Mogu biti sve. Ostavi me u tami.

Dok su mlaki pevušili, ja sam na zalascima zapalio svoj glas

Kao strašni sud, H. L. Borhes

Gde je i šta je izvor vatre, svetla i boja u kojima se prelivaju stihovi pesama Horhea Luisa Borhesa? Ko obasjava te predele duha? I kakva je to senka koja se natkriljuje nad njima?
Zašto su ti stihovi satkani od jutra, zore, sutona, mesečine, zvezda, sunca, sene, mraka, boja, preliva, senki? I kakvu slutnju nose?

Slutnju jer se motiv slepog čoveka i igra svetla, senke i tame javljaju mnogo pre nego je Borhes oslepeo (u zbirkama poezije iz 1923., 1925. i 1929. godine), u vreme kada nije bilo nikakvih nagoveštaja gubitka vida.
Do gubitka vida je došlo usled povrede glave zadobijene u nesreći 1938. godine, dakle, deceniju kasnije.

U literaturi o Borhesu, kao rani uticaji na pesnika često se navode filozofi Artur Šopenhauer i Džordž Berkli. I neosporno je da je uticaj njihove filozofije ostavio značajnog traga u Borhesovoj poetici. Borhes o tome i eksplicitno govori u stihovima:

Radoznao zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrdi da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kada se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mi je razum
i nacrtalo ovaj kapričo...

(Svanuće, iz zbirke Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Naročito je filozofija engleskog empiriste Berklija ostavila traga u doživljaju stvarnosti lirskog subjekta Borhesove poezije. I mogao bi se lako izvući zaključak o tome da je upravo moto koji izražava suštinu Berklijevog učenja - esse est percipi - objašnjenje Borhesove fascinacije percepcijom, na prvom mestu vizuelnom. 

Međutim, to bi bio previše ishitren zaključak. Berklijev subjektivni idealizam kao i principi znanja i saznavanja koja je izneo u spisu Principi ljudskog znanja (1710), a čija je suština podvučena upravo u navedenim Borhesovim stihovima, jesu značajno inspirisali Borhesovu umetničku viziju. Jer za Berklija, materija ne postoji. Ono što nazivamo materijom jesu samo skupine ideja koje postoje u umu i od njega zavise. Realnost čine mentalnost koja je konačna - ljudski um, i mentalnost koja je beskonačna i beskrajna - bog. Ideje u umu su objekti znanja. 

Ovo bi, u vrlo kratkim crtama, bile najvažnije tačke Berklijevog filozofskog učenja koje duboko rezonuju sa Borhesovim odnosom prema svetu ideja, znanja i učenja.

Berkli se nije posebno bavio čulima, osim vidom, a naročito ne na način koji bi za umetnika bio od velikog zanačaja. Naime, on se vidom bavi prvenstveno da bi opovrgao tvrdnje nekih filozofa poput Hjuma, Loka i Dekarta kao i ranije tvrdnje o prirodi ljudskog viđenja daljine, odnosno onoga što je udaljeno (u spisu Ka novoj teoriji viđenja 1709). Ovaj njegov esej tiče se fiziologije, optike i geometrije i Berkli u njemu nigde ne daje nikakav primat očima, odnosno čulu vida u odnosu na druga čula.

Ali zbog činjenice da je Berkli napisao studiju o vidu i da generalno jeste uticao na neke ideje Borhesove poetike, Borhesovom motivu vida, odnosno svetla/tame, čini se, biva uskraćen značaj koji on za razmevanja Borhesove umetnosti i sudbine ima.

Jer, bez obzira na formalnu svoju vezu sa spomenutom filozofijom, taj motiv jeste u potpunosti autentičan i izraz je duboko subjektivnog i intuitivnog kod Borhesa.

