Kjerkegor

Seren Kjerkegor je materijal za svoje spise pronalazio na ulicima Kopenhagena u kojem je rođen, u kojem je živeo, koji je mrzeo i voleo onako kako svaki veliki čovek svoj grad mrzi i voli jer ga prejako oseća. Zamišljam ga kako se meša sa gomilom sveta na pijaci, tumara ulicama posmatrajući šegrte, kako sedi u crkvi, ruča i sluša razgovore ljudi u gostionici, skida šešir i kratko pozdravlja prolaznika, setno se osmehuje deci koja se jure po ulici...Oko njega vreva, graja užurbanih ljudi, dovikivanja, zvuk kolskih točkova po kaldrmi, vazduh zasićen mirisom kanala, mora, ribe, začina, ulične kanalizacije... Ulice ga odjednom stiskaju, ljudi guraju, on pogrbljen ubrzava, grabi ka svojoj kući, sada mu već bruji u glavi, ne može da dočeka da se skloni sa ulice, uđe u svoju sobu i da se skloni u razmišljanje koje će ga osloboditi utisaka i koje će zatim pretočiti u filozofska razmišljanja.

Razmatrajući jednom anksioznost Kjerkegor joj je dao metafizičku dimenziju nepoznatu modernoj psihologiji. Za Kjerkegora je anksioznost potvrda slobode, odnosno mogućnosti izbora. Čovek je anksiozan kada i ako oseća da može da bira svoj pravac i iz tog osećaja rađa se tenzija, iracionalna bojazan da li će i kakav izbor načiniti. To je potpuno nova dimenzija sagledavanja ovog stanja, koju bi svaki čovek koji anksioznost oseća ili je osetio, mogao doživeti ako ne kao potpuno tačnu, ono bar kao veoma inspirativnu. Zapravo, logično je pretpostaviti da jedino čovek koji anksioznost oseća može da shvati koja joj je duhovna i/ili psihička funkcija.

Serenu Kjerkegoru koji je pisao toliko da kažu da je od iscrpljenosti i umro, su sugrađani oprostili njegovo otuđivanje od njih zbog snage njegove misli, zaboravili su i stigmu koju je njegova porodica nosila (on je bio dete iz drugog braka svog oca koji se oženio svega nekoliko meseci nakon ženine smrti), prešli su i preko njegovog iznenadnog i na oko neosnovanog raskidanja veridbe sa Reginom Olsen koju je bio sklopio, nije im smetala njegova upečatljiva fizička mana (po svemu sudeži Kjerkegor je imao grbu na leđima), sve do momenta kada se zamerio crkvi. Jer on je oštricu svoje kritike usmerio i ka crkvi i time se prekinuo njegov kontakt sa gradom koji mu je i pored svega bio preko potreban.

Desilo se isto ono što se dešava i dan-danas kada se neko, čija je misao dovoljno jaka i provokativna, usudi da uputi kritiku svojevoljnom i ničim kontrolisanom autoritetu crkve. Kjerkegor se upustio u teološki rat sa crkvenim velikodostojnicima i lokalnim novinama čije uredništvo nije biralo sredstva da ga, ne mogući ga osporiti argumentima, degradira - karikaturama.

Ovaj gnusni čin podsmevanja koji je bio i ostao način borbe niskih duhova je trajno obeležio Kjerkegora. Svetina je, kao i uvek, podržala i pozdravila ovo ismevanje i postala produžena ruka Kjerkegorovih progonitelja. On se povukao u tišinu svoje radne sobe, i u sebe.

Ostalo je pitanje kakav je izbor Kjerkegor načinio, ili propustio da načini. Nije pisao (ili bar ja nisam našla) da je pisao o tome u kontekstu anksioznosti. Iako nikada nije rekao da razmatrajući anksioznost govori o sebi, ja sam nekako sigurna da je na sebe najviše mislio.