pred vama jer znam da je život ništa do raščerečena i rastrzana želja, strast, nagon, znoj, zzz.

Da li se pitamo dok smo silovani ovako šta čuči iza svega? Šok, iskrenost, prezir lažnog morala? Literarni motiv? Postupak, pravac, manifest možda? Ne. Čuči impotencija misli, nerazvijenost literarne obrazovanosti i ukusa. Čuči informisanost, odnosno sluh za popularno, za lako svarljivo, za sve što žudi da konzumira i bude konzumirano, čuči želja i misao o stvaranju, ali ne znanje i ne posvećenost. Čuči glad za slavom, za brzim uspehom, i strah da se ne potone u emotivnu apatiju.

Uporedite samo motiv seksualnosti i erotike osvedočenih majstora i naših savremenika. Poslušajte kako sa stranica ovih drugih vrište histerija i nesnađenost, vrište izveštačenost i bahatost...
Ili nemojte. Ne znam.
Otiđite na FB,Tviter profil najprodavanijih autora.

Artikal: ljubav

Licemerna civilizacija, koja promoviše i podržava "ljubav" - pornografske prikaze izveštačenih poriva i skupih seksualnih stimulansa. Podstiče deerotizovanje čoveka imperativima snage, mladosti i dominacije. Pakuje seksualnost kao proizvod za konzumaciju u ambijentu ekskluzivnog i glamuroznog. Uništava spontanost i slobodu seksualnog doživljaja podmetanjem mitova o omnipotentnom kao simbolu uspeha i sreće u modernom dobu. 

Ona izrabljuje emotivnost koja se u multimedijalnim laboratorijama otuđuje od pojedinca i predstavlja mu se kao poželjan dekor njegovog životnog ambijenta.

Autoritarni sistemi tako stvaraju ideje o poželjnom, jednoobraznom, "normalnom" modelu "ljubavi" dok se, zapravo, njegova normalnost meri isključivo mogućnošću tržišne eksploatacije. Svaka "ljubav" koja donosi novac ili se uklapa u viziju vladajuće grupe biće poželjna "ljubav".

Lica sa naslovnica i reklama koja reklamiraju svoju ljubav ne podstiču je, ubijaju je bivajući moćno oružje u rukama kapitalista koji uvek traže i nalaze proizvod koji će prodati. 

Ljubav i seks više nisu svakom dostupne stvari, one se dovode u vezu sa uspehom, slavom i novcem. Manekeni života nameću se kao model svima nama dok vrše trampu te iste svoje velike "ljubavi" za novac i popularnost. 

P.S. Zanimljivo mi je da je ljubav kod njih uvek sve jača iz dana u dan (konstrukcija koje sam se naslušala od klinaca u osnovnoj i srednjoj školi...dilema - ko je od koga usvojio?). Sa takvim eksponencijalnom rastom, jasno je zašto ljubav ogromne većine poznatih ličnosti traje kratko - vrlo brzo doseže bezgraničnost, te zato više ne mogu da je podnesu jer su, ipak, smrtnici. ;)

 

Religije

Religija kao fenomen ume da bude toliko ljupko primitivna. Da probudi osećaj naklonosti zbog infantilnosti i neskrivene uobraženosti. Kao dete kod kojeg još nije došlo do internalizacije iskustava, potpuno bajkovitih. Sama po sebi religija nije problem, problem su religiozni ljudi - "odrasli" religiozni ljudi, koji favorizuju određene bajke proglašavajući ih univerzalnom istinom.

Tim Barton - Alisa u Zemlji Čuda

Da li je „Alisa u Zemlji Čuda“ knjiga za decu? Pitanje je zapravo i koji je aspekt ovog književnog ostvarenja na ekranizaciju inspirisao tvorca mračne `gotske` atmosfere i ljubitelja groteske kakav je Barton koji se mahom bavi borbom dobra i zla?

