Oskar Vajld i tajna Šekspirovog V.H.

Čitala danas Vajldove priče opet (Zločin lorda Artura Sevila i druge) i ne mogu da se otmem utisku da ono što je bilo dozvoljeno Vajldu nije nijednom piscu ni pre ni posle njega.
Da li su ta neverovatna prefinjenost ukusa i osećaj engleskog jezika kod njega bili toliko jaki da su mogli, i još uvek mogu, da bace u zasenak ponegde toliko neuverljivu naraciju koja se čak granični sa naivnom (kao u Sfingi bez tajne i Uzornom milioneru). Siromašni mladić koji udelivši milostinju maskiranom milioneru biva nagrađen od njega. Takav bajkoviti rasplet i to u realističkoj intenciji slikanja likova i sredine samo kod Vajlda zvuči očaravajuće.

Ali priča koja najviše uzbuđuje, ne zbog svoje lepote, jeste priča u kojoj Vajld iznosi teoriju o pravom identitetu osobe kojoj je Šekspir posvetio svoje Sonete. Šekspirolozi se drže toga da se iza inicijala V.H. krije Viljem Herbert, poznatiji kao lord Pembrouk, koji je finansirao štampanje Soneta. Vajld, međutim, gradi teoriju o Viliju Hjuzu kojeg analizirajući stihove i dokazuje.

Teza o Šekspirovoj emotivnoj naklonosti mladiću, odnosno nepoznatom muškarcu nije nova, kao što nije ni čudno što Vajld, budući homoseksualne orijentacije, nastoji da uspostavi i dokaži identitet tog mladog muškarca kojem je Šekspir posvetio Sonete i koji ga je inspirisao u pisanju najvećeg broja drama. Ono što ostavlja bez daha jeste uverljivost analize samih stihova Soneta iz kojih se zaista nedvosmisleno čita da je osoba kojoj su bili posvećeni glumac. Vili Hjuz je, kako Vajld kroz likove svoje priče objašnjava, bio izuzetno talentovan i igrao je sve velike ženske Šekspirove uloge, na osnovu čega možemo da zaključimo i o njegovoj spoljašnjosti i drugim karakteristikama koje je morao imati budući da je tako uspešno igrao žene. On je Šekspirova inspiracija, i o njemu razmišlja dok gradi svoje likove. Šekspir mu obećava besmrtnost i u vreme kada piše Sonete, Šekspir je već bio svestan svoje veličine i slave, kao što je bio svestan da će Soneti živeti dugo nakon smrti obojice.

Istorijske potvrde Vilija Hjuza nema, ili bar nije objavljena (ko zna, možda je i sakrivena), ali mnogo bitnije od toga meni jeste sledeće - Vajld je toliko jasno predočio zašto misli da je osoba koja je nadahnula Šekspira morala biti mladi glumac da nisam mogla da odolim da Sonete ne počnem da čitam ponovo. Sa slikom Vilija Hjuza pred očima, oni se otvaraju na novi način, slika postaje potpunija, opipljivija, postojanje prelepog mladića čija lepota je poput ženske je vrlo lako osetiti. Metaforičnost soneta postaje neuporedivo prozirnija sa slikom V.H. kakvim ga Vajld dočarava. Stihovi sada otkrivaju novu dubinu i emotivnost, mnogo uverljiviju i dramatičniju; patnja više nije puki vapaj, nego nešto što se može shvatiti, očaj zbog izneverenosti (prelazak Vilija u pozorište Kristofera Marloa), oproštaj (povratak nakon Marlove smrti) odjednom se slažu kao delići slike koji su u doživljaju ovih neverovatnih stihova nedostajali.