Prvi koji je obratio pažnju na fenomen teorija zavere u moderno vreme jeste filozof Karl Poper koji ih je objasnio kao mehanizam kojim se odgovornost za nešto prebacuje na druge, kada čovek pokušava da se ili odbrani ili pronađe krivce za ono što smatra da ga ugrožava. Ova ideja o prebacivanju odgovornosti, odnosno o mogućnosti da se stvori mehanizam kojim odgovornost može da se ukloni, je naročito zanimljiva u političkom smislu i za moderne države u kojima se odgovornost delegira na niz instanci unutar društva gde često nije jasno ko treba da preuzme odgovornost za nešto. Postoji tenzija inherentna svakoj vlasti koja se svodi na to da vlast pokušava da održi sistem koji će odgovarati ako ne svima, onda bar onom broju koji je dovoljan da je održi i između težnje svake vlasti da stepen kontrole učini što je moguće većim. Kako to nikad nije popularno i teško se pravda, zgodno je da postoji neprijateljski faktor od kojeg je potrebno odbraniti se i zbog kojeg se kontrola i spovodi. Izmišljanje neprijatelja je zato večna tema svakog režima.
Ovo upućuje na političke korene teorije zavere i sigurno je da među nebrojenim teorijama koje su nastale samo u prethodnih sto godina, mnogo njih je bilo ili jeste upravo instrument političkog, tačnije podrivanja političkog, što je opširna tema za sebe kojoj se treba posebno posvetiti.
Umberto Eko je gotovo ceo svoj život posvetio i fenomenu teorija zavere i razmatrao ih je iz više uglova, kao filozof, kao semiotičar, kao analitičar političkih dešavanja i kao književnik.
Poslednji njegov roman, objavljen 2010. godine je suma njegovog rada na ovoj temi. "Praško groblje" je bez sumnje "najteža" Ekova knjiga i pretpostavljam zbog toga njegova najmanje popularna i čitana knjiga. Ona je, verovatno, njegova stilski i kompoziciono najslabija knjiga. Ali nakon što se jednom suočio sa tim da je velikom broju čitalaca čak i "Ime ruže" bila zahtevana i komlikovana knjiga, zbog čega je čak pristao da objavi njeno skraćeno ili pojednostavljeno ozdanje, Eko moguće posle toga nije ni želeo mnogo da se zamara kako da udovolji ukusu onih koji imaju problem da se izbore i sa običnom istorijom. Za razliku od "Imena ruže", "Praško groblje" nije obična istorija, to je detaljna, zamršena, isprepletena istorija Evrope u periodu pre II svetskog rata. Samo jedan lik, od preko stotine njih, nije istorijska ličnost, i to je glavni junak. Svi ostali akteri imaju svoje mesto u istoriji što ovu knjigu čini prezahtevnom čak i istoričarima, odnosno bez usputnog istraživanja o aferama, događajima i akterima o kojima Eko, nekada detaljnije, a nekada samo u aluzijama govori, čitalac može da se oseća kao da luta kroz lavirint promašujući znake i putokaze i sigurno je da će se osećati frustrirano ukoliko nije krenuo u avanturu sa namerom da nešto nauči, odnosno u avanturu koja je i bila Ekova najvažnija misija.
Upitan o razlogu zašto je samo jedan lik fiktivan, Eko je jednostavno odgovorio da u slučaju da nije ubacio taj jedan lik, morao bi objaviti još jedan akademski rad, a to prosto nije želeo.
Tema "Praškog groblja" je previše bitna da bi ostala samo u registru akademske literature. Ovaj roman se bavi istorijskom pozadinom nastanka najmonstruoznije i najopasnije teorije zavere do danas, antisemtiskim spisom "Protokoli sionskih mudraca", spisa koji je inspirisao mržnju prema Jevrejima u Evropi na početku XX veka. U ovom špijunsko-istorijskom romanu, Eko za nas otvara arhive i kao građu koristi saznanja o zamršenoj mreži političkih previranja od Italije do Rusije. Njegov glavni junak, Simonini, otelotvoruje špijuna službi koje su operisale u Evropi s kraja XIX i početka XX veka, on je prototip beskrupuloznih plaćenika iz senke, prvi špijun u modernom shvatanju stvari čije se delovanje upliće u inspirasanje i pokretanje nemira i revolucija, smenjivanje vlada (Italija, Pruska, Rusija, Francuska), do kreiranja afera i uklanjanja pojedinačnih protivnika (Drajfus). Simonini je moguće najgroteskniji lik svetske književnosti, potpuna moralna nakaza koja baulja kroz smutna vremena čineći ih još nesigurnijima.
Njemu će Eko dodeliti ulogu sastavljača "Protokola" ispredajući oko Simoninijevog života priču o stvarnim istorijskim akterima koji su antisemitizam, često iz samih državnih vrhova, širili masovnim kanalima za koje se forma teorije zavere pokazala kao najefektnija budući da ova forma adresira one koji istinu niti žele niti mogu da prepoznaju, bilo zato što su mržnjom i strahom već zaraženi ili zato što su prosto glupi, no najčešće je u pitanju i jedno i drugo.
