Kretanje religiozne ideje kod Tomasa S. Eliota

Zadatak pred kojim su se književnici na početku XX veka našli, bio je nešto što je zahtevalo korenske izmene u čitavom kulturnom nasleđu. Smrt Boga i Istine o svetu i u njemu, inicirala je talas nihilizma koji se iz Ničeove filozofije raširio kao dominatni uticaj na rane moderniste.

Mladi Tomas Eliot će u potpunosti pripadati ovom nihilističkom obliku ateizma, ali će njegov jezik, kao i jezik ostalih modernih pesnika ostati pod uticajem religiozne misli i teleologije. Modernisti će u svojoj dekonstrukciji realnosti i uspostavljanju aposlutnog ateizma morati sačekati Vitgenštajnove oglede o jeziku i njegovu misao o tome da su realnost i iskustvo upisani u jeziku, i da menjati svet i svest znači menjati i jezik. Ovo će poći za rukom veoma malom broju književnika i Virdžinija Vulf biće možda jedini književnik koji je u svojim delima izvela do kraja ovu ideju “apsolutnog nihilizma”, kako na nivou ideja, tako i na nivou jezika i kompozicije. 

Ovi začeci ateizma na prelomu XIX I XX veka prirodno će obeležiti književnost toga doba, koja će zauzeti prema tradiciji antagonistički odnos pokušavajući da novim formama koje uvodi prokrči i novi put misli.

Eliot će se vrlo brzo izdvojiti kao snaga koja je modernistima omogućila da antagonizam koji su prema svetu zazuzeli ostane visoko poetski, da on upravo poetskim nadmaši mnoge klasične obrasce. Prufrok i druga zapažanja, Eliotova zbirka koja izlazi 1917. godine značiće svojevrsni trijumf moderne poezije kojoj više niko nije mogao osporiti poetsku moć i u kojoj će ono što se činilo kao eksperiment postati obrazac i ideal. 

Međutim, u prvoj zbirci još uvek se ne definišu jasno Eliotvi religijski stavovi niti ova zbirka pokazuje ambiciju da se uhvati u koštac sa večnom istinom, sa idejom boga ili duhovne potrage za onim što bi bio dokaz bilo postojanja ili nepostojanje vrhovne realnosti kao izvora i kao kraja.

Već u sledećoj zbirci Pesama iz 1920. jasno će biti naznačeni pravci kretanja Eliotove religioznosti i duhovnosti. Izučavalac antičke starine, kao i bliskoistočnih i istočnih religija, Eliot počinje da postavlja pitanja i iznosi smele opaske o hrišćanskoj dogmi i crkvi. Njega opseda pitanje prolaznosti, osipanja, trošnosti i ispraznosti života (teme koje su prikazane i u Prufroku),  i on otvara vrata onostranog, ispitujući ga svojom poetskom uobraziljom.

Vebstera smrt opsedala je,
Pod kožom lobanju je gledo;
Besprsa bića ispod zemlje
Cere se, leže naporedo.

Lukovice im, a ne oči,
Zurile su iz očnih duplja!
Misao stesni slast i raskoš,
Uz mrtve udove se skuplja…

…Pa čak i Apstraktni Entiteti
Njezine draži obilaze;
No nama, da nam metafiziku
Greju, kroz suva rebra plaze.

(Šapati o besmrtnosti, prevod Ivan V. Lalić)


Eliot zauzima ironičan i često sarkastičan stav, kao u Nedeljnoj jutarnjoj službi gospodina Eliota koju otvara rečenicom iz Malteškog Jevrejina: Pogledaj, pogledaj, pogledaj, dolaze dve religiozne gusenice. I već sam naslov pesme i njen uvod govore o tome da se u raskrinkavanju moguće duhovne obmane ne može zaobići subjekt i da se upravo sama svest subjekta podvrgava kritici i pretresanju onih uvrenja koja su je do tada činila, definisala je. Na ovom putu subjektu, samim tim i realnosti, preti dezintegracija, koja i jeste bila primarni cilj mnogih nihilista, ali istinski nikada od njih dosegnuta.

Nihilizam je tek početak ateizma. On se koristi metaontološkim idejama jer ne poseduje svoje. Na isti način kako Niče nije uspeo da učini svoju filozofiju autonomnom u odnosu na antičku, već je njegova filozofija potpuno pravilna inverzija sveta Ideje, dakle, neautentična, tako i pesnici nihilisti ne nalaze načina da veru ukinu, iako im to ukidanje uspeva kada su u pitanju smislenost i svrsishodnost ljudske egzistencije.

Eliotova zbirka Pusta zemlja, po mnogima njegovo najbolje pesničko ostvarenje, u spomenutom smislu biće manifest nihilizma. Nihilizam ni kod Eliota neće uspeti da ukine veru, on će joj suprotstaviti upravo metaontološki konstrukt ispražnjen od svakog značenja, a to je ideja o postojanju Ništa. Eliot će kao i nihilisti verovati u Ništa.

Kakva je to sad buka? Šta to radi vetar?
Ništa, opet ništa.
Zar Vi ne znate ništa? Vi ne vidite ništa? Ne pamtite Ništa?

(Partija šaha, preveo Jovan Hristić)

Nihilistički odnos Eliot će zadržati i u zbirci iz 1925. godine pod nazivom Šuplji ljudi. Na meti pesničkog ispitivanja i kritike je ispraznost ljudske egzistencije, koja sama nema odgovore, nije sigurna u svoje puteve, ne može ponuditi ništa što bi garantovalo trajnost ili smisao življenja.

