Mogu biti sve. Ostavi me u tami.

Dok su mlaki pevušili, ja sam na zalascima zapalio svoj glas

Kao strašni sud, H. L. Borhes

Gde je i šta je izvor vatre, svetla i boja u kojima se prelivaju stihovi pesama Horhea Luisa Borhesa? Ko obasjava te predele duha? I kakva je to senka koja se natkriljuje nad njima?
Zašto su ti stihovi satkani od jutra, zore, sutona, mesečine, zvezda, sunca, sene, mraka, boja, preliva, senki? I kakvu slutnju nose?

Slutnju jer se motiv slepog čoveka i igra svetla, senke i tame javljaju mnogo pre nego je Borhes oslepeo (u zbirkama poezije iz 1923., 1925. i 1929. godine), u vreme kada nije bilo nikakvih nagoveštaja gubitka vida.
Do gubitka vida je došlo usled povrede glave zadobijene u nesreći 1938. godine, dakle, deceniju kasnije.

U literaturi o Borhesu, kao rani uticaji na pesnika često se navode filozofi Artur Šopenhauer i Džordž Berkli. I neosporno je da je uticaj njihove filozofije ostavio značajnog traga u Borhesovoj poetici. Borhes o tome i eksplicitno govori u stihovima:

Radoznao zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrdi da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kada se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mi je razum
i nacrtalo ovaj kapričo...

(Svanuće, iz zbirke Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Naročito je filozofija engleskog empiriste Berklija ostavila traga u doživljaju stvarnosti lirskog subjekta Borhesove poezije. I mogao bi se lako izvući zaključak o tome da je upravo moto koji izražava suštinu Berklijevog učenja - esse est percipi - objašnjenje Borhesove fascinacije percepcijom, na prvom mestu vizuelnom. 

Međutim, to bi bio previše ishitren zaključak. Berklijev subjektivni idealizam kao i principi znanja i saznavanja koja je izneo u spisu Principi ljudskog znanja (1710), a čija je suština podvučena upravo u navedenim Borhesovim stihovima, jesu značajno inspirisali Borhesovu umetničku viziju. Jer za Berklija, materija ne postoji. Ono što nazivamo materijom jesu samo skupine ideja koje postoje u umu i od njega zavise. Realnost čine mentalnost koja je konačna - ljudski um, i mentalnost koja je beskonačna i beskrajna - bog. Ideje u umu su objekti znanja. 

Ovo bi, u vrlo kratkim crtama, bile najvažnije tačke Berklijevog filozofskog učenja koje duboko rezonuju sa Borhesovim odnosom prema svetu ideja, znanja i učenja.

Berkli se nije posebno bavio čulima, osim vidom, a naročito ne na način koji bi za umetnika bio od velikog zanačaja. Naime, on se vidom bavi prvenstveno da bi opovrgao tvrdnje nekih filozofa poput Hjuma, Loka i Dekarta kao i ranije tvrdnje o prirodi ljudskog viđenja daljine, odnosno onoga što je udaljeno (u spisu Ka novoj teoriji viđenja 1709). Ovaj njegov esej tiče se fiziologije, optike i geometrije i Berkli u njemu nigde ne daje nikakav primat očima, odnosno čulu vida u odnosu na druga čula.

Ali zbog činjenice da je Berkli napisao studiju o vidu i da generalno jeste uticao na neke ideje Borhesove poetike, Borhesovom motivu vida, odnosno svetla/tame, čini se, biva uskraćen značaj koji on za razmevanja Borhesove umetnosti i sudbine ima.

Jer, bez obzira na formalnu svoju vezu sa spomenutom filozofijom, taj motiv jeste u potpunosti autentičan i izraz je duboko subjektivnog i intuitivnog kod Borhesa.

U kolikoj meri je Borhesova poezija, naročito rana, po svojoj prirodi vizuelna jeste upravo fascinantno. Kada pritom stihovima koji pevaju o svetlu, tami i vizuelnim opažajima dodamo stihove sa motivom slepila, uviđamo da se radi o jednom dramatičnom sukobu i slutnji očigledno inspirisanoj nesvesnim. Kao u ovim stihovima:

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.