Knjiga „Alisa u Zemlji čuda“ jeste čudesna onoliko koliko je to unutrašnji svet svakog pojedinca. Ali kod Luisa Kerola je mitski ključ interpretacije gotovo neprimenjiv. Kerol kao da je načinio maštoviti udžbenik logike (kojom se u životu i bavio) poručujući nam sledeće – život je sve samo ne logičan. Alisine „avanture“ osim što se neverovatne (čudesne) jesu i bizarne, haotične i nepredvidljive, odnosno – negacija su formalne logike. Simbolika Alisinog podsvesnog (neverbalizovanog) iskustva stoga nije univerzalna.

Da li je Barton osetio nedostatak univerzalnog motiva u izvornoj priči ili se razrešenje romana kroz Alisino buđenje pokazalo kao nedovoljno efektno za poentiranje u filmu, ne možemo biti sigurni. Ali ono što je sigurno je da je Barton od romana „Alisa u Zemlji Čuda“ načinio bajku i time je priču o Alisi zapravo približio deci.

Tri elementa čine osnovno obeležje svake bajke – nanošenje štete (odnosno remećenje poretka stvari koje stvara krizu), sukob dobra i zla i pobeda dobrog (onoga što bajka afirmiše) koje vraća željeni poredak.  Bartonova Alisa jeste tipični junak bajke što se za Kerolovu Alisu nikako ne može reći. Barton Alisu ne samo da stavlja u ulogu spasioca, već joj i osmišljava specifično `bajkovsku` inicijaciju – ona će proći iskušenja koja će testirati njenu motivaciju i istrajnost, a ova iskušenja za cilj imaju uspostavljanje visokih, plemenitih moralnih načela. Alisa će čak i biti smeštena u milje bajkovitog u kojem će finalnu borbu protiv zla voditi boreći se mačem protiv zmaja (tipičnog negativnog junka bajki). 

U Bartonovom filmu je primetna ideja koja je obeležila niz filmskih ostvarenja s početka novog milenijuma – raslojavanje, dezintegrisanje kategorija vremena i prostora. Težnja da se očima vidljiva, opipljiva realnost kakvu poznajemo proglasi zapravo nerealnom (težnja koja je kulminaciju doživela u „Matriksu“) kod Bartona je ostvarena idejom paralelnog postojanja. Alisa živi i odrasta i u realnosti i u snu.

Krećući se kroz Zemlju Čuda Alisa pokušava da dođe do sećanja na prošlost sna, na činjenicu da je ona ta koja je izabrana. Sa prisećanjem i prihvatanjem ove ideje na planu sna, dešava se i obuhvatanja i prihvatanje sopstvene prirode i ličnosti na realnom planu – Alisa odbija da se uda i vodi život kakav se od nje očekuje. U vezi sa ovim treba naglasiti da će bunt i osuda društvene hipokrizije svakako promaći deci, odnosno deca teško da mogu dokučiti smisao dugačkog uvoda filma npr. i on deci zapravo može biti nedovoljno zanimljiv. Srećom, Barton je našao načina da ovde očuva vezu sa Kerolovom pričom – Alisina „priviđenja“ i Beli Zec, koji uvek nekako prati Alisu, dovoljna su da sačuvaju dečiju zainteresovanost.

Uloga jednog od najpoznatijih likova „Alise u Zemlji Čuda“ – Ludog Šeširdžije poverena je Džoniju Depu koji mu je dodao komponentu tragičnog. Šeširdžija je u romanu bizaran, iako veoma upečatljiv  lik koji ipak ne budi nikakvu težinu kod čitaoca. U filmu, Šeširdžiji je poverena mnogo složenija uloga – on ima prošlost sa kojom bivamo upoznati, predstavljen nam je njegov gubitak, iza maske ludila krije se patnja i on se u filmu bori da ostane dovoljno snažan. Čini se ipak da je glumačka snaga Džonija Depa načinila otklon od Šeširdžije kakvog očekujemo i kakvog želimo. Srastao sa ulogama autsajdera, odbačenih, emotivno preosetljivih i često mentalno labilnih likova, Džoni Dep je upravo te dimenzije dao i Šeširdžiji zbog čega se dramska težina filma neočekivano prelama upravo na ovom liku. 

