Muharem Bazdulj - Tranzit, kometa, pomračenje

Beznačajnost ove knjige priča je trebalo da bude zamaskirana prvom pričom o Ruđeru Boškoviću, čija je jedina funkcija da "kupi" čitaočevu pažnju jer će, ako ništa, saznati nešto o životu jedne velike ličnosti. Ali životni događaji i detalji su na kraju, u nestrpljenju, samo pobrojani, kao u Vikipediji.

Ono što je neverovatno je kako Bazdulj, i inače, a naročito u ovim pričama uspeva da nam ništa ne kaže o liku. Njegovi junaci su blede skice koje grabe kroz priču ne ostavljajući nikakvog traga. Pa je tako čak i Ruđer Bošković, ispao uštogljena, dosadna figura o čijem unutrašnjim životu ne saznajemo ništa. On govori u frazama, izveštačenim mudrostima, pisac ga dovodi u kontekst zanimljivih ličnosti i dešavanja, u digresijama, gotovo taksativno navodeći epizode iz njegove biografije, bez ijednog detalja. Ovo nije lik, ovo je, kako rekoh, Vikipedija, prošarana sentimentalizmom.

U drugoj priči pogotovo dolazi do izražaja koliko Bazdulja ne zanima da se bavi autentičnim likovima, a pritom koristi realistički postupak. Zaista je zanimljivo da je neko ko je književno obrazovan, i to vrlo rado naglašava, u stanju da stvori tako linearne, beznačajne likove. Marija Aleksandra je produkt bledih ideja o tome šta bi mogao da bude unutrašnji život adolescentkinje, mi treba da rezonujemo sa piscem o razlozima samoubistva, da slušamo pripovedanje o njoj, umesto da slušamo i gledamo nju. I ona je tu prosto zato što je Bazdulj odlučio da neka priča treba da se odvije. Da li je ta priča bitna i šta je to u njoj, a da nije viđeno već nebrojeno mnogo puta u književnosti (doduše, ne često ovako loše), izgleda nije pitanje koje Bazdulj uopšte očekuje.

Treća, poslednja priča, čiji je predmet sam autor, je u doslovnom smislu reči književna skica, nacrt koji čeka doradu. U pitanju je ad hoc intervencija u inače heterogenom motivskom određenju, koji je trebalo priče da "poveže" prilično zahtevnom idejom o "priči unutar priče". Ovo je očigledno autorovo koketiranje sa cikličnom proznom strukturom, koja, ukoliko nije motivski opravdana, spada u klišee proznog žanra. Nije jasno ni zašto bi priče u zbirci morale biti povezane, jer znamo da postoje izuzetne zbirke čiji autori nisu pokušavali da veštački uspostave tematsko jedinstvo, Bazdulj iz nekog razloga to hoće da učini iako nema čim.

Da ove i ovakve priče zatičemo u nekom piščevom dnevniku, kao zabeleške i zapise ideja, skice sižea, one bi zaista bile zanimljive u smislu da bi angažovale našu maštu u pravcu mogućeg razvijanja motiva i narativnih postupaka. Ovako, predstavljenje kao završene, one su ispod nivoa svakog profesionalnog pisca.

Stil je sladunjavo koketiranje sa velikim idejama i ličnostima, prepun aluzija na velika imena istorije, filozofije i književnosti. Karakteristično je oponašanje andrićevske refleksivnosti, ali bez živaca da se misli razvijaju do kraja, realističko skiciranje koje nema funkciju u naraciji pa ostaje manirizam.
Bazduljevo delo poziva na opravdanje sebe zbog obećanja koja su pohranjena u tome što on odaje utisak da zna šta je dobra književnost, ne može da je stvori, ali mi iz nekog razloga treba da verujemo da je on jedno sa njom.