U kolikoj meri je Borhesova poezija, naročito rana, po svojoj prirodi vizuelna jeste upravo fascinantno. Kada pritom stihovima koji pevaju o svetlu, tami i vizuelnim opažajima dodamo stihove sa motivom slepila, uviđamo da se radi o jednom dramatičnom sukobu i slutnji očigledno inspirisanoj nesvesnim. Kao u ovim stihovima:

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

(Svanuće, Oduševljenje Buenos Airesom)

Prostor koji zahvata senka u Borhesovim stihovima, kao prelaz od svetlosti ka tami ili - slepilu, je prostor u kojem se rađa dramatičnost i budi neizvesnost ili nešto što, iako kod Borhesa nikada nije strašno, morbidno ni neprijatno, često odiše strepnjom, melanholijom i tugom, mada senka koincidira i sa intimnim trenucima kontemplacije i dubokog osećanja sveta:

Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na popločani trg.
Ovo je elegija
što se slaže sa velikim usamljenim sjajem
koji su popodneva davala utrinama.
(U samim predelima bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri)

(Elegija kapija,  iz zbirke Sveska San Martin, 1929)

Golubija polutama...
...U ovom času svetlosti
što je rasuta poput peska;
put me vodi nepoznatom ulicom,
...Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
Učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa

(Nepoznata ulica, iz zbirke Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

  

Senka promiče gotovo nad svakom pesmom. Ponekad je izazvana prirodnim ciklusima, a ponekad je simbolički izraz unutrašnjih stanja:

Uzaud ga saleću
neplodni ćutljivi brežuljci
što požuruju noć svojom senkom
i tužno more uzaludne žestine.
Vasceli vrt je mirna svetlost
što obasjava veče.

(Vrt, Odušeljenje Buenos Airesom, 1923)

I opet sam hodao starim stazama
Kao da se prisećam zaboravljenog stiha,
a kad se raširila tama,
videh slabašni Mesec
kako traži senovito utočište
u palmi s visokim lišćem kao u gnezdu ptice.

(Povratak,  Oduševljenje Buesnos Airesom, 1923)

Borhesovo svetlo i tama rastaču i nanovo stvaraju univerzum satkan od impresija, slutnji, intimnih i dragih slika i nagoveštaja budućnosti. Oni nose svo obilje doživljaja, svu punoću opažanja pažljivog i svesnog posmatrača. U njima se preliva život u svim svojim nijansama – širina neba i pampe, svetlost zvezda i svetlost velikog grada, sutoni i izlasci, lica prolaznika, linije kuća i ulica, život koji vri i blista i koji u kontrastima naglašavaju slike i slutnje tame:

svet raste ko drvo neko svetlo
pijan kao elisa
sunce svira ustajanje na terasama
sunce ogledala mamuzama svojim razbija
kao karta moja senka
pala je pljoštimice na putu
gore nebo leti
a ptice ga brazdaju kao zabludele noći
jutro sveže na moje rame sleće

(Jutro, Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Airesa
i iskovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.

(Ulica sa ružičastim dućanom, iz zbirke Mesec prekoputa, 1925)

Sunce nam skriva nebeski svod, peščani brežuljci vrebaju
na drumovima, more je zlopamtilo.
Videh jednog poglavicu, plavetnilo mu je plamtelo na ogrtaču
više nego na zapaljenom nebu.

(Dakar, Mesec prekoputa, 1925)

Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje predgrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.

(Na horizontu jednog predgrađa, Mesec prekoputa, 1925)

kad veče dođe,
umorne su one dve-tri dvorišne boje.
Noćas Mesec, svetli krug,
ne vlada svojim prostorom. 

(Dvorište,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

(Ivanjska noć,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazti,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.

(One noći kad su pored nekoga na jugu bdeli,  Sveska San Martin, 1929)

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke...

