Nijedno sećanje, naročito na rano detinjstvo, nije verodostojno. Ono je mislim uvek podvrgnuto prepravkama jer, odrastajući, čovek počinje da teži da uspostavi jednu logičnu nit života, da poveže lične mitove i sve životne događaje u celinu koja odgovara nekom intimnom doživljaju sebe. Nije mi poznato kako se, recimo, terapeuti odnose prema ovom materijalu, a koji ja nazivam građom uma od kojeg on tka mnogobrojne priče i zaplete tokom čitavog života.
Kada ovakvim pričama oduzmem intervencije logike i svesnog, odraslog uma, i svedem ih samo na motive i simbole, oni se raskriljuju u novom svetlu, gotovo očigledno fantastičnom, predimenzioniranom, koji je umnogome nalik na mitove i legende. Nažalost, najređe je nalik bajkama, jer izgleda da naš racio, kako odrastamo, prvo ukloni element bajke koji nalaže srećan ishod. Mnogo češće i mnogo lakše zadržava element mita u kojem postoji samožrtvovanje, idolopokloništvo (autoritet), relacija sa zajednicom, svrha koja nije određena prirodom pojedinca već potrebama sveta koji je u nastanku i u kojem smo se zatekli.
Nije mi jasno otkuda tako jak uticaj mita, budući da su upravo bajke zastupljenije u detinjstvu većine ljudi. Verovatno zbog toga što mit kao tvorevina ima mnogo bitniju funkciju za zajednicu i da je zapravo i temelj naciona, a da osoba odrastajući i socijalizujući se, fantastičnu potku bajke, pod uticajem sredine, zamenjuje mitom.
Nisam još videla da je neko uočio i naglasio ovu razliku između mita i bajke i njihovog različitog uticaja na psihu, moguće zato što su kao literarni žanrovi zahtevni za analizu. Često se stavljaju u istu liniju kao fantastične tvorevine, iako im je struktura i funkcija potpuno drugačija. Izgleda da to mora uraditi svako za sebe...
Seme vrednosnih sudova i duhovnog ustrojstva sveta pojedinca nalazi se u upravo u simbolima koje on u svojoj priči o detinjstvu nije u stanju da shvati. Meni je zanimljivo da posmatram kako u ovom kazivanju o sebi osoba koristi obike literarnog izražavanja: naraciju, deskripciju, dijalog i monolog. U priči o sebi dinamički motivi, koji grade naraciju, su sumnjivi, previše statičnih motiva (koji su osnova deskripcije) takođe. Postoji neka mera koja kazivanje, upravo kao i u knjieževnosti, čini ubedljivim, autentičnim i skladnim što je potvrda da dolazi iz autentičnog dela ličnosti.
Kada ovakvim pričama oduzmem intervencije logike i svesnog, odraslog uma, i svedem ih samo na motive i simbole, oni se raskriljuju u novom svetlu, gotovo očigledno fantastičnom, predimenzioniranom, koji je umnogome nalik na mitove i legende. Nažalost, najređe je nalik bajkama, jer izgleda da naš racio, kako odrastamo, prvo ukloni element bajke koji nalaže srećan ishod. Mnogo češće i mnogo lakše zadržava element mita u kojem postoji samožrtvovanje, idolopokloništvo (autoritet), relacija sa zajednicom, svrha koja nije određena prirodom pojedinca već potrebama sveta koji je u nastanku i u kojem smo se zatekli.
Nije mi jasno otkuda tako jak uticaj mita, budući da su upravo bajke zastupljenije u detinjstvu većine ljudi. Verovatno zbog toga što mit kao tvorevina ima mnogo bitniju funkciju za zajednicu i da je zapravo i temelj naciona, a da osoba odrastajući i socijalizujući se, fantastičnu potku bajke, pod uticajem sredine, zamenjuje mitom.
Nisam još videla da je neko uočio i naglasio ovu razliku između mita i bajke i njihovog različitog uticaja na psihu, moguće zato što su kao literarni žanrovi zahtevni za analizu. Često se stavljaju u istu liniju kao fantastične tvorevine, iako im je struktura i funkcija potpuno drugačija. Izgleda da to mora uraditi svako za sebe...
Seme vrednosnih sudova i duhovnog ustrojstva sveta pojedinca nalazi se u upravo u simbolima koje on u svojoj priči o detinjstvu nije u stanju da shvati. Meni je zanimljivo da posmatram kako u ovom kazivanju o sebi osoba koristi obike literarnog izražavanja: naraciju, deskripciju, dijalog i monolog. U priči o sebi dinamički motivi, koji grade naraciju, su sumnjivi, previše statičnih motiva (koji su osnova deskripcije) takođe. Postoji neka mera koja kazivanje, upravo kao i u knjieževnosti, čini ubedljivim, autentičnim i skladnim što je potvrda da dolazi iz autentičnog dela ličnosti.
Нема коментара:
Постави коментар