Hermetički spisi koji se pripisuju Hermesu Trismegistu izvršili su, verovatno, najznačajniji uticaj na mislioce i stvaraoce epohe humanizma i renesanse. U poglavlju spisa pod nazivom "Pimander" sažeta je i eksplicirana suština hermetičkog učenja, koje je za naše razumevanje stvari - magijsko.
Ali šta je magijsko značilo, mi ne možemo biti sigurni budući da je značenje magijskog u modernom konceptu sveta ili banalizovano ili romantizovano.
Ono što je sigurno je da je magijsko za renesansnog čoveka bilo neodvojivo od duhovnog. "Pimander" objašnjava da je hermetizam proces transformacije koja čoveka vraća izvoru putem magijsko-ritualne ili obredne veze sa kosmosom. Magijsko je, dakle, značilo slobodu pojedinca da uspostavi ili da pokuša da uspostavi vezu sa višim, ili možda istinitijim.
Upravo sloboda kojom se garantuje odgovornost pojedinca za sopstvenu duhovnu sudbinu jeste osnova humanizma.
O prirodi ovog magijskog najslikovitije govori Vilijam Šekspir u drami "Bura". Njegov lik Prospero je renesansni mag, mudrac i sveštenik, tragalac i znalac, simbol od sveta odvojenog iskušenika koji magijskim putem stiče moć da vlada ljudima i silama prirode, ali i da razreši patnje i zablude jer je zagospodario prirodom, jer je uspostavio vezu sa kosmosom i time, pretpostavljamo, sa izvorom (života). Prosperov monolog u 5. činu drame otkriva nam kakve su njegove moći i koje je njegovo mesto među ljudima:
Vi duhovi brda, potoka, jezera
I gajeva, vi čije stope trag
Ne ostavljaju na pesku, kad gonite
Neptuna dok je u oseci, ali
Bežite od njega kada se on vraća;
Vi patuljci što na mesečini
Pravite zelene kisele kružiće
Od kojih ovca ne pase ; i vi
Što ponoćne gljive napravite,
Radosni kada čujete večernje -
Vašom sam pomoću, iako ste slabi
Bez mene, sunce dnevno pomračiv`o,
Doziv`o buntovne vetrove i diz`o
Hučan rat između zelenoga mora
I plavog svoda; strašnoj grmljavini
Groma dav`o vatru i cep`o hrast
Jupiterov munjama njegovim;
tresao rt tvrda temelja i čup`o
Iz korena jele i kedrove.
Grobovi su na moju zapovest,
Budili svoje spavače, i tad
Otvarali se i puštali ih van
Pod dejstvom moje svemoćne veštine....
(Bura, 5,1)
Nema sumnje da je Šekspir, čija su dela i riznica srednjovekovnih učenja, verovanja i pogleda na svet, veoma dobro poznavao i hermetičko, magijsko učenje i da se "Bura" upravo njim bavi. Ali Šekspir je, na prvom mestu, humanista. Njegov mag, Prospero, će se svojih moći - odreći.
Moguće je zaključiti i da je Šekspir shvatio samu suštinu magijskog učenja i preneo nam je u "Buri". Transformacija kroz koju mag prolazi dešava se u njegovoj svesti i izvor ili uzrok joj je duh. Moći koje mag zadobija samo su sporedni efekti razvoja svesti maga. Kada je cilj dosegnut, kada je transformacija izvršena i duhovni potencijal ostvaren, moći više nemaju svoju funkciju. I ne samo to. One više nemaju opravdanje. Mag, ako je uspešno prešao svoj put, vraća se među ljude ne odvajajući se od njih ničim osim spoznajom i istinom. Pobedilac mora postati poraženi da bi dokazao da je spoznao lice i naličje stvari.
Ali šta je magijsko značilo, mi ne možemo biti sigurni budući da je značenje magijskog u modernom konceptu sveta ili banalizovano ili romantizovano.
Ono što je sigurno je da je magijsko za renesansnog čoveka bilo neodvojivo od duhovnog. "Pimander" objašnjava da je hermetizam proces transformacije koja čoveka vraća izvoru putem magijsko-ritualne ili obredne veze sa kosmosom. Magijsko je, dakle, značilo slobodu pojedinca da uspostavi ili da pokuša da uspostavi vezu sa višim, ili možda istinitijim.
Upravo sloboda kojom se garantuje odgovornost pojedinca za sopstvenu duhovnu sudbinu jeste osnova humanizma.
O prirodi ovog magijskog najslikovitije govori Vilijam Šekspir u drami "Bura". Njegov lik Prospero je renesansni mag, mudrac i sveštenik, tragalac i znalac, simbol od sveta odvojenog iskušenika koji magijskim putem stiče moć da vlada ljudima i silama prirode, ali i da razreši patnje i zablude jer je zagospodario prirodom, jer je uspostavio vezu sa kosmosom i time, pretpostavljamo, sa izvorom (života). Prosperov monolog u 5. činu drame otkriva nam kakve su njegove moći i koje je njegovo mesto među ljudima:
Vi duhovi brda, potoka, jezera
I gajeva, vi čije stope trag
Ne ostavljaju na pesku, kad gonite
Neptuna dok je u oseci, ali
Bežite od njega kada se on vraća;
Vi patuljci što na mesečini
Pravite zelene kisele kružiće
Od kojih ovca ne pase ; i vi
Što ponoćne gljive napravite,
Radosni kada čujete večernje -
Vašom sam pomoću, iako ste slabi
Bez mene, sunce dnevno pomračiv`o,
Doziv`o buntovne vetrove i diz`o
Hučan rat između zelenoga mora
I plavog svoda; strašnoj grmljavini
Groma dav`o vatru i cep`o hrast
Jupiterov munjama njegovim;
tresao rt tvrda temelja i čup`o
Iz korena jele i kedrove.
Grobovi su na moju zapovest,
Budili svoje spavače, i tad
Otvarali se i puštali ih van
Pod dejstvom moje svemoćne veštine....
(Bura, 5,1)
Nema sumnje da je Šekspir, čija su dela i riznica srednjovekovnih učenja, verovanja i pogleda na svet, veoma dobro poznavao i hermetičko, magijsko učenje i da se "Bura" upravo njim bavi. Ali Šekspir je, na prvom mestu, humanista. Njegov mag, Prospero, će se svojih moći - odreći.
Moguće je zaključiti i da je Šekspir shvatio samu suštinu magijskog učenja i preneo nam je u "Buri". Transformacija kroz koju mag prolazi dešava se u njegovoj svesti i izvor ili uzrok joj je duh. Moći koje mag zadobija samo su sporedni efekti razvoja svesti maga. Kada je cilj dosegnut, kada je transformacija izvršena i duhovni potencijal ostvaren, moći više nemaju svoju funkciju. I ne samo to. One više nemaju opravdanje. Mag, ako je uspešno prešao svoj put, vraća se među ljude ne odvajajući se od njih ničim osim spoznajom i istinom. Pobedilac mora postati poraženi da bi dokazao da je spoznao lice i naličje stvari.
Нема коментара:
Постави коментар