Dok su psihološka i sociološka motivacija u knjizi samo nagoveštene i zapravo zatamnjene, kod Bartona se konkretizuju – sa jedne strane prikazivanjem i jasnim pogledom u društvo na početku filma, sa druge strane uvođenjem sukoba dobrog i zla. Upravo ovaj nivo, rat Crvene i Bele Kraljice, odnosno dobra i zla, jeste jedini nivo na kojem deca kao gledaoci mogu da iščitaju i shvate motivaciju likova koja u knjizi ostaje nejasna. 

Ali šta iz svega shvataju ili osećaju odrasli.

Apokrifno detinjstvo

Nijedno sećanje, naročito na rano detinjstvo, nije verodostojno. Ono je mislim uvek podvrgnuto prepravkama jer, odrastajući, čovek počinje da teži da uspostavi jednu logičnu nit života, da poveže lične mitove i sve životne događaje u celinu koja odgovara nekom intimnom doživljaju sebe. Nije mi poznato kako se, recimo, terapeuti odnose prema ovom materijalu, a koji ja nazivam građom uma od kojeg on tka mnogobrojne priče i zaplete tokom čitavog života.

Kada ovakvim pričama oduzmem intervencije logike i svesnog, odraslog uma, i svedem ih samo na motive i simbole, oni se raskriljuju u novom svetlu, gotovo očigledno fantastičnom, predimenzioniranom, koji je umnogome nalik na mitove i legende. Nažalost, najređe je nalik bajkama, jer izgleda da naš racio, kako odrastamo, prvo ukloni element bajke koji nalaže srećan ishod. Mnogo češće i mnogo lakše zadržava element mita u kojem postoji samožrtvovanje, idolopokloništvo (autoritet), relacija sa zajednicom, svrha koja nije određena prirodom pojedinca već potrebama sveta koji je u nastanku i u kojem smo se zatekli.

Nije mi jasno otkuda tako jak uticaj mita, budući da su upravo bajke zastupljenije u detinjstvu većine ljudi. Verovatno zbog toga što mit kao tvorevina ima mnogo bitniju funkciju za zajednicu i da je zapravo i temelj naciona, a da osoba odrastajući i socijalizujući se, fantastičnu potku bajke, pod uticajem sredine, zamenjuje mitom.

Nisam još videla da je neko uočio i naglasio ovu razliku između mita i bajke i njihovog različitog uticaja na psihu, moguće zato što su kao literarni žanrovi zahtevni za analizu. Često se stavljaju u istu liniju kao fantastične tvorevine, iako im je struktura i funkcija potpuno drugačija. Izgleda da to mora uraditi svako za sebe...

Seme vrednosnih sudova i duhovnog ustrojstva sveta pojedinca nalazi se u upravo u simbolima koje on u svojoj priči o detinjstvu nije u stanju da shvati. Meni je zanimljivo da posmatram kako u ovom kazivanju o sebi osoba koristi obike literarnog izražavanja: naraciju, deskripciju, dijalog i monolog. U priči o sebi dinamički motivi, koji grade naraciju, su sumnjivi, previše statičnih motiva (koji su osnova deskripcije) takođe. Postoji neka mera koja kazivanje, upravo kao i u knjieževnosti, čini ubedljivim, autentičnim i skladnim što je potvrda da dolazi iz autentičnog dela ličnosti.

