Epizoda o Bartu i diskursu na SoundCloud
Delići Bartove anatomije ljubavi...
PROMENA – Nagla pojava protivslike voljenog objekta na ljubavnom polju. Zbog manjih neprijatnih događaja ili zanemarljivih osobina, subjekt vidi kako se dobra Slika najednom menja i ruši.
Kao da do menjanja slike dolazi kada se zbog drugog stidim (strah od tog stida, sudeći po Fedru, držao je grčke ljubavnike na putevima Dobra, i primoravao svakog da pazi na sopstvenu sliku pred pogledom drugog.)
Jer loša
slika nije izvitoperena slika: to je bedna
slika: pokazuje mi drugog uhvaćenog u plitkosti društvenog sveta.
STREPNJA
Ali „klinički
strah od sloma je strah od već doživljenog sloma (primitive agony) ... i ima trenutaka kada se pacijentu mora reći da
se slom, u strahu od kog mu se razjeda život, već zbio.“ Slično je, čini se, i sa ljubavnom strepnjom:
ona je strah od žaljenja koje se već zbilo na samom početku ljubavi, od samog
časa kad sam prvi put bio ushićen. Trebalo bi da neko može da mi kaže: „Ne
strepite više – već ste ga/je izgubili.“
ČEKANJE
I još dugo
nakon što se ljubavna veza stišala, događa mi se da haluciniram biće koje sam
voleo: ponekada još strepim zbog telefonskog poziva koji kasni, i bez obzira ko
je na vezi, verujem da prepoznajem glas koji sam nekada voleo: ja sam bogalj
koji i dalje oseća bol u odsečenoj nozi.
„Jesam li
zaljubljen? – Da, pošto čekam.“ Drugi nikada ne čeka. Ponekad poželim da glumim
ulogu onoga koji ne čeka; pokušavam da se nečim uposlim drugde, da zadocnim;
ali u toj igri uvek gubim: šta god radio, tamo se nađem besposlen, čak stižem i
prerano. Sudbinski identitet zaljubljenog nije drugo do: ja sam onaj koji čeka.
SAKRITI - Figura
premišljanja: zaljubljeni subjekt se ne pita da li svoju ljubav treba da izjavi
voljenom biću već u kojoj meri treba da sakrije „nemire“ (turbulentnosti) svoje
strasti: svoje želje, svoje očajanje; ukratko, svoje neumerenosti (rasinovskim
jezikom: svoju mahnitost).
Ali, s druge
strane, kažem sebi: znaci ove strasti rizikuju da uguše drugog. Ne bi li
trebalo onda baš zato što ga volim, da sakrijem od njega koliko ga volim?
PISATI – Iluzije, rasprave i slepe ulice koje se
rađaju iz želje da se ljubavni osećaj „iskaže“ nekim „delom“ (naročito pisanim)
Dva snažna
mita su nas navela da poverujemo da se ljubav može, da se mora sublimirati u
estetskom stvaranju: sokratovski mit (voljenje služi „rađanju mnoštva lepih diskursa“) i romantičarski mit (proizvešću besmrtno delo pišući o svojoj
strasti).
LUTANJE – Iako se svaka ljubav doživljava kao
jedinstvena, i premda subjekt odbacuje pomisao da bi je negde drugde mogao
ponoviti, ponekad u sebi otkrije svojevrsnu difuziju ljubavne želje; tada
shvata da je osuđen na lutanje do smrti, iz ljubavi u ljubav
Ja sam taj
Leteći Holanđanin; ne mogu prestati da lutam (da volim) zbog jednog drevnog
belega kojim sam, u davno doba mog najranijeg detinjstva, posvećen bogu
Imaginarnog i svladan prinudom reči (parole)
koja me nagoni da, iz luke u luku,
govorim „Volim te“, dok neko drugi tu reč ne prihvati i istom mi uzvrati, ali
niko nije kadar da na sebe uzme nemoguć odgovor (nepodnošljivo potpun) i
lutanje se nastavlja.
IZGNANSTVO – Odlučujući se da odustane od stanja
zaljubljenosti, subjekt s tugom otkriva da je izgnan iz svog Imaginarnog.
(Ljubavna
strast je bunilo, ali to bunilo nije nepoznanica; svi govore o njemu, otad je
ukroćeno. Zagonetan je, zapravo, gubitak bunila: vraćamo se čemu?)
LUD
Kažu da je
svaki zaljubljeni lud. Ali, možemo li zamisliti zaljubljenog ludaka? Nipošto,
imam pravo samo na osiromašeno, nepotpuno, metaforičko ludilo: ljubav me skoro
dovodi do ludila, ali s natprirodnim ne komuniciram, ničega svetog u meni nema;
moje ludilo, puko nerazumlje, plitko je, čak nevidljivo; uostalom, sasvim ga je
preuzela kultura: nikog ne plaši.
NEPODNOŠLJIVO
– Osećaj nagomilavanja ljubavnih patnji prolama se u krik: „Ovako više ne može!“
(Razuman osećaj: sve se sređuje – ali ništa
ne traje. Ljubavni osećaj: ništa se
ne sređuje – ali traje i dalje.)
IZLAZI
Zamišljajući
neko krajnje rešenje (to jest, definitivno ali i definisano), stvaram fikciju,
postajem umetnik, postavljam prizor, slikam svoj izlaz; Ideja se vidi, kao
bremenit trenutak (sa snažnim, izabranim značenjem) građanske drame: ponekad je
to scena opraštanja, ponekad zvanično pismo, ponekad, dosta kasnije,
dostojanstven ponovni susret. Umetnost katastrofe me umiruje.
LJUBOMORA
Kao ljubomoran
čovek, patim četvorostruko: zato što sam ljubomoran, zato što sebe krivim zbog
toga, zato što se pribojavam da moja ljubomora ne rani drugoga, zato što
dopuštam sebi da me potčini jedna banalnost: patim što sam isključen, što sam
nasrtljiv, što sam lud i što sam običan.
VOLIM TE
Onaj ko ne
kaže volim te (preko čijih usana volim te nerado prelazi) osuđen je da šalje
mnoge nesigurne, podozrive, pohlepne znake ljubavi, njene pokazatelje, njen „dokaze“:
pokrete, poglede, uzdahe, aluzije, elipse: mora da se prepusti da ga interpretiraju
BRBLJIVOST
Ali ja sebe
ne mogu da odvratim od razmišljanja, od govorenja; nema reditelja koji bi
prekinuo unutrašnji film što ga u sebi
pravim, nema nekoga ko bi povikao: Rez! Govorljivost je vid muke svojstvene
čoveku: lud sam od jezika: niko me ne sluša, niko me ne gleda, ali (poput
Šubertoovog verglaša) nastavljam da govorim, verglam.
ZAŠTO
Uskoro (ili
istovremeno) pitanje više nije „Zašto me ne voliš?“ već „Zašto me ne voliš samo
malo?“ Kako ti uspeva da voliš malo?
Šta to znači, voleti „malo“? Živim pod režimom previše ili nedovoljno, željan
podudarnosti kakva sam i sam, sve što nije potpuno čini me škrtim.
ZNACI – Bilo da želi da dokaže svoju ljubav, ili da
otkrije da li ga drugi voli, zaljubljeni subjekt ne raspolaže nikakvim
pouzdanim sistemom znakova.
Tražim
znake, ali čega? Šta je predmet mog čitanja? Da li je to: jesam li voljen?
(nisam li više voljen, jesam li još uvek voljen)?
Нема коментара:
Постави коментар