Tim Barton - Alisa u Zemlji Čuda

Da li je „Alisa u Zemlji Čuda“ knjiga za decu? Pitanje je zapravo i koji je aspekt ovog književnog ostvarenja na ekranizaciju inspirisao tvorca mračne `gotske` atmosfere i ljubitelja groteske kakav je Barton koji se mahom bavi borbom dobra i zla?

Knjiga „Alisa u Zemlji čuda“ jeste čudesna onoliko koliko je to unutrašnji svet svakog pojedinca. Ali kod Luisa Kerola je mitski ključ interpretacije gotovo neprimenjiv. Kerol kao da je načinio maštoviti udžbenik logike (kojom se u životu i bavio) poručujući nam sledeće – život je sve samo ne logičan. Alisine „avanture“ osim što se neverovatne (čudesne) jesu i bizarne, haotične i nepredvidljive, odnosno – negacija su formalne logike. Simbolika Alisinog podsvesnog (neverbalizovanog) iskustva stoga nije univerzalna.

Da li je Barton osetio nedostatak univerzalnog motiva u izvornoj priči ili se razrešenje romana kroz Alisino buđenje pokazalo kao nedovoljno efektno za poentiranje u filmu, ne možemo biti sigurni. Ali ono što je sigurno je da je Barton od romana „Alisa u Zemlji Čuda“ načinio bajku i time je priču o Alisi zapravo približio deci.

Tri elementa čine osnovno obeležje svake bajke – nanošenje štete (odnosno remećenje poretka stvari koje stvara krizu), sukob dobra i zla i pobeda dobrog (onoga što bajka afirmiše) koje vraća željeni poredak.  Bartonova Alisa jeste tipični junak bajke što se za Kerolovu Alisu nikako ne može reći. Barton Alisu ne samo da stavlja u ulogu spasioca, već joj i osmišljava specifično `bajkovsku` inicijaciju – ona će proći iskušenja koja će testirati njenu motivaciju i istrajnost, a ova iskušenja za cilj imaju uspostavljanje visokih, plemenitih moralnih načela. Alisa će čak i biti smeštena u milje bajkovitog u kojem će finalnu borbu protiv zla voditi boreći se mačem protiv zmaja (tipičnog negativnog junka bajki). 

U Bartonovom filmu je primetna ideja koja je obeležila niz filmskih ostvarenja s početka novog milenijuma – raslojavanje, dezintegrisanje kategorija vremena i prostora. Težnja da se očima vidljiva, opipljiva realnost kakvu poznajemo proglasi zapravo nerealnom (težnja koja je kulminaciju doživela u „Matriksu“) kod Bartona je ostvarena idejom paralelnog postojanja. Alisa živi i odrasta i u realnosti i u snu.

Krećući se kroz Zemlju Čuda Alisa pokušava da dođe do sećanja na prošlost sna, na činjenicu da je ona ta koja je izabrana. Sa prisećanjem i prihvatanjem ove ideje na planu sna, dešava se i obuhvatanja i prihvatanje sopstvene prirode i ličnosti na realnom planu – Alisa odbija da se uda i vodi život kakav se od nje očekuje. U vezi sa ovim treba naglasiti da će bunt i osuda društvene hipokrizije svakako promaći deci, odnosno deca teško da mogu dokučiti smisao dugačkog uvoda filma npr. i on deci zapravo može biti nedovoljno zanimljiv. Srećom, Barton je našao načina da ovde očuva vezu sa Kerolovom pričom – Alisina „priviđenja“ i Beli Zec, koji uvek nekako prati Alisu, dovoljna su da sačuvaju dečiju zainteresovanost.

Uloga jednog od najpoznatijih likova „Alise u Zemlji Čuda“ – Ludog Šeširdžije poverena je Džoniju Depu koji mu je dodao komponentu tragičnog. Šeširdžija je u romanu bizaran, iako veoma upečatljiv  lik koji ipak ne budi nikakvu težinu kod čitaoca. U filmu, Šeširdžiji je poverena mnogo složenija uloga – on ima prošlost sa kojom bivamo upoznati, predstavljen nam je njegov gubitak, iza maske ludila krije se patnja i on se u filmu bori da ostane dovoljno snažan. Čini se ipak da je glumačka snaga Džonija Depa načinila otklon od Šeširdžije kakvog očekujemo i kakvog želimo. Srastao sa ulogama autsajdera, odbačenih, emotivno preosetljivih i često mentalno labilnih likova, Džoni Dep je upravo te dimenzije dao i Šeširdžiji zbog čega se dramska težina filma neočekivano prelama upravo na ovom liku. 

Dok su psihološka i sociološka motivacija u knjizi samo nagoveštene i zapravo zatamnjene, kod Bartona se konkretizuju – sa jedne strane prikazivanjem i jasnim pogledom u društvo na početku filma, sa druge strane uvođenjem sukoba dobrog i zla. Upravo ovaj nivo, rat Crvene i Bele Kraljice, odnosno dobra i zla, jeste jedini nivo na kojem deca kao gledaoci mogu da iščitaju i shvate motivaciju likova koja u knjizi ostaje nejasna. 

Ali šta iz svega shvataju ili osećaju odrasli.