Kjerkegor

Seren Kjerkegor je materijal za svoje spise pronalazio na ulicima Kopenhagena u kojem je rođen, u kojem je živeo, koji je mrzeo i voleo onako kako svaki veliki čovek svoj grad mrzi i voli jer ga prejako oseća. Zamišljam ga kako se meša sa gomilom sveta na pijaci, tumara ulicama posmatrajući šegrte, kako sedi u crkvi, ruča i sluša razgovore ljudi u gostionici, skida šešir i kratko pozdravlja prolaznika, setno se osmehuje deci koja se jure po ulici...Oko njega vreva, graja užurbanih ljudi, dovikivanja, zvuk kolskih točkova po kaldrmi, vazduh zasićen mirisom kanala, mora, ribe, začina, ulične kanalizacije... Ulice ga odjednom stiskaju, ljudi guraju, on pogrbljen ubrzava, grabi ka svojoj kući, sada mu već bruji u glavi, ne može da dočeka da se skloni sa ulice, uđe u svoju sobu i da se skloni u razmišljanje koje će ga osloboditi utisaka i koje će zatim pretočiti u filozofska razmišljanja.

Razmatrajući jednom anksioznost Kjerkegor joj je dao metafizičku dimenziju nepoznatu modernoj psihologiji. Za Kjerkegora je anksioznost potvrda slobode, odnosno mogućnosti izbora. Čovek je anksiozan kada i ako oseća da može da bira svoj pravac i iz tog osećaja rađa se tenzija, iracionalna bojazan da li će i kakav izbor načiniti. To je potpuno nova dimenzija sagledavanja ovog stanja, koju bi svaki čovek koji anksioznost oseća ili je osetio, mogao doživeti ako ne kao potpuno tačnu, ono bar kao veoma inspirativnu. Zapravo, logično je pretpostaviti da jedino čovek koji anksioznost oseća može da shvati koja joj je duhovna i/ili psihička funkcija.

Serenu Kjerkegoru koji je pisao toliko da kažu da je od iscrpljenosti i umro, su sugrađani oprostili njegovo otuđivanje od njih zbog snage njegove misli, zaboravili su i stigmu koju je njegova porodica nosila (on je bio dete iz drugog braka svog oca koji se oženio svega nekoliko meseci nakon ženine smrti), prešli su i preko njegovog iznenadnog i na oko neosnovanog raskidanja veridbe sa Reginom Olsen koju je bio sklopio, nije im smetala njegova upečatljiva fizička mana (po svemu sudeži Kjerkegor je imao grbu na leđima), sve do momenta kada se zamerio crkvi. Jer on je oštricu svoje kritike usmerio i ka crkvi i time se prekinuo njegov kontakt sa gradom koji mu je i pored svega bio preko potreban.

Desilo se isto ono što se dešava i dan-danas kada se neko, čija je misao dovoljno jaka i provokativna, usudi da uputi kritiku svojevoljnom i ničim kontrolisanom autoritetu crkve. Kjerkegor se upustio u teološki rat sa crkvenim velikodostojnicima i lokalnim novinama čije uredništvo nije biralo sredstva da ga, ne mogući ga osporiti argumentima, degradira - karikaturama.

Ovaj gnusni čin podsmevanja koji je bio i ostao način borbe niskih duhova je trajno obeležio Kjerkegora. Svetina je, kao i uvek, podržala i pozdravila ovo ismevanje i postala produžena ruka Kjerkegorovih progonitelja. On se povukao u tišinu svoje radne sobe, i u sebe.

Ostalo je pitanje kakav je izbor Kjerkegor načinio, ili propustio da načini. Nije pisao (ili bar ja nisam našla) da je pisao o tome u kontekstu anksioznosti. Iako nikada nije rekao da razmatrajući anksioznost govori o sebi, ja sam nekako sigurna da je na sebe najviše mislio.

 

Oskar Vajld i tajna Šekspirovog V.H.