(Svanuće, Oduševljenje Buenos Airesom)

Prostor koji zahvata senka u Borhesovim stihovima, kao prelaz od svetlosti ka tami ili - slepilu, je prostor u kojem se rađa dramatičnost i budi neizvesnost ili nešto što, iako kod Borhesa nikada nije strašno, morbidno ni neprijatno, često odiše strepnjom, melanholijom i tugom, mada senka koincidira i sa intimnim trenucima kontemplacije i dubokog osećanja sveta:

Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na popločani trg.
Ovo je elegija
što se slaže sa velikim usamljenim sjajem
koji su popodneva davala utrinama.
(U samim predelima bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri)

(Elegija kapija,  iz zbirke Sveska San Martin, 1929)

Golubija polutama...
...U ovom času svetlosti
što je rasuta poput peska;
put me vodi nepoznatom ulicom,
...Možda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju nežnost na ovu ulicu
Učinivši je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nađen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tuđa

(Nepoznata ulica, iz zbirke Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

  

Senka promiče gotovo nad svakom pesmom. Ponekad je izazvana prirodnim ciklusima, a ponekad je simbolički izraz unutrašnjih stanja:

Uzaud ga saleću
neplodni ćutljivi brežuljci
što požuruju noć svojom senkom
i tužno more uzaludne žestine.
Vasceli vrt je mirna svetlost
što obasjava veče.

(Vrt, Odušeljenje Buenos Airesom, 1923)

I opet sam hodao starim stazama
Kao da se prisećam zaboravljenog stiha,
a kad se raširila tama,
videh slabašni Mesec
kako traži senovito utočište
u palmi s visokim lišćem kao u gnezdu ptice.

(Povratak,  Oduševljenje Buesnos Airesom, 1923)

Borhesovo svetlo i tama rastaču i nanovo stvaraju univerzum satkan od impresija, slutnji, intimnih i dragih slika i nagoveštaja budućnosti. Oni nose svo obilje doživljaja, svu punoću opažanja pažljivog i svesnog posmatrača. U njima se preliva život u svim svojim nijansama – širina neba i pampe, svetlost zvezda i svetlost velikog grada, sutoni i izlasci, lica prolaznika, linije kuća i ulica, život koji vri i blista i koji u kontrastima naglašavaju slike i slutnje tame:

svet raste ko drvo neko svetlo
pijan kao elisa
sunce svira ustajanje na terasama
sunce ogledala mamuzama svojim razbija
kao karta moja senka
pala je pljoštimice na putu
gore nebo leti
a ptice ga brazdaju kao zabludele noći
jutro sveže na moje rame sleće

(Jutro, Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Airesa
i iskovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.

(Ulica sa ružičastim dućanom, iz zbirke Mesec prekoputa, 1925)

Sunce nam skriva nebeski svod, peščani brežuljci vrebaju
na drumovima, more je zlopamtilo.
Videh jednog poglavicu, plavetnilo mu je plamtelo na ogrtaču
više nego na zapaljenom nebu.

(Dakar, Mesec prekoputa, 1925)

Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje predgrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.

(Na horizontu jednog predgrađa, Mesec prekoputa, 1925)

kad veče dođe,
umorne su one dve-tri dvorišne boje.
Noćas Mesec, svetli krug,
ne vlada svojim prostorom. 

(Dvorište,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

(Ivanjska noć,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazti,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.

(One noći kad su pored nekoga na jugu bdeli,  Sveska San Martin, 1929)

U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke...

(Svanuće,  Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

Iznad ulaza
slepa kravlja glava
predsedava veštičijem poselu

(Mesara, Oduševljenje Buenos Airesom, 1923)

More je samotno poput slepa čoveka.
More je drevan jezik koji ne uspevam da odgonetnem.
U njegovoj dubini zora je kao skroman u belo okrečen zid.
na hrizontu njegovom izbija svetlina, slična dimu

(Plovidba, Mesec prekoputa, 1925)

Ono što je u prvim zbirkama nagovešteno kao slutnja i prostor neizvesnosti u kasnijim pesmama razvija se u tragiku. Umetnik koji je svet upijao očima i koji ga je, pre svega, gledao, izgubiće sposobnost da svet vidi. 

Ta tragika obeležila je Borhesove stihove nastale u drugoj polovini života, i ona će roditi neke od najlepših stihova čovečanstva bivajući pesnikova katarza, njegovo sačuvano dostojanstvo i svedočanstvo uzvišenosti duha i njegovog večnog i beskonačnog svetla...

Neodgonetnuto i usamljeno, znam
da u nejasnoj noći mogu da budem bronzani
vapaj ili mudra izreka
u kojoj je sažet ukus jednog života
ili predvečerja,
ili san Čuang Cua koga već poznaješ
ili beznačajni datum ili neka parabola,
ili veliki car, danas nekoliko slogova,
ili vasiona ili tvoje tajno ime
ili ona zagonetka koju uzalud odgonetaste
toliko godina i dana.
Mogu biti sve. Ostavi me u tami.

(Znaci, 1976)