(Svanuće,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Iznad ulaza
slepa kravlja glava
predsedava veštičijem poselu

(Mesara, Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

More je samotno poput slepa čoveka.
More je drevan jezik koji ne uspevam da odgonetnem.
U njegovoj dubini zora je kao skroman u belo okrečen zid.
na hrizontu njegovom izbija svetlina, slična dimu

(Plovidba, Mesec prekoputa, 1925)

Ono što je u prvim zbirkama nagovešteno kao slutnja i prostor neizvesnosti u kasnijim pesmama razvija se u tragiku. Umetnik koji je svet upijao očima i koji ga je, pre svega, gledao, izgubiće sposobnost da svet vidi. 

Ta tragika obeležila je Borhesove stihove nastale u drugoj polovini života, i ona će roditi neke od najlepših stihova čovečanstva bivajući pesnikova katarza, njegovo sačuvano dostojanstvo i svedočanstvo uzvišenosti duha i njegovog večnog i beskonačnog svetla...

Neodgonetnuto i usamljeno, znam
da u nejasnoj noći mogu da budem bronzani
vapaj ili mudra izreka
u kojoj je sažet ukus jednog života
ili predvečerja,
ili san Čuang Cua koga već poznaješ
ili beznačajni datum ili neka parabola,
ili veliki car, danas nekoliko slogova,
ili vasiona ili tvoje tajno ime
ili ona zagonetka koju uzalud odgonetaste
toliko godina i dana.
Mogu biti sve. Ostavi me u tami.

(Znaci, 1976) 

Take but degree away

EDMUND: This is the excellent foppery of the world, that, when we are sick in fortune, - often the surfeit of our own behaviour, - we make guilty of our disasters the sun, the moon, and the stars: as if we were villains by necessity; fools by heavenly compulsion; knaves, thieves, and treachers, by spherical predominance; drunkards, liars, and adulturers, by an enforced obedience of planetary influence; and all that we are evil in, by a divine thrusting on: an admirable evasion of whore-master man, to lay his goatish disposition to the charge of a star! My father compounded with my mother under the dragons tail; and my nativity was under ursa major; so that it follows, I am rough and lecherous. - Fut, I should have been that I am, had the maidenliest star in the firmament twinkled on my bastardizing.

Enter Edgar.

O, these eclipses do portend these divisions! fa, sol, la , mi

EDGAR: How now, brother Edmund! what serious contemplation are you in?

EDMUND: I am thinking, brother, of a prediction I read the other day, what should follow these eclipses.

EDGAR: Do you busy yourself with that?

EDMUND: I promise you, the effects he writes of succeed unhappily; as of naturalness between the child and the parent; death, dearth, dissolutions of ancient amities; division in state, menaces and maledictions against king and nobles; needless diffidences, banishment of friends, dissipation of cohorts, nuptial breachers, and I know not what.

EDGAR: How long have you been a sectary astronomical?

King Lear, I, 2

Ovaj dijalog iz "Kralja Lira" može nam poslužiti kao osnova u razmatranju ambivalentnog odnosa prema fenomenu astrologije i okultnog kod Šekspira. 

Taj odnos je svakako i dijalektička nit njegovih drama i motivaciono polje na kojem se pokreću i razrešavaju neke od najdubljih dilema čoveka i humanizma. Pre svega - u kojoj meri smo mi gospodari sopstvene volje, kreatori svog života i karaktera? Šta je sudbina i šta je njena uloga, te kada ona postaje izgovor i poraz uma i duha? 

Šekspir je čovek renesanse i vremena procvata ezoteričnih učenja. Ali njega izuzetnim čini i kritička distanca prema svim znanim, popularnim sistemima verovanja. Šekspir je prvi veliki filozof u književnosti. Njegova pitanja su pitanja koja se tiču samog temelja društva, čoveka i univerzuma.

Ono što daje akcenat njegovim dramskim sukobima jesu upravo ta pitanja i zaključci u vezi sa prirodom čoveka, kao u stihovima u "Juliju Cezaru", kojima on suprotstavlja i ona druga viđenja ostavljajući nas pritom bez odgovora koja je njegova pozicija:

"the fault, dear  Brutus, is not in our stars,

 But in ourselves, that we are underlings."