Čitala danas Vajldove priče opet (Zločin lorda Artura Sevila i druge) i ne mogu da se otmem utisku da ono što je bilo dozvoljeno Vajldu nije nijednom piscu ni pre ni posle njega.
Da li su ta neverovatna prefinjenost ukusa i osećaj engleskog jezika kod njega bili toliko jaki da su mogli, i još uvek mogu, da bace u zasenak ponegde toliko neuverljivu naraciju koja se čak granični sa naivnom (kao u Sfingi bez tajne i Uzornom milioneru). Siromašni mladić koji udelivši milostinju maskiranom milioneru biva nagrađen od njega. Takav bajkoviti rasplet i to u realističkoj intenciji slikanja likova i sredine samo kod Vajlda zvuči očaravajuće.

Ali priča koja najviše uzbuđuje, ne zbog svoje lepote, jeste priča u kojoj Vajld iznosi teoriju o pravom identitetu osobe kojoj je Šekspir posvetio svoje Sonete. Šekspirolozi se drže toga da se iza inicijala V.H. krije Viljem Herbert, poznatiji kao lord Pembrouk, koji je finansirao štampanje Soneta. Vajld, međutim, gradi teoriju o Viliju Hjuzu kojeg analizirajući stihove i dokazuje.

Teza o Šekspirovoj emotivnoj naklonosti mladiću, odnosno nepoznatom muškarcu nije nova, kao što nije ni čudno što Vajld, budući homoseksualne orijentacije, nastoji da uspostavi i dokaži identitet tog mladog muškarca kojem je Šekspir posvetio Sonete i koji ga je inspirisao u pisanju najvećeg broja drama. Ono što ostavlja bez daha jeste uverljivost analize samih stihova Soneta iz kojih se zaista nedvosmisleno čita da je osoba kojoj su bili posvećeni glumac. Vili Hjuz je, kako Vajld kroz likove svoje priče objašnjava, bio izuzetno talentovan i igrao je sve velike ženske Šekspirove uloge, na osnovu čega možemo da zaključimo i o njegovoj spoljašnjosti i drugim karakteristikama koje je morao imati budući da je tako uspešno igrao žene. On je Šekspirova inspiracija, i o njemu razmišlja dok gradi svoje likove. Šekspir mu obećava besmrtnost i u vreme kada piše Sonete, Šekspir je već bio svestan svoje veličine i slave, kao što je bio svestan da će Soneti živeti dugo nakon smrti obojice.

Istorijske potvrde Vilija Hjuza nema, ili bar nije objavljena (ko zna, možda je i sakrivena), ali mnogo bitnije od toga meni jeste sledeće - Vajld je toliko jasno predočio zašto misli da je osoba koja je nadahnula Šekspira morala biti mladi glumac da nisam mogla da odolim da Sonete ne počnem da čitam ponovo. Sa slikom Vilija Hjuza pred očima, oni se otvaraju na novi način, slika postaje potpunija, opipljivija, postojanje prelepog mladića čija lepota je poput ženske je vrlo lako osetiti. Metaforičnost soneta postaje neuporedivo prozirnija sa slikom V.H. kakvim ga Vajld dočarava. Stihovi sada otkrivaju novu dubinu i emotivnost, mnogo uverljiviju i dramatičniju; patnja više nije puki vapaj, nego nešto što se može shvatiti, očaj zbog izneverenosti (prelazak Vilija u pozorište Kristofera Marloa), oproštaj (povratak nakon Marlove smrti) odjednom se slažu kao delići slike koji su u doživljaju ovih neverovatnih stihova nedostajali.

Ništa

Ne postoje posebne moći prilagođavanja, prilagođavanje na ljude, na stvari ili pojave. Postoji samo jedna takva opšta moć prilagođavanja i granica do koje čovek može da se prilagodi i ostane čovek. A ona se odavno iscrpela u stvarima. Kada bismo sada i hteli, jedni drugima bismo se teško prilagodili, morali bismo se ponovo odreći stvari i pogledati Ništa koje one skrivaju, zbog kojeg smo ih prvobitno i poželeli.