Prvi put mi pada na pamet da bi ovo delo trebalo čitati kao lirsko. Pritom ne mislim na metaforičnost ili melodičnost reči ili i celih rečenica već na krajnji produkt istinske poezije, a to je duboka refleksivnost. Ona nastaje iz procesa koji bih do nedavno nazvala dijalektičkim, a sada ga vidim kao subjektivan u klasičnom, idealističkom smislu, kao kontrakciju subjekta u sopstvenu emotivnost iz koje se zatim dešava njegova ekspanzija u drugost kroz koju se reflektuje.