 Julius Caesar, Act I, Scene 2

Šekspir je bio veoma svestan situacije u kojoj se drama našla, koja je izgubivši antički motiv naslednog greha i hibrisa, ostala pred velikim i otvorenim pitanjem - koje će to sile oživeti dramu, odnosno iz koje sfere će se pojaviti motivi koji će biti pokretači dramskog sukoba. Sa promenjenim kontekstom verovanja u kojem je svaka volja podređena božijoj, moglo se govoriti samo o religioznim dramama sa hrišćanskim, biblijskim motivima. Renesansa je, međutim, htela nešto drugo i vrlo je dobro shvatala svoj uzor, ne samo u formi. 

Na mesto sudbine, hibrisa i volje bogova postaviće ideje koje, iako sa filozofskog stanovišta ne mogu imati isto značenje, sa književnog, tj. dramskog funkcionišu vrlo slično. 

Razlika je ta što Šekspir, za razliku od antičkih tragičara svojim dramskim sukobima, kako je već napomenuto, priododaje pitanja o tome šta jeste u osnovi ljudskog delovanja. Odgovor na ovo pitanje u antici je bio opšteprihvaćen i poznat. On se uklapao u religiozni okvir antičkog čoveka u koji čak nijedan filozof nije zadirao niti se usuđivao da ga eventualno dovede u pitanje, osim Sokrata, kojem je upravo to i pripisano kao jedna od dve njegove najveće krivice.

Predodređenost i sudbina određena voljom bogova kao motiv biće u Šekspirovim delima zastupljeni mnogo češće okultnim nego hrišćanskim motivima koji su potpuno marginalni kod ovog velikog pesnika. Kretanje, razvoj i sukob u drami biće interpretirani u kontekstu astrologije kao najdominantnijeg okultnog učenja, koje je sa stanovište crkve ezoterično, jeretičko. 

U tom smislu, Šekspir jeste filozof. On ne daje odgovore, što i nije posao pisca niti filozofa, on ih produbljuje. 

I dok je nemoguće za Šekspira tvrditi gde je u ličnim uverenjima stajao kada je u pitanju verovanje u astrološke fenomene, zasigurno se može tvrditi da je njegov renesansni duh duboko gajio ideju o univerzalnom - kao jedinstvu, koje po svojoj suštini znači povezanost i usklađenost svih delova:

"take but degree away, untune that string, and hark what discor follows"

Troilus and Cressida, III,3

Fascinacija mikrokosmosom i uočavanje univerzalnog sklada i podudarnosti u fenomenima nebeskim i onim zemaljskim, materijalnim je jedan od najvećih duhovnih darova renesanse i Šekspira kao mislioca i pesnika. 

Demokratizacija kulture

Sintagma o kojoj ne mislim ništa dobro. Idealna manifestacija ovog koncepta demokratizacije kulture jesu socijalne mreže. 

Odnos pojmova je ovde poremećen. Kultura je nadređen pojam i kao takav ne može on biti taj koji će se prilagođavati društvenim procesima. Društveni procesi proishode iz pojma kulture i njemu su podređeni. Kultura je tu da da svrhu i smisao društvenim procesima, a ne da se svodi na meru društva u nekom, svakako apsurdno zamišljenom, svima dostupnom obliku.
Društvo u kom je kultura elitni pojam je primitivno društvo.

Da bi se izbegla elitizacija, pribeglo se demokratizaciji kuture, umesto edukaciji i implementaciji u novonastale društvene okolnosti i procese. I u ovome se ogleda podilaženje konformizmu i inertnosti većine, one većine sa kojom se računa na izborima. 

