Apokrifno detinjstvo

Nijedno sećanje, naročito na rano detinjstvo, nije verodostojno. Ono je mislim uvek podvrgnuto prepravkama jer, odrastajući, čovek počinje da teži da uspostavi jednu logičnu nit života, da poveže lične mitove i sve životne događaje u celinu koja odgovara nekom intimnom doživljaju sebe. Nije mi poznato kako se, recimo, terapeuti odnose prema ovom materijalu, a koji ja nazivam građom uma od kojeg on tka mnogobrojne priče i zaplete tokom čitavog života.

Kada ovakvim pričama oduzmem intervencije logike i svesnog, odraslog uma, i svedem ih samo na motive i simbole, oni se raskriljuju u novom svetlu, gotovo očigledno fantastičnom, predimenzioniranom, koji je umnogome nalik na mitove i legende. Nažalost, najređe je nalik bajkama, jer izgleda da naš racio, kako odrastamo, prvo ukloni element bajke koji nalaže srećan ishod. Mnogo češće i mnogo lakše zadržava element mita u kojem postoji samožrtvovanje, idolopokloništvo (autoritet), relacija sa zajednicom, svrha koja nije određena prirodom pojedinca već potrebama sveta koji je u nastanku i u kojem smo se zatekli.

Nije mi jasno otkuda tako jak uticaj mita, budući da su upravo bajke zastupljenije u detinjstvu većine ljudi. Verovatno zbog toga što mit kao tvorevina ima mnogo bitniju funkciju za zajednicu i da je zapravo i temelj naciona, a da osoba odrastajući i socijalizujući se, fantastičnu potku bajke, pod uticajem sredine, zamenjuje mitom.

Nisam još videla da je neko uočio i naglasio ovu razliku između mita i bajke i njihovog različitog uticaja na psihu, moguće zato što su kao literarni žanrovi zahtevni za analizu. Često se stavljaju u istu liniju kao fantastične tvorevine, iako im je struktura i funkcija potpuno drugačija. Izgleda da to mora uraditi svako za sebe...