The Brook (Поток)

Из скровишта лиски и чапљи долазим,

Те избијам нагло, на препад,

Кроз папрат блистам док пролазим

Жубори долином мој пад.

Низ тридесет брда журим доле

Или се кроз гребен неки сјурим,

Кроз двадесет сеоца, градова малих

Испод педесет мостова пројурим.

Код Филипове фарме најзад креће мој ток

Да слије се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок

Али ја, ја течем вечно.

Брбљам понад кеменитог пута

У оштром помало и високом тону,

Клокот мој се у вировитој ували колута

Под жубором мојим облуци тону.

Обалу своју вијугањем пресецам често

Док пролазим поред пустара и њива

Поред високих гребена што вилинско су место

На којима расту слез и врба чежњива.

Чаврљам и ћаскам уз свој ток

Да слијем се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Извијам се, вртим и увијам –

И неки цвет одједном по мени плови,

И алаву пастрмку и липљана

Понегде мој ток улови.

Ту и тамо пахуља од пене

Полази са мном на мој пут,

Беласамо се и сребрне прескачемо стене

Над шљунком што бљешти златно-жут.

И све њих носим собом низ свој ток

Да слијемо се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Поред травњака и ливада ја се шуњам

Клизим низ многе лескове гране,

Љупке латице незаборавка заљуљам

Што срећним су љубавницима дане.

Промичем, клизим, смрачим се, засијам

У трену кад као да се начас зауставим

И онда над пешчаним плићаком развијам

Мрежу што од сунчевих зрака правим.

Роморим испод звезда и месеца

Кроз поља дивљих купињака

Успорим када шљунковит спруд ме пресеца

И када милује ме моја поточарка.

И поново опет вијуга мој ток

Да слије се у препуно корито речно

Јер људи долазе и њима је дат рок,

Али ја, ја течем вечно.

Превод: Тијана Дамјановић

Dodo

Nova priča o gospodinu Dodou

 

 

O ISTORIJSKOJ ISTINI

 

G. Dodoa je naročito zanimalo da otkrije kako je, dok je bio odsutan, došlo do velike promene u istoriji koju su prestali da pišu pobednici. Ono što je sada zatekao bila je istorija koju su pisali poraženi.  

G. Dodo je potražio uvažena imena među istoričarima koja bi mogla da mu objasne ovu neobičnu promenu u svetu. Iznenadilo ga je prijatno što je video da su većina istoričara sada visoki državni savetnici. G. Dodo je isto smatrao da nepristrasan pogled na istoriju pruža najbolji put ka budućnosti.

g. Dodo upustio se u razgovor sa jednim eminentnim istoričarem i upitao ga je da li se u međuvremenu dogodio neki novi rat u kojem su poraženi postali pobedioci.

- Oh, ne. Nije bilo nikakvog novog rata. – odgovorio je istoričar koji je imao i funkciju savetnika.

G. Dodo se namrštio. Nije mu bilo jasno kako je iz stanja mira došlo do novih pobednika. 

- Ali kako su poraženi pobedili ako je vladao mir? – pitao je g. Dodo.

- Otkrila se istina. – značajno je rekao istoričar savetnik.

- O, zbilja? – uzviknu g. Dodo. – To je veoma zanimljivo. – reče. – To znači da su otkrivene nepoznate činjenice. – zaključio je. Radovalo ga je što je istorija očigledno napredovala. 

- Te su činjenice zapravo uvek postojale, ali nije imao ko da ih čuje. – rekao je istoričar. 

 G. Dodo se zamisli na trenutak.

- Sada ima ko da ih čuje? – upita.

- Da. – značajno reče istoričar.

- Vi, dakle, nemate nove činjenice već samo nove ljude? – zapita g. Dodo. 

 Gospodin istoričar savetnik morao je da potvrdi jer sve što je bio rekao išlo je u prilog g. Dodoovog zaključka. 

- Shvatam. – reče g. Dodo. – Vaša istina, dakle, zavisi od ljudi, upravo kako je oduvek i bilo.

- Naša istina je prava istina. – uvređeno reče istoričar savetnik.

- Sigurno da jeste. – odgovori g. Dodo, zahvali se gospodinu istoričaru savetniku na njegovom vremenu i zaključi da će morati da sazna nešto o tom ratu koji se u međuvremenu dogodio, a koji je namerno ili slučajno istoričaru promakao.

Đokondin osmeh (priča)

Prag, 1910.

Pomerio se u stranu da bi pustio saputnika da izađe i videvši da niko ne seda, raširio je novine koje danas još nije imao prilike da pregleda.  

Pogled mu pade na članak o samoubistvu koje se odigralo pred najčuvenijom slikom Leonarda da Vinčija „Mona Lizom“. Neukusan tekst koji je u melodramatičnom stilu izveštavao o "oltaru čednosti", "magiji očiju" i "tragičnom činu nesrećne ljubavi" ga je razdražio. 

- Čovek je mogao imati i drugih muka osim ljubavnih - pomisli Kafka.

- Niko se ne ubija samo zbog nesrećne ljubavi. Patnja ima sveobuhvatnu prirodu. – nastavljao je svoje misli shvatajući da nikada pre nije temeljno razmišljao o motivima samoubistva.

Zvono tramvaja se oglasi. On pogleda kroz prozor i vide da treba da siđe, ali umesto da sa stanice produži kući, nastavi da šeta jer je odjednom bio previše uzbuđen. 

Prizivao je u sećanje doživljaj svih remek-dela pred kojima je u životu stajao. Bol, neobjašnjiva bol koja se neobično mešala sa ushićenjem su bile najjače impresije koje bi osećao. Znao je da su to stanja iz kojih je bilo moguće učiniti bilo šta ako bi se ona nečim samo malo pojačala. 

Zapitao se pred kojim bi delom on samoubistvo počinio, kada bi se, kojim slučajem, na njega odlučio. Nije znao. Ili nije mogao da odluči. Shvatio je da ono što nedostaje njegovom razmišljanju u ovom slučaju jeste činjenica da on „Mona Lizu“ nije nikada uživo video.  

- Moram obići Luvr. - reče naglas i odmah zatim se trže i posrami od pogleda prolaznika.