Na najpraktičnijem nivou, u fenomenu interneta i socijalnih mreža koji u okviru njega postoje, dobijamo situaciju u kojoj često ne mogu a da ne pomislim sledeće: "Tako razgovaraj sa onim ko mora da te sluša. Ja ne moram. A tvoj prostor za slobodu mišljenja/govorenja mene ne mora da se tiče, odnosno neću da zalazi u moj jer si nekulturan, a društveni model, kreiran upravo prema modelu mediokriteta kakav jesi, ti dozvoljava da umišljaš da poseduješ adekvatan kulturni nivo da na ravnoj nozi razgovaraš sa svima." 

Kad isto je pevati i umirati

RADIO DRAMA o Branku Miljkoviću

Ljudi se ne probaju

Petlovi lžovi

Петлови, мори, поје,Морава ѕмни,
пуштај ме, злато моје, да идем.
Ал` тој су, мори, петлови, петлови лжови,
легај ми, злато моје, крај мене.


Juliet: Wilt Thou be gone? It is not yet near day:
It was the nightingale, and not the lark,
that pierced the fearful hollow of Thine ear...
Romeo: It was the lark, the herald of the morn,no nightingale:
look, love, what envious streaksdo lace
the severing clouds in yonder east...
I must be gone and live, or stay and die.



Покушала сам у пракси креирање манипулативне теорије. Нажалост, потврђује ми се да ми Срби заправо веома лоше познајемо историју, иако смо јој наклоњени...емотивно. Успело ми је да убедим неколико људи да су стихови народне песме са југа Србије послужили Шекспиру за мотив растанка у "Ромеу и Јулији", а да је заплет Шекспирове драме заправо мотив о забрани женидбе/удаје која је честа у нашој народној поезији.

Причу сам зачинила мање-више познатом дилемом у вези са Шекспировим животом и питањем ауторства неких његових дела, као и богатом културном српском историјом из доба деспотовине (мање познатом већини Срба), рачунајући са тим да многима није јасан однос ренесансе у Европи и Србији. Ренесансни двор деспота Стефана представила сам као извориште културних утицаја (јер то је и био, али сам искривила правац и јачину). Искористила сам чињеницу да је у питању универзални песнички мотив растанка љубавника у зору, односно да Шекспирови и народни стихови заиста певају о истом, као и бледу представу присутности српске народне књижевности у Европи (у питању је 19. век, али број оних који то знају је мали).

Одушевљење или искрена зачуђеност су углавном били ефекат моје приче и да их нисам зауставила признањем да сам све измислила можда би наставили да се преносе. Нажалост, све ми је јасније како је дошло до тога да међу Србима заживе неке ноторне глупости.

Emotion - Fellini

Tri-dimensional canvas, emotion set in move, without a real beginning or conclusion, without motivation that we are used to read/see in films, almost careless. One step towards that carelessness in constructing a story would make Fellini clumsy, it would create what we are all afraid of – chaos of ideas, impressions and emotions.
He tends to `stretch` reality to the emotional point dangerous to average art consumer.
Fellini like other great artists knew the scary truth – life consists of unexpected things, it is moved, inspired and directed not by some order constructed in linear mind, not by habit and expectations, but by things that are excessive, extraordinary, unusual, hidden in subconscious, sublimed, shadowed and guarded in our "child" mind and early life experiences.
They threat to distort illusionary order we have created because we are afraid to see the nature of life - ever changing and thus incomprehensible, where plain, strong emotion and sexuality drive and govern all.

The only constant and consistent thing about life is our craving for that Emotion, for emotional actualization or liberation.

This craving for emotional and sexual satisfaction existed throughout the time and history, being a basis of all that is seen as universal in art. The means of reaching and fulfilling desires and emotional liberation are what we observe as historical movement and change. The real change, however, never occurs...