Naručilac "Protokola" bila je ruska obaveštajna služba Ohrana. Ruski istoričar Mihail Lepekin je 1999., kada su otvorene državne arhive SSSR-a, došao do podataka o detaljima plana čiji cilj je bio kompromitovanje bogatih Jevreja u Rusiji koji su imali i znatnu političku moć. Direktni nalogodavci bili su ministar unutrašnjih poslova Ivan Golemikin i šef tajne policije Petar Rakovski. "Protokoli" su naručeni u Parizu i u vreme o kojem Eko u romanu govori, već su napisane prvobitne varijante "Protokola". Zna se da izvorna priča potiče od Hermana Gedšea, pruskog špijuna koji je u romanu "Bijaric" iz 1868. plagirao satiru Morisa Žolija "Dijalog između Makijavelija i Monteskjea" i Diminu knjigu "Jozef Balzamo" u kojoj Dima opisuje fiktivni skup masona. Gedše će priču o Diminih fiktivnih 12 masona preinačiti u 12 vođa izraelskih plemena koji se sastaju na groblju u Pragu gde kuju plan kako da pokore svet i u tom obliku izaći će kao pamflet u Sankt Peterburgu 1872. da bi se kao "Protokoli sionskih mudraca" u izdanju Sergeja Nilusa pojavili 1903.
Mreža događaja i likova romana "Praško groblje" se u ovoj tački stapaju u jedno i Eko nas uvodi u detalje nastanka ove zavere posebno zabavljen činjenicom da njenu osnovu čini roman jednog od njegovih omiljenih pisaca anaturističkog žanra, Aleksandra Dime. Upravo struktura ovakvih, avanturističkih romana sa elemntima misterije i pseudoistorije je ono što teoriji zavere inače daje na zanimljivosti i popularnosti. Drugi izvor "Protokola", Žolijev satirični spis je spis koji je lako dostupan i danas i ono što budi nevericu kada su "Protokoli" u pitanju je činjenica da je u njih poverovalo i da i dan-danas veruje određeni broj ljudi (morali bismo znati koji), od kojih bi svako sposoban bar za minimum intelektualnog napora bez problema mogao da uporedi Žolijev spis i "Protokole" i utvrdi da su "Protokoli" očigledan plagijat u šta može da se uveri čak i na Vikipediji, te da ukoliko i dalje sumnja pronađe Žolijeve "Dijaloge" i čita ih uporedo sa "Protokolima":
Kako nastaju zajmovi? Emisijom menica koje podrazumevaju da se Vlada obavezuje da plati kamatu srazmernu kapitalu koji je pozajmljen. Tako, ako je zajam 5%, država, posle 20 godina, mora da plati sumu ravnu pozajmljenom kapitalu. Kada prođe 40 godina, plaća dvostruko, posle 60 godina trostruko, a opet ostaje dužnik za celi iznos kapitala. (Monteskje u Žolijevom "Dijalogu")
Zajam - to su emisije državnih menica koje sadrže procentnu obavezu srazmerno sumi kapitala. Ako je zajam 5%, onda će država kroz 20 godina uludo platiti procentnu sumu koja će biti ravna uzetom zajmu; za 40 godina plaća dvostruku sumu a za 60 godina - trostruku, a dug ostaje uvek onaj isti neuplaćeni dug. ("Protokoli sionskih mudraca")
Kao bog Višnu, moja štampa će imati stotinu ruku, a ove ruke će stvarati sve različite nijanse mišljenja širom zemlje. ( Makijaveli u Žolijevom "Dijalogu")
Štampa će, kao indijski bog Višnu, imati stotinu ruku od kojih će svaka pipati puls čiji god hoćete u javnom mnjenju. ("Protokoli sionskih mudraca")
Obrazac je jasan. Politički spis koji je Žoli napisao kao kritiku Napoleona III biće upotrebljen kao osnova (otuda ideja o planu da se zavlada svetom, taj svet je zapravo ekonomija i politika Francuske), ali će biti inkorporiran u popularnu i maštovitu Diminu priču da bi se kao i ona lako prenosila i prepričavala, odnosno da bi se omogućilo dodavanje fantastičnih ili zanimljivih motiva (kada i ako interesovanje padne) i to sve u klimi već postojećeg otvorenog antisemitizma u Evropi. Možda onda ni ne čudi što je lavina pokrenuta od strane obaveštajnih službi zamah dobila sa Hitlerom koji je "Protokole" naročito vrednovao pa su uvršteni u obavezno nacističko štivo.
Simonini je nakaza. Eko je u tome bio vrlo jasan. Samo potpuno nakazno biće može stajati iza takve zamisli. Ali tvrdio je da Simonini nije usamljen, štaviše Eko je mislio da mi živimo u svetu Simoninija. "Praško groblje" je napisao zato što je verovao da ista stvar može u svakom momentu i danas da se ponovi, da ono što nam sa distance sada izgleda kao sumanuta ideja, može ponovo da zaživi. Ja u ovo kada sam čitala knjigu nisam verovala, odnosno imala sam utisak da Eko ipak donekle preteruje. Međutim, od početka pandemije virusa korona i sa nagoveštajem krize koja iza nje sledi, broj teorija zavere raste praktično iz nedelje u nedelju i to me po sebi ne čudi. Ali primetila sam da se "Protokoli" kao avet iz pakla sve češće javljaju i navode kao verodostojan izvor u kojem između ostalog postoji objašnjenje i za trenutnu pandemiju. Dovoljno je samo u pretraživač ukucati naziv i pratiti trag portala i veb-stranica koji ih navode kao istorijski i relevantan spis i videti da je broj izdavača i izdanja zapanjujuće veliki.
Možda je potrebno da se demokratska društva, ukoliko te žele i da ostanu, koje od fašizma razlikuje između ostalog i to što knjige ne zabranjuju, zapitaju nemaju li obavezu prema sebi, svojoj budućnosti, i pre svega prema žrtvama izopačenih ideologija, da zahtevaju da knjige poput Hitlerove "Moje borbe" ili "Protokola sionskih mudraca" mogu da budu objavljivane isključivo uz kritičke komentare u uvodu u kojima će se čitalac podsetiti istorije ili, verovatnije, saznati o njoj, tj. o strahotama koje su ovakve knjige inspirisale.
