"Fragmenti ljubavnog govora" Rolan Bart

Epizoda o Bartu i diskursu na SoundCloud

Delići Bartove anatomije ljubavi...

PROMENA – Nagla pojava protivslike voljenog objekta na ljubavnom polju. Zbog manjih neprijatnih događaja ili zanemarljivih osobina, subjekt vidi kako se dobra Slika najednom menja i ruši.

Kao da do menjanja slike dolazi kada se zbog drugog stidim (strah od tog stida, sudeći po Fedru, držao je grčke ljubavnike na putevima Dobra, i primoravao svakog da pazi na sopstvenu sliku pred pogledom drugog.)

Jer loša slika nije izvitoperena slika: to je bedna slika: pokazuje mi drugog uhvaćenog u plitkosti društvenog sveta. 

STREPNJA

Ali „klinički strah od sloma je strah od već doživljenog sloma (primitive agony) ... i ima trenutaka kada se pacijentu mora reći da se slom, u strahu od kog mu se razjeda život, već zbio.“ Slično je, čini se, i sa ljubavnom strepnjom: ona je strah od žaljenja koje se već zbilo na samom početku ljubavi, od samog časa kad sam prvi put bio ushićen. Trebalo bi da neko može da mi kaže: „Ne strepite više – već ste ga/je izgubili.“

ČEKANJE

I još dugo nakon što se ljubavna veza stišala, događa mi se da haluciniram biće koje sam voleo: ponekada još strepim zbog telefonskog poziva koji kasni, i bez obzira ko je na vezi, verujem da prepoznajem glas koji sam nekada voleo: ja sam bogalj koji i dalje oseća bol u odsečenoj nozi.

„Jesam li zaljubljen? – Da, pošto čekam.“ Drugi nikada ne čeka. Ponekad poželim da glumim ulogu onoga koji ne čeka; pokušavam da se nečim uposlim drugde, da zadocnim; ali u toj igri uvek gubim: šta god radio, tamo se nađem besposlen, čak stižem i prerano. Sudbinski identitet zaljubljenog nije drugo do: ja sam onaj koji čeka.

SAKRITI  - Figura premišljanja: zaljubljeni subjekt se ne pita da li svoju ljubav treba da izjavi voljenom biću već u kojoj meri treba da sakrije „nemire“ (turbulentnosti) svoje strasti: svoje želje, svoje očajanje; ukratko, svoje neumerenosti (rasinovskim jezikom: svoju mahnitost).

Ali, s druge strane, kažem sebi: znaci ove strasti rizikuju da uguše drugog. Ne bi li trebalo onda baš zato što ga volim, da sakrijem od njega koliko ga volim? 

PISATI – Iluzije, rasprave i slepe ulice koje se rađaju iz želje da se ljubavni osećaj „iskaže“ nekim „delom“ (naročito pisanim)

Dva snažna mita su nas navela da poverujemo da se ljubav može, da se mora sublimirati u estetskom stvaranju: sokratovski mit (voljenje služi „rađanju mnoštva lepih diskursa“) i romantičarski mit (proizvešću besmrtno delo pišući o svojoj strasti).

LUTANJE – Iako se svaka ljubav doživljava kao jedinstvena, i premda subjekt odbacuje pomisao da bi je negde drugde mogao ponoviti, ponekad u sebi otkrije svojevrsnu difuziju ljubavne želje; tada shvata da je osuđen na lutanje do smrti, iz ljubavi u ljubav

                                          

Ja sam taj Leteći Holanđanin; ne mogu prestati da lutam (da volim) zbog jednog drevnog belega kojim sam, u davno doba mog najranijeg detinjstva, posvećen bogu Imaginarnog i svladan prinudom reči (parole) koja me nagoni  da, iz luke u luku, govorim „Volim te“, dok neko drugi tu reč ne prihvati i istom mi uzvrati, ali niko nije kadar da na sebe uzme nemoguć odgovor (nepodnošljivo potpun) i lutanje se nastavlja.

IZGNANSTVO – Odlučujući se da odustane od stanja zaljubljenosti, subjekt s tugom otkriva da je izgnan iz svog Imaginarnog.

(Ljubavna strast je bunilo, ali to bunilo nije nepoznanica; svi govore o njemu, otad je ukroćeno. Zagonetan je, zapravo, gubitak bunila: vraćamo se čemu?)

LUD

Kažu da je svaki zaljubljeni lud. Ali, možemo li zamisliti zaljubljenog ludaka? Nipošto, imam pravo samo na osiromašeno, nepotpuno, metaforičko ludilo: ljubav me skoro dovodi do ludila, ali s natprirodnim ne komuniciram, ničega svetog u meni nema; moje ludilo, puko nerazumlje, plitko je, čak nevidljivo; uostalom, sasvim ga je preuzela kultura: nikog ne plaši.

NEPODNOŠLJIVO – Osećaj nagomilavanja ljubavnih patnji prolama se u krik: „Ovako više ne može!“

(Razuman osećaj: sve se sređuje – ali ništa ne traje. Ljubavni osećaj: ništa se ne sređuje – ali traje i dalje.)

IZLAZI

Zamišljajući neko krajnje rešenje (to jest, definitivno ali i definisano), stvaram fikciju, postajem umetnik, postavljam prizor, slikam svoj izlaz; Ideja se vidi, kao bremenit trenutak (sa snažnim, izabranim značenjem) građanske drame: ponekad je to scena opraštanja, ponekad zvanično pismo, ponekad, dosta kasnije, dostojanstven ponovni susret. Umetnost katastrofe me umiruje. 

LJUBOMORA

Kao ljubomoran čovek, patim četvorostruko: zato što sam ljubomoran, zato što sebe krivim zbog toga, zato što se pribojavam da moja ljubomora ne rani drugoga, zato što dopuštam sebi da me potčini jedna banalnost: patim što sam isključen, što sam nasrtljiv, što sam lud i što sam običan.

VOLIM TE

Onaj ko ne kaže volim te (preko čijih usana volim te nerado prelazi) osuđen je da šalje mnoge nesigurne, podozrive, pohlepne znake ljubavi, njene pokazatelje, njen „dokaze“: pokrete, poglede, uzdahe, aluzije, elipse: mora da se prepusti da ga interpretiraju

BRBLJIVOST

Ali ja sebe ne mogu da odvratim od razmišljanja, od govorenja; nema reditelja koji bi prekinuo  unutrašnji film što ga u sebi pravim, nema nekoga ko bi povikao: Rez! Govorljivost je vid muke svojstvene čoveku: lud sam od jezika: niko me ne sluša, niko me ne gleda, ali (poput Šubertoovog verglaša) nastavljam da govorim, verglam.

ZAŠTO

Uskoro (ili istovremeno) pitanje više nije „Zašto me ne voliš?“ već „Zašto me ne voliš samo malo?“ Kako ti uspeva da voliš malo? Šta to znači, voleti „malo“? Živim pod režimom previše ili nedovoljno, željan podudarnosti kakva sam i sam, sve što nije potpuno čini me škrtim. 

ZNACI – Bilo da želi da dokaže svoju ljubav, ili da otkrije da li ga drugi voli, zaljubljeni subjekt ne raspolaže nikakvim pouzdanim sistemom znakova.

Tražim znake, ali čega? Šta je predmet mog čitanja? Da li je to: jesam li voljen? (nisam li više voljen, jesam li još uvek voljen)?