Realnost priče

Po modelu realnosti svakako nije isto što i realnost. Tamo gde ogoljena realnost, neprerađena i nesublimisana, koja se ne može svesti na duboki intimni simbol, na situaciju ili stanje koji rezonuju sa nekim kvalitetetom duše ili ga, sa druge strane, provociraju; tamo, dakle, gde takva realnost prodre u tkivo priče, nastaje oštećenje, rasplitanje i rastakanje njenih niti. Pripovedač je ništa do posmatrač koji vreba trenutak i mesto gde će intervenisati u realnom, odnosno na kom mestu, pod kakvim osvetljenjem i uglom će pred realnost postaviti ogledalo. Odraz u ogledalu, koje je pisac sam, jeste izvor priče.

Kretanje religiozne ideje kod Tomasa S. Eliota

Zadatak pred kojim su se književnici na početku XX veka našli, bio je nešto što je zahtevalo korenske izmene u čitavom kulturnom nasleđu. Smrt Boga i Istine o svetu i u njemu, inicirala je talas nihilizma koji se iz Ničeove filozofije raširio kao dominatni uticaj na rane moderniste.

Mladi Tomas Eliot će u potpunosti pripadati ovom nihilističkom obliku ateizma, ali će njegov jezik, kao i jezik ostalih modernih pesnika ostati pod uticajem religiozne misli i teleologije. Modernisti će u svojoj dekonstrukciji realnosti i uspostavljanju aposlutnog ateizma morati sačekati Vitgenštajnove oglede o jeziku i njegovu misao o tome da su realnost i iskustvo upisani u jeziku, i da menjati svet i svest znači menjati i jezik. Ovo će poći za rukom veoma malom broju književnika i Virdžinija Vulf biće možda jedini književnik koji je u svojim delima izvela do kraja ovu ideju “apsolutnog nihilizma”, kako na nivou ideja, tako i na nivou jezika i kompozicije. 

Ovi začeci ateizma na prelomu XIX I XX veka prirodno će obeležiti književnost toga doba, koja će zauzeti prema tradiciji antagonistički odnos pokušavajući da novim formama koje uvodi prokrči i novi put misli.

Eliot će se vrlo brzo izdvojiti kao snaga koja je modernistima omogućila da antagonizam koji su prema svetu zazuzeli ostane visoko poetski, da on upravo poetskim nadmaši mnoge klasične obrasce. Prufrok i druga zapažanja, Eliotova zbirka koja izlazi 1917. godine značiće svojevrsni trijumf moderne poezije kojoj više niko nije mogao osporiti poetsku moć i u kojoj će ono što se činilo kao eksperiment postati obrazac i ideal. 

Međutim, u prvoj zbirci još uvek se ne definišu jasno Eliotvi religijski stavovi niti ova zbirka pokazuje ambiciju da se uhvati u koštac sa večnom istinom, sa idejom boga ili duhovne potrage za onim što bi bio dokaz bilo postojanja ili nepostojanje vrhovne realnosti kao izvora i kao kraja.

Već u sledećoj zbirci Pesama iz 1920. jasno će biti naznačeni pravci kretanja Eliotove religioznosti i duhovnosti. Izučavalac antičke starine, kao i bliskoistočnih i istočnih religija, Eliot počinje da postavlja pitanja i iznosi smele opaske o hrišćanskoj dogmi i crkvi. Njega opseda pitanje prolaznosti, osipanja, trošnosti i ispraznosti života (teme koje su prikazane i u Prufroku),  i on otvara vrata onostranog, ispitujući ga svojom poetskom uobraziljom.

Vebstera smrt opsedala je,
Pod kožom lobanju je gledo;
Besprsa bića ispod zemlje
Cere se, leže naporedo.

Lukovice im, a ne oči,
Zurile su iz očnih duplja!
Misao stesni slast i raskoš,
Uz mrtve udove se skuplja…

…Pa čak i Apstraktni Entiteti
Njezine draži obilaze;
No nama, da nam metafiziku
Greju, kroz suva rebra plaze.

