Петлови, мори, поје,Морава ѕмни,
пуштај ме, злато моје, да идем.
Ал` тој су, мори, петлови, петлови лжови,
легај ми, злато моје, крај мене.
Juliet: Wilt Thou be gone? It is not yet near day:
It was the nightingale, and not the lark,
that pierced the fearful hollow of Thine ear...
Romeo: It was the lark, the herald of the morn,no nightingale:
look, love, what envious streaksdo lace
the severing clouds in yonder east...
I must be gone and live, or stay and die.
Покушала сам у пракси креирање манипулативне теорије. Нажалост, потврђује ми се да ми Срби заправо веома лоше познајемо историју, иако смо јој наклоњени...емотивно. Успело ми је да убедим неколико људи да су стихови народне песме са југа Србије послужили Шекспиру за мотив растанка у "Ромеу и Јулији", а да је заплет Шекспирове драме заправо мотив о забрани женидбе/удаје која је честа у нашој народној поезији.
Причу сам зачинила мање-више познатом дилемом у вези са Шекспировим животом и питањем ауторства неких његових дела, као и богатом културном српском историјом из доба деспотовине (мање познатом већини Срба), рачунајући са тим да многима није јасан однос ренесансе у Европи и Србији. Ренесансни двор деспота Стефана представила сам као извориште културних утицаја (јер то је и био, али сам искривила правац и јачину). Искористила сам чињеницу да је у питању универзални песнички мотив растанка љубавника у зору, односно да Шекспирови и народни стихови заиста певају о истом, као и бледу представу присутности српске народне књижевности у Европи (у питању је 19. век, али број оних који то знају је мали).
Одушевљење или искрена зачуђеност су углавном били ефекат моје приче и да их нисам зауставила признањем да сам све измислила можда би наставили да се преносе. Нажалост, све ми је јасније како је дошло до тога да међу Србима заживе неке ноторне глупости.
Нема коментара:
Постави коментар