Ovo je mrtva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kamena
osovljeni, ovde ih stiže
Ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad busimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

(Šuplji ljudi. Ivan V. Lalić)


Sa zbirkom iz 1925. godine završava se ciklus najboljeg Elitovog pesničkog ostavarenja, koja će on, u izvesnoj meri, ponoviti tek u pesmama iz perioda posle II svetskog rata u Četiri kvarteta.

Događaj koji je će se odraziti na njegovo pesništvo, odigrao se 1927. godine kada će se Eliot, po rođenju protestant, po ubeđenju ateista, priključiti anglikanskoj-kataličkoj crkvi i postati njen korifej.

Koliko je taj čin bio neobičan i neočekivan, možda najbolje svedoči komentar književnicie Virdžinije Vulf koja je bila i Eliotova prijateljica. Ona je povodom njegovog preobraćanja u svom pismu sestri napisala: “Ja sam bila zaista šokirana. Čini mi se da je od njega i leš bio podobniji za to. Mislim, ima nešto nepristojno u tome da živa osoba sedi pored vatre i razmišlja o bogu.”

Eliot, međutim, nije sedeo pored vatre. Preobraćenik u njemu poželeo je da duhovnu vatru upali i u drugima, upravo ono što je Virdžinija Vulf često isticala kao njen najveći strah od religioznih ljudi – njihova potreba da druge ljude neminovno uvuku u svoju religiju.

Eliot se ovoj ideji posvetio u potpunosti i učinio je temeljem i svoje političke misli. Definisavši se kao rojalista, konzervativac i ortodoksni vernik, Eliot će pune dve decenije svoju poetsku misao angažovati kako bi pomogla “hristijanizaciji Zapadnog sveta” čiju sekularnu orijentaciju osuđuje u eseju Religija i oslobođenje (1934).

Njegova poezija u tom period stradaće i izgubiti na svojoj poetskoj snazi, kako se to uvek sa angažovanom, u društevno-političkom smislu, poezijom  dešava. Čista sreda i pesme iz zbrike Arijel zadržaće dosta od Eliotove poetske snage, ali će pesme iz ciklusa Horovi iz stene (1934) u mnogo čemu zvučati pamfletno, pretenciozno, emotivno suženo i u pogledu ideje prerečeno, mnogo ispod kvaliteta psalama kojima je, između ostalog,  nesumnjivo bio nadahnut.

No, izgleda da se zbilo nešto što se nikada ranije
nije zbilo; iako ne znamo tačno kada niti zašto,
nit kako, nig de.
Ljudi se okaniše Boga, ali ne čerez drugih bogova,
Već čerez nijednog boga; a to se ranije nikada
Nije zbilo, to: da ljudi I slave bogove I bogove.
Poriči, ispovedajući prvo razum, potom Novac I Moć,
Pa ono što zovu: Život, pa Rasu, pa dijalektiku.
Odreknute Crkve, slomljenog trona, prevrnutog zvona
Ne znamo šta drugo da učinimo, osim da:
Zastanemo praznih ruku I dlanova podignutih naviše,
U doba, koje progresivno pada nadole?

(Horovi iz stene, VII, prevod Raša Livada i David Albahari)

U spisu Ideal hrišćanske zajednice Eliot će definisati način  na koji zamišlja uspostavljanje jedinstvenog, homogenog hrišćanskog društva i kaže da njega, pre svega, zanimaju “nesvesni obrasci" putem kojih će ljudi usvojiti religioznost po sebi, koja je isto što i hrišćanska istina budući da je hrišćanska istina prema Eliotu jedina moguća. Taj okvir stvaranja hrišćanske zajednice karakterišu, kako kaže Eliot, “načini ponašanja i nesvesne vrednosti”.

Koliki je doprinos umetnosti i književnosti u formiranju tih vrednosti, niko nije znao bolje od samog Eliota. Stoga će njegov mač protiv ateizma postati njegova poezija, ona koja se nekada nije libila da zadre u same temelje vere.

U razvijanju ove ideje “hrišćanskog okvira”, kako ga Eliot naziva, on će otići vrlo daleko. Sebe će doživeti kao pripadnika posvećene i izabrane grupe kojoj je data i moć percepcije “natprirodnog kraja zajednice” i zbog ove sveznajuće pozicije toj grupi zaduženih i odgovornih za “Hrišćansku zajednicu”, prema Eliotu, biće podaren blagoslov blaženstva.

Ove činjenice Elitovog duhovnog traganja i lutanja, nerado se iznose u kontekstu razmatranja značaja Eliotvog stvaralaštva, iako su, kako je već rečeno, i one ostavile traga u njemu. Svoju netoleranciju prema onima koji ne prihvataju njegov “jedinstveno religiozno-socijalni kod” Eliot će, prirodno, izneti i u svojim stihovima iz 1927. (Journey of the Magi). Eliot neće iz svoje hrišćanske zajednice isključiti nužno sve druge religije, već samo one koje suštinski ne mogu da se uklope u ideju hrišćanstva. Ovo će ga, međutim, dovesti do antisemitizma izraženog u esejima Za tuđim bogovima (1933).

Svoje stavove, Eliot će znatno promeniti nakon Drugog svetskog rata, ali će religiozno opredeljenje ostati isto. Promene do kojih je došlo tiču se Eliotovog društvenog i političkog angažmana.  


Umesto bibliografije:
Teza o Ničeu i neautetičnosti njegovog nihilizma preuzeta je od Hane Arent (Život duha), termin apsolutni ateizam je iz rada Atheism and Sadism: Nietzsche and Woolf on Post-God Discourse, Michael Lackey. Ostatak se čita u Eliotovim delima, od kojih su samo neka navedena.