(Šapati o besmrtnosti, prevod Ivan V. Lalić)


Eliot zauzima ironičan i često sarkastičan stav, kao u Nedeljnoj jutarnjoj službi gospodina Eliota koju otvara rečenicom iz Malteškog Jevrejina: Pogledaj, pogledaj, pogledaj, dolaze dve religiozne gusenice. I već sam naslov pesme i njen uvod govore o tome da se u raskrinkavanju moguće duhovne obmane ne može zaobići subjekt i da se upravo sama svest subjekta podvrgava kritici i pretresanju onih uvrenja koja su je do tada činila, definisala je. Na ovom putu subjektu, samim tim i realnosti, preti dezintegracija, koja i jeste bila primarni cilj mnogih nihilista, ali istinski nikada od njih dosegnuta.

Nihilizam je tek početak ateizma. On se koristi metaontološkim idejama jer ne poseduje svoje. Na isti način kako Niče nije uspeo da učini svoju filozofiju autonomnom u odnosu na antičku, već je njegova filozofija potpuno pravilna inverzija sveta Ideje, dakle, neautentična, tako i pesnici nihilisti ne nalaze načina da veru ukinu, iako im to ukidanje uspeva kada su u pitanju smislenost i svrsishodnost ljudske egzistencije.

Eliotova zbirka Pusta zemlja, po mnogima njegovo najbolje pesničko ostvarenje, u spomenutom smislu biće manifest nihilizma. Nihilizam ni kod Eliota neće uspeti da ukine veru, on će joj suprotstaviti upravo metaontološki konstrukt ispražnjen od svakog značenja, a to je ideja o postojanju Ništa. Eliot će kao i nihilisti verovati u Ništa.

Kakva je to sad buka? Šta to radi vetar?
Ništa, opet ništa.
Zar Vi ne znate ništa? Vi ne vidite ništa? Ne pamtite Ništa?

(Partija šaha, preveo Jovan Hristić)

Nihilistički odnos Eliot će zadržati i u zbirci iz 1925. godine pod nazivom Šuplji ljudi. Na meti pesničkog ispitivanja i kritike je ispraznost ljudske egzistencije, koja sama nema odgovore, nije sigurna u svoje puteve, ne može ponuditi ništa što bi garantovalo trajnost ili smisao življenja.

Ovo je mrtva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kamena
osovljeni, ovde ih stiže
Ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad busimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

(Šuplji ljudi. Ivan V. Lalić)


Sa zbirkom iz 1925. godine završava se ciklus najboljeg Elitovog pesničkog ostavarenja, koja će on, u izvesnoj meri, ponoviti tek u pesmama iz perioda posle II svetskog rata u Četiri kvarteta.

Događaj koji je će se odraziti na njegovo pesništvo, odigrao se 1927. godine kada će se Eliot, po rođenju protestant, po ubeđenju ateista, priključiti anglikanskoj-kataličkoj crkvi i postati njen korifej.

Koliko je taj čin bio neobičan i neočekivan, možda najbolje svedoči komentar književnicie Virdžinije Vulf koja je bila i Eliotova prijateljica. Ona je povodom njegovog preobraćanja u svom pismu sestri napisala: “Ja sam bila zaista šokirana. Čini mi se da je od njega i leš bio podobniji za to. Mislim, ima nešto nepristojno u tome da živa osoba sedi pored vatre i razmišlja o bogu.”

Eliot, međutim, nije sedeo pored vatre. Preobraćenik u njemu poželeo je da duhovnu vatru upali i u drugima, upravo ono što je Virdžinija Vulf često isticala kao njen najveći strah od religioznih ljudi – njihova potreba da druge ljude neminovno uvuku u svoju religiju.

Eliot se ovoj ideji posvetio u potpunosti i učinio je temeljem i svoje političke misli. Definisavši se kao rojalista, konzervativac i ortodoksni vernik, Eliot će pune dve decenije svoju poetsku misao angažovati kako bi pomogla “hristijanizaciji Zapadnog sveta” čiju sekularnu orijentaciju osuđuje u eseju Religija i oslobođenje (1934).

