Pokojni Matija Paskal

Na strani sam onih kritičara Luiđija Pirandela koji su njegovom romanu zamerali 'neistinitost', odnosno neubedljivost koja ne bi izdržala proveru svakodnevice koju mi, laskajući joj, nazivamo realnošću.
Radi se, svakako, o datosti, o fizički osvedečenim i utemeljenim pravilima po kojima se naši životi odvijaju, ali nazivati ih realnošću, kada smo svesni koliki se deo našeg mentalnog i duhovnog bića ovim pravilima opire, jeste upravo neistinito.

Ono što zameram Pirandelu se zato nikako ne tiče apsurdnosti ili nemogućnosti u vezi sa događajima kojima se bavi. On je mnogo više od nas koji o njegovom delu polemišemo bio svestan mehanizama na kojima umetnost počiva. Povodom odnosa realno/apsurdno, a kao odgovor na negativnu kritiku njegovog najboljeg romana "Pokojni Matija Paskal" koju je doživeo u Italiji nakon objavljivanja romana, Pirandelo je zapisao sledeće: "Apsurdnosti života ne moraju se činiti verovatnima, jer su istinite. Za razliku od umetničkih koje, da bi se činile istinite, moraju biti istini slične. I tada, jer su verovatne, više nisu apsurdne. Slučaj iz svakodnevnog života može biti apsurdan; umetničko delo, ako je umetničko, ne može."

Pirandelo je potpuno bio svestan zahteva proznog stvaralaštva shvaćenog u klasičnom smislu, i teško da bi se, s obzirom na svrhu koju je pripisivao književnosti, odrekao ovog stanovišta i da je kojim slučajem roman napisao svega par decenija kasnije kada je nadrealizam u evropskoj književnosti već uzeo maha.

Ispostavilo se osim toga da događaj koji je Pirandelo opisao u Matiji, ne samo da nije apsurdan i nemoguć, već se nešto gotovo identično, ako ne još i bizarnije, dogodilo u Americi nekih 20 godina kasnije, o čemu je pisala i tadašnja štampa, a što je Pirandelu poslužilo kao argument protiv kritičara.

Nesklad koji sam spomenula ne čitam u događaju, čitam ga u glavnom liku, u njegovoj dinamici i vidim ga ne kao posledicu greške ili lošeg postupka karakterizacije, već kao posledicu nemogućnosti da kroz prototip malograđanina kakav je Matija, Pirandelo prelomi svoje stavove i da pritom ne naruši utisak duhovne osrednjosti lika.
Kontrast mislioca Pirandela i malograđanina Matije jeste toliki da ne može doći do prelamanja stavova, odnosno ne može doći ni do kakvog razumevanja i saglasja.

Matija oscilira između dokonog seoskog mladića i slobodnog mislioca i usamljenika, da bi se zatim vratio na poziciju poluosvešćenog malograđanina. Svakako da se može polemisati i o intenicji, da je upravo i ovim Pirandelo hteo da dočara nesnađenost čoveka i raspračanost njegove svesti, pre svega.
Ali Matija je nemoguć po svojim intelektualnim transformacijama i stremljenjima, kao i po transformaciji nagona koji su, moguće, samo ekvivalenti intelektualne samosvesti pojedinca. Fundamentalna promena nagona je zapravo još neverovatnija od promene intelektualnih preferencija ili pokretljivosti duha.

Okolnosti, tj. ambijent su takođe u dubokom neskladu sa idejama koje Pirandelo, kao revolucionarni mislilac, ponekad izražava kroz ovaj lik. Takav čovek je u XIX veku prosto nemoguć. Ako ga i ima, ima ga u intelektualno i duhovno najnaprednijim krugovima, pa je i tamo posebnost, kakva je bio Luiđi Pirandelo, ali ga zasigurno nema u seoskoj ili malograđanskoj sredini iz koje Matija Paskal potiče.