Njegova poezija u tom period stradaće i izgubiti na svojoj poetskoj snazi, kako se to uvek sa angažovanom, u društevno-političkom smislu, poezijom  dešava. Čista sreda i pesme iz zbrike Arijel zadržaće dosta od Eliotove poetske snage, ali će pesme iz ciklusa Horovi iz stene (1934) u mnogo čemu zvučati pamfletno, pretenciozno, emotivno suženo i u pogledu ideje prerečeno, mnogo ispod kvaliteta psalama kojima je, između ostalog,  nesumnjivo bio nadahnut.

No, izgleda da se zbilo nešto što se nikada ranije
nije zbilo; iako ne znamo tačno kada niti zašto,
nit kako, nig de.
Ljudi se okaniše Boga, ali ne čerez drugih bogova,
Već čerez nijednog boga; a to se ranije nikada
Nije zbilo, to: da ljudi I slave bogove I bogove.
Poriči, ispovedajući prvo razum, potom Novac I Moć,
Pa ono što zovu: Život, pa Rasu, pa dijalektiku.
Odreknute Crkve, slomljenog trona, prevrnutog zvona
Ne znamo šta drugo da učinimo, osim da:
Zastanemo praznih ruku I dlanova podignutih naviše,
U doba, koje progresivno pada nadole?

(Horovi iz stene, VII, prevod Raša Livada i David Albahari)

U spisu Ideal hrišćanske zajednice Eliot će definisati način  na koji zamišlja uspostavljanje jedinstvenog, homogenog hrišćanskog društva i kaže da njega, pre svega, zanimaju “nesvesni obrasci" putem kojih će ljudi usvojiti religioznost po sebi, koja je isto što i hrišćanska istina budući da je hrišćanska istina prema Eliotu jedina moguća. Taj okvir stvaranja hrišćanske zajednice karakterišu, kako kaže Eliot, “načini ponašanja i nesvesne vrednosti”.

Koliki je doprinos umetnosti i književnosti u formiranju tih vrednosti, niko nije znao bolje od samog Eliota. Stoga će njegov mač protiv ateizma postati njegova poezija, ona koja se nekada nije libila da zadre u same temelje vere.

U razvijanju ove ideje “hrišćanskog okvira”, kako ga Eliot naziva, on će otići vrlo daleko. Sebe će doživeti kao pripadnika posvećene i izabrane grupe kojoj je data i moć percepcije “natprirodnog kraja zajednice” i zbog ove sveznajuće pozicije toj grupi zaduženih i odgovornih za “Hrišćansku zajednicu”, prema Eliotu, biće podaren blagoslov blaženstva.

Ove činjenice Elitovog duhovnog traganja i lutanja, nerado se iznose u kontekstu razmatranja značaja Eliotvog stvaralaštva, iako su, kako je već rečeno, i one ostavile traga u njemu. Svoju netoleranciju prema onima koji ne prihvataju njegov “jedinstveno religiozno-socijalni kod” Eliot će, prirodno, izneti i u svojim stihovima iz 1927. (Journey of the Magi). Eliot neće iz svoje hrišćanske zajednice isključiti nužno sve druge religije, već samo one koje suštinski ne mogu da se uklope u ideju hrišćanstva. Ovo će ga, međutim, dovesti do antisemitizma izraženog u esejima Za tuđim bogovima (1933).

Svoje stavove, Eliot će znatno promeniti nakon Drugog svetskog rata, ali će religiozno opredeljenje ostati isto. Promene do kojih je došlo tiču se Eliotovog društvenog i političkog angažmana.  


Umesto bibliografije:
Teza o Ničeu i neautetičnosti njegovog nihilizma preuzeta je od Hane Arent (Život duha), termin apsolutni ateizam je iz rada Atheism and Sadism: Nietzsche and Woolf on Post-God Discourse, Michael Lackey. Ostatak se čita u Eliotovim delima, od kojih